Биљана Диковић

ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ: ПРЕГОВОРИ О КОСОВУ ИЛИ МАЊЕ ОД ЛОБОТОМИЈЕ, ВИШЕ ОД ХИПОКРИЗИЈЕ


ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ: ПРЕГОВОРИ О КОСОВУ ИЛИ МАЊЕ ОД ЛОБОТОМИЈЕ, ВИШЕ ОД ХИПОКРИЗИЈЕ

 

Блиско време ће показати да ли ће се моје црне слутње у вези са недопустивим компромисом око КиМ обистинити или не

09.04.2013. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић

лоботомија

„Још један прође дан, узбуркан к`о море..“, певушио је у симпатичном шлагеру некад давно Ђуза Стојиљковић. „Још један прође дан“, шкргуће кроз зубе уморна српска јавност, сумирајући утиске о понедељку у коме јој је политичка врхушка репризно, по ко зна који пут, приказала водвиљ под називом „Просјачка опера“ у режији Кетрин Ештон, у копродукцији ЕУ-САД и у извођењу аматерске тројке из Србије.

Заплет је једноставан и дирљив. Три наивка из Србије, заведени обећањима о бољем животу и лакој заради, траже за себе и своје ближње посао у циркуској трупи у распаду. Зла и префригана, принудна управница циркуса не жели да им изађе у сусрет, али је, по наговору власника трупе, намерна да им отме оно мало имовине што поседују у замену за евентуални приправнички статус, који је ничим не обавезује. Злосрећна тројка месецима упорно преговара, моли и понижава се, али једино што заузврат добија су нови захтеви за предајом скромног иметка. Суочени са крахом својих надања о лепшем сутра, они се враћају кући, окупљају породицу и саопштавају јој да нису могли да пристану да циркусу препусте сав иметак као капару за евентуални посао, али додају да о свему ваља трезвено још једном размислити те шаљу управници молбу да им хитно пружи нову прилику за преговоре и да им допусти да своју имовину, уместо одмах, предају бар у ратама, и то тако да породица не схвати то ођедном, него поступно, преко кућних зидних новина, одакле се информишу а које се штампају на урду језику, који ионако нико не разуме. Расплет се очекује ускоро.

vladan vukosavljevic kolОвако би могло да изгледа неко вудиаленовско виђење српске стварности, али и оно је превише сладуњаво у односу на оно што нам се заиста дешава. Стварност је превазишла сваку машту а доба разума делује нам онолико далеко колико је делило анонимног сликара из пећине Ласко од Волтера.

Збиља, питамо се, куда је нестао српски здрав разум? Шта се догодило са оним народом виспреног духа, брзог језика, бритке памети? Куд се дедоше сви они мудри и трезвени људи, где је она оштроумна политичка чаршија којој никада ниједан трик власти није могао да промакне? Или се баш све истопило под дуготрајним разарајућим дејством амонијака из мокраће бриселског манекена Писа.

СЕРВИРАЈУ НАМ НОВУ ПРЕВАРУ

Овај мали ламент само је последица утиска да нам власт и медији у Србији сервирају нову превару. Она би се састојала у томе да у неодређеном али кратком року преговарачки тим Србије ипак потпише са представницима лажне државе Косово споразум којим би та наказна творевина била суштински призната а Србија би се трајно одрекла дела своје територије и судбину свог народа на њој предала у руке историјском непријатељу гладном освете. Ова бојазан заснована је на бројним изјавама представника српског државног врха, у којима исказани еврофанатизам превазилази чак и оно што смо годинама слушали од Бориса Тадића. Неукусно је за потребе овог осврта наводити све те бесмислице, јавност је са њима упозната и од њих сита, али је добро имати их на уму као илустрацију баналности логике оних који управљају нашом судбином.

Мало је данас обавештених и упућених људи у самој ЕУ који не виде да је мастрихтска бајка окончана тужним крајем. Мит о уједињеној и богатој Европи без граница, чији срећни житељи загрљени певају Оду радости, срушен је у прах и пепео експлозијом економске кризе и растућом политичком нестабилношћу. Шпанија, Грчка, Ирска, Португалија, Бугарска, Румунија, Мађарска, Словенија, Литванија, Естонија већ данас, а Италија и Пољска већ колико сутра, грцају под теретом незапослености и нараслих дугова. Велика Британија све више размишља о повратку у „сјајну изолацију“ а Француска полако схвата да је са Немцима тешко имати срећан брак. „Заједница угља и челика“, зачета пре готово пола века у романтичној доколици масонских ложа, рођена царским резом у Мастрихту 1992, данас је болесник на умору. Европа ће опстати, можда чак и Унија, али никако у оквирима у којима постоји данас. Логика моћних држава можда ће ићи у правцу стварања неколико економских или политичких зона, кројачи нових мапа и архитекте интересних подручја поново ће изаћи на сцену, али зар то није сценарио који је овај уморни континент непрестано гледао у последњих хиљаду година? За ту и такву будућност спремају се савремене елите мудрих и искусних европских народа, остављајући ЕУ бајку на полицу поред Андерсена или Аристофана, у зависности од литерарног или политичког укуса.

Једино на историјом осакаћеном Балкану, у малој Србији гладној правде и опоравка, група незрелих људи и даље сања европске снове. Верују у непостојећу правичност међународног финансијског тржишта, виде новац у празним предприступним фондовима, из којих су и гладни мишеви побегли, надају се политичкој коректности у кавезу са вуковима који све гласније реже једни на друге, не разумеју свет који се мења пред њиховим очима и непрестано нам, уз помоћ својих корумпираних медија, приказују романтичне призоре из слабо настањених предела свог општег и историјског образовања. Прете нам економском пропашћу ако се не прикључимо савезу држава од којих највећи број ту пропаст управо доживљава. Плаше нас утварама које постоје само у њиховој машти.

Ово су одлике и власти и највећег дела опозиције. Погрешићемо ако верујемо да је само владајућа тројка разлог да будемо забринути. Највећа опозициона странка, данас само бледа сенка оне силе коју је до јуче представљала, не може себи да опрости што није у прилици да својим европским газдама и даље исказује лојалност у пуној мери. Не би било изненађење да је њен лидер, огорчен привидним оклевањем власти, извршио десант на Брисел и, уз помоћ специјалних снага из „Намбије“, отео оловку Вучићу и потписао све што је трговац органима тражио од Србије. Можда би само на трен застао, размишљајући шта ће о томе у свом оштром саопштењу рећи колеге из опозиције, које на изборима добијају седам посто гласова за политичку доктрину коју подржава минимум седамдесет одсто бирачког тела и на тај начин, макар и невољно настављају да буду странка система. Њему супротстављена, али која у његовим оквирима делује, дајући му тако пун и пожељан легитимитет.

БРОД БЕЗ ПРАВЦА

То је отприлике и, уз извесна поједностављења, српска политичка сцена данас. Сабор некомпетентних, неодговорних, недораслих, преплашених, претенциозних и у основи сасвим неспособних људи. Да не помињем овом приликом њихово викиншко схватање државне својине и пречесту искошеност у односу на позитивне прописе из области кривичног права.

Са овим и оваквим потенцијалом Србија данас улази у арену у којој се води битка за очување државности и економски опстанак. Отуда и сумња, можда и дисонантност у односу на расположење већине у овом тренутку, када је реч о наводном историјском „не“ уценама из Брисела. Нека ми опросте сви који могу, али ја овим људима не верујем. Стрепим да ће већ за неколико дана да потпишу напарфимисану верзију Ахтисаријевог плана, истог оног документа кога је највиши орган ове државе већ једном одбацио, и да ће то прогласити „дипломатском победом“ и рећи да је то највише што се овог тренутка могло добити. Слутим да ће након тога уследити отрежњење народа и голема унутрашња нестабилност, која може послужити као повод за различите врсте репресије. У мутној води ловиће само они са најбољим оружјем и вештинама, а обичан свет трпеће и проклињати своју политичку наивност.

Да би просечан човек данас у Србији схватио да од ових у власти и у опозицији има паметнијих и поштенијих, да би поверовао да постоје алтернативни економски путеви у односу на евроунијску утопију, да би повратио храброст и самопоуздање, потребни су извесни предуслови. Први је да квалитетни појединци и групе одлучније ступе на сцену и ризикују да уђу у отворени политички обрачун са Системом а други је да се борба за слободне медије прихвати и разуме као бити или не бити постојања модерне српске демократске државе. Народ који правилно разуме свој положај и који је спреман да се срчано бори за биолошки, економски и политички опстанак, вероватно ће бити у прилици да за ту борбу пронађе и достојне савезнике. Одавно је речено да броду који не зна куда плови ниједан ветар није добар.

Блиско време ће показати да ли ће се ове црне слутње у вези са недопустивим компромисом око КиМ обистинити или не. Показаће се и то да ли је јавност спремна да без отпора прихвати један од највећих пораза у историји и улазак на тобоган ка потпуној пропасти. Здрав разум ми говори да хоће, бар за неко време, али, ако се будем преварио, прихватићу све критике и осуде које могу да уследе и у једном дугачком периоду чуваћу своје мисли и процене за себе, и држаћу језик за зубима. С друге стране, бићу срећан што је народ коме припадам зрелији и мудрији него што се мојој дубиозној памети учинило.