АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

РАТКО ДМИТРОВИЋ: Ако Бога знате, забраните америчке филмове, они су у директној вези са масовним убиствима по Србији


РАТКО ДМИТРОВИЋ: Ако Бога знате, забраните америчке филмове, они су у директној вези са масовним убиствима по Србији

 

ratko-dmitrovic
Пише: Ратко Дмитровић
http://www.intermagazin.rs/

Љубиша Богдановић, из Велике Иванче код Младеновца, убио је у зору, деветог априла ове године, 13 особа. Најпре је убио свог сина, пуцајући му у главу а онда репетирао пиштољ и кренуо у комшилук. Убијао је, кажу сведоци, хладнокрвно, као да глуми, као да је све то филм. Не знам како се вама  чини, какве су вам асоцијације, али мени је ово баш као да гледам неки амерички филм.

Годинама покушавам да писањем или причом, у оквирима који су ми доступни и на располагању, упозорим на погубан утицај америчких филмова на српско друштво. Свестан свих могућих приговора стојим чврст као стена да се ова страшна масовна убиства по Србији- а само за последњих десет година било их је неколико – догађају у великој мери под утицајем америчких филмова. Не рачунајући холивудску серијску продукцију у сфери комедије, домета до малоумног нивоа „Мистер Бина“, 95 од 100 америчких филмова обилује насиљем, сценама бруталнијим од стварних  убистава.

Постало је нормално да свако вече, али заиста свако вече, на неком од београдских канала са националном фреквенцијом, предвођених Радио телевизијом Србије, гледамо амерички филм, или тзв детективску серију, у којој једни другима забијају ножеве у очи; пуцају у главу са удаљености од пола метра – техника успорене филмске анимације показује како метак улази у лобању из које делић секунде касније излази мозак – или како се одсечене главе котрљају ледином док им очи колутају  а на рукама одсеченим  од тела прсти још помичу .

Онај ко је одгледао три наставка филма „Ханибал Лектор“ представља потенцијалну психолошку бомбу. Са таквим не бих волео да живим ни у блоку, камоли у стану.

Нема вечери у Србији без америчког филма са десет до педесет мртвих, раскомаданих, бачених у киселину или живу лаву. Хоћете ли да вам набројим најмање десет филмова, у Србији најављиваних као светски хитови, о масовним убицама, патолошким типовима који хладно ликвидирају родбину, комшије, пролазнике, одлучних да на крају, као Љубиша Богдановић из Велике Иванче, последњи метак спуцају у сопствену лобању.

Да ли је могуће да је Љубиша Богдановић, иначе миран и сабран човек, по свим исказима оних са којима је живео, у једном тренутку, из чиста мира, узима пиштољ и креће са ликвидацијама, почев од сопственог сина?

Нема тог психолога који ће ме убедити да се ово десило у трену; кврцнуло човеку у глави, променило свест и личност, да нема своју предисторију измештену изван породице, придошлу каналима кроз које се у нашу подсвест депонују слике. Да, господо, то се отела слика похрањена у подсвести, нешто слично, идентична или скоро идентична ситуација виђена на филму, која се изненада поклопила са животом Љубише Богдановића. А нема те ситуације за страшну идентификацију коју већ нису екранизовали  болесници из Холивуда. И сасвим је неважно да ли се то догодило Љубиши Богдановићу, пре њега Николи Радосављевићу из Јабуковца, код Неготина, деветоструком убици, или Драгану Ћедићу из Лесковца, који је 2002. године убио супругу и њених шест рођака. Само је питање ко је следећи. Ове што убијају по једно или двоје, Србија не броји.

Америка и Србија су земље у којима се, пропорционално посматрано, приказује највише америчких филмова. Највише масовних убица има у Америци, ових који пуцају а да нико не зна због чега. Србија има амбицију, и добро јој иде, да на том путу парира Америци.

Ако је судити по филмском програму РТС-а, Б-92. Прве српске телевизије, нико осим Американаца и не снима филмове. Они неамерички филм пусте само забуном.

До пре двадесетак година у Србији је било незамисливо да отац убије сина, брат сестру, син родитеље… Сада је то нормално. Зашто? Због ратова, због кризе, рећи ће неко. Не.

Други светски рат био је неупоредиво суровији и страшнији од рата вођеног деведесетих година на простору бивше Југославије. Са више жртава и више бруталности. Након тог рата, све негде до краја осамдесетих, обично убиство на потезу од Охридског језера до Алпа, третирало се као догађај месеца, зато што је био догађај месеца. Убио човека или жену? То је била сензација. Ако би се открило двоструко убиство медији су о томе развлачили вуницу пола године. Данас се у Србији двоструко убиство и не објављује у медијима. Осим ако је баш „мртав дан“. Без „Фарме“ ,„Великог брата“ или преговора са Шиптарима.

Али, људи су нервозни због сиромаштва, беде, безнађа, чујем како кажу противници ове теорије. Знате ли какво је сиромаштво било након Другог светског рата, питам уместо одговора? За хлеб није било ни кукуруза, камоли пшенице а месо се јело за славу, Божић и Ускрс. И није било масовних убистава.

Укратко, молим, кумим, вапијући до неба , да надлежни орган државе Србије (не знам који, нити ме је брига) забрани  приказивање америчких филмова у којима има насиља, на телевизијама са националном фреквенцијом. Или једноставније, да забрани приказивање америчких филмова уопште. Ништа изгубити нећемо.
_____________________

http://www.intermagazin.rs/ratko-dmitrovic-ako-boga-znate-zabranite-americke-filmove-oni-su-u-direktnoj-vezi-sa-masovnim-ubistvima-po-srbiji/

11 replies »

  1. Иста ситуација и код Русије, нажалост иду на ТВ или амерички „филмови“(а у ствари-упутства за масакрирање)или исти „руски проиѕвод“. То је велики проблем, ѕнам многи породице које уопште пресекли антенски кабл.

    Свиђа ми се

  2. Додао бих још нешто. На који начин је данас уопште могуће забранити некоме да гледа филмове или игра игрице у којима има насиља?
    Данас се све више филмови гледају преко интернета. На телевизији их такорећи и нема, а ако их има, то су они извучени из нафталина, које нико није расположен да гледа по двадесети пут.
    Можда могу родитељи деци да ограничавају приступ насилним садржајима (мада и у то сумњам). Код деце има логике тврдња да насилне сцене могу негативно да утичу на психолошки развој. Одрасли људи су ваљда психолошки сазрели и неће се поистовећивати са убицама у филмовима.
    Такође не иде поређење са американцима и њиховим серијским убицама. Овде су убица и жртве редовно једни другима познати а често су и у сродству. Најчешћи разлог оваквих догађаја буду дуготрајно поремећени односи (међукомшијски, родбински), или убица умисли да су се сви у селу уротили против њега. У Америци, убица убија њему непознате особе, јер је себи дао улогу некаквог месије који исправља „грешни свет“.
    У Србији још увек нема Брејвика и њему сличних који убијају дајући себи неку „свету“ улогу. Вероватно је и западњачка политика зато наказна.

    Свиђа ми се

  3. – Квислинзи у несрпској власти узимају само најгора искуства од других народа и држава јер су у власти непријатеља Србије, тј. непријатељска продужена крвава рука !

    Свиђа ми се

  4. Све је могуће, али ја сам ипак за да га тако назовем реалистичнији приступ.
    Са телевизије стижу свакакве поруке и обрасци понашања. Нису чак ни рекламе апсолутно наивне. Ради повећања профита свашта се ради.
    Насиља у филмовима одавно има док оваквих убистава у Србији у оваквој учесталости има одскоро. Наравно да се сада снимају филмови са експлицитнијим сценама насиља него раније, али то све може само да утиче на моралне вредности а не да буде узрок убиствима. Људски живот се последњих деценија најмање поштује.
    Долазимо до апсурда, да се у епохи процвата свакаквих слобода и опште демократизације у новом светском поретку, човек осећа све несигурнијим за свој опстанак. Више страха је присутно код обичног грађанина данас, него у време тоталитарног поретка.
    Мислим да је узрок у једном општем отуђењу код људи. Данас сви имају своје бриге и туђа их не занима. Не занима нас туђа патња. Нема солидарности, саосећајности. Одавно се код нас више поштују контроверзни бизнисмени и криминалци од хуманих људи или заслужних научника. Више је гледалаца имао документарни филм „Видимо се у читуљи“ него неки са научном или културном тематиком. Више су медији писали о разним клановима, него о науци, култури, хуманизму.
    У таквој општедруштвеној отуђености, овакве страшне догађаје, приметимо тек када се догоде, а медији се обрадују јер имају чиме да попуне странице. Од овога се по аутоматизму одмах прави сензација и на тај начин се још више фаворизују таква дела.
    Присетимо се само колико се последњих година догодило насиља над животињама. У Борчи одран пас, тамо негде псу одсечене шапе, у Земуну на пијаци монструм убијао штенад, опет негде мачки секли шапе. Ово последње је дело деце. У шта ће таква деца израсти. Онај ко може да науди недужној животињи, може и човеку. Погледајмо мало чиме се наша деца баве и какав однос имају према животињама. Поштују ли живот, старачку немоћ, различитост код својих вршњака и све оно што се данас не налази за сходно поштовати. Колико ја видим, будућност нам се по овом питању нимало не смеши.

    Свиђа ми се

  5. Da li nekome mozda pada na pamet HAARP i uticaj izmenjenih frekvencija na ponašanje ljudi. Vrlo jednostavno određena frekvencija može na nekoga delovati pogubno. Baš u tv komentarima psihologa i neuropsihijatara neki od njih pomenu kako je naglo smanjen broj slučaja silovanja a porastao broj ubistava.Samo od sebe? Pa setite se samo od nove godine koliko je ubistava i to neocekivanih i nestandardnih bilo u Srbiji.Lepo kaže čovek, ubistva sa jednim stradalim više nisu vest.Kažu amerikanizacija Srbije.Tačno…Koliko li godina tek njih gađaju izmenjenim frekvencijama, kao što nas zaprašuju iz aviona samo petu godinu, kod njih je to počelo pre petnaest. To je amerikanizacija i Srbije i svih ostalih u svetu…A ima tu i uticaja filmova i to i crtanih i svih ostalih, pa video igrica, pa usvajanje noći veštica i sličnih gadosti pristiglih iz SAD, gde je tu prihvatanje homoseksualizma kao vrednosti, političko kurvanje…Sve u svemu ubrzana MODERNIZACIJA i Srbije i ostaka sveta na američki način

    Свиђа ми се

  6. Слажем се са тим да је америчка, тачније холивудска филмска продукција најзаступљеније у филмским програмима не само тв-а већ и у биоскопима. Међутим, не мање мислим да је заступљеност тема којима се бави холиудски блокбастер и текако има утицаја на продукције разних других земаља или копродукције неколико земаља. Понешени популарношћу холивудских спектакуларних филмских циркузаната сматрају да се једино тако од тога нешто може зарадити, имајући очекивање да то пролази сигурно код филмске публике. Ево узмимо у обзир и нашу домаћу продукцију: или се бавимо ратовима 90-их или разним аномалијама насталим након тих ратова. До некле разумем ону продукцију или копродукцију која се финансира из „западних“ извора (еуроимаж и сл) јер их у старту условљава за приказивање оног што оправдава актуелну политику тог дела европе према нама. Али кад видим да се из државног буџета финансира нешто што ни по чему не преставља промовисање наших вредности (док их још имамо) и позитивних страница наше историје (било преко појединаца тј. великана науке, уметности, па и политике, било преко саме државе у целовитости)осећам се саучесником и суфинансијером. Но камо среће да су филмови једини потстрек деструктивном и насилничком понашању. Колико год су заступљени и придобијају пажњу гледалаца, немају баш доступност код ширег аудиторијума, барем нашег, јер су нам средње и старије генерације нажалост у великој мери уметнички и културолишки гледано,неписмене и не дотиче их много шта се може видети у овим филмовима. Све популарније тзв. риалити емисије имају већу пажњу и такође потстичу оно негативно у људима форсирајући и популаризујући све оно разарајуће што је настало у овим временима. Међутим, ово су само сегменти који су на маргинама утицаја на ментално стање овдашњег народа. Незапосленост и немаштина је нешто ланчано што потстиче све остале проблеме који су много утицајнији фактори којима се долази до оваквих немилих догађаја. Тема је веома коплексна и тражи једну озбиљну јавну дебату како би се у наставку могло деловати не само дијагностички и терапијски већ и превентивно. Мислим да за то нема слуха а ни храбрости јер онај ко гура овакав модел нове епохе раздора и неморала је много јак а за борбу против тог зла треба најпре ментална а затим и духовна снага, као и одрицања свега оног што нам удовољава старстима а разара душу.

    Свиђа ми се

  7. Овај убица ми изгледа као да није никада гледао ниједан филм.
    И ја мислим да филмови нису пресудан фактор у повећању броја криминалних дела код нас. На измену људске психе више утичу емисије типа великог брата или фарме. Код нас се на телевизијама годинама могу гледати само оне емисије које доносе власницима истих, профит. Такав случај је и са државном телевизијом. Судећи по емисијама на телевизијама, изгледа да народ занимају само скандали естрадних личности, које кога у великом брату нокаутирао или опсовао, које кога и са ким преварио итд.
    Свест нам је очигледно на ниским гранама, али не верујем да је то подстакло некога на убиство. О овој теми дужни су да дају свој суд стручњаци. Такође треба да предложе мере како би се нека будућа слична дешавања могла избећи. Због тога су се иначе школовали и данас примају солидне плате.

    Свиђа ми се

  8. Poguban uticaj Američkih filmova na društvo u celini je neosporan.Američki filmovi su uticali u najvećoj meri na stvaranje novonastale (ne)kulture,na širenje nemorala,bahato ponašanje mladih,i nezaustavljivo propadanje svih moralnih vrednosti.Oni su nam postepeno preneli Američki model ponašanja,nesvojstven našem društvu.Ali što se tiče ubistava,vaše tvrdnje su smešne.Filmove najviše gledaju mladi,pa niko od njih nije izvršio masakr..,u svim slučajevima to su psihijatrijski slučajevi koji su najčešće bili u psihijatrijskim ustanovama i koji su pušteni greškom nadležnih lica i ratni veterani,koji su logično nestabilni,i pod nabojem,sve prouzrokovano državnom nesposobnošću da se dostojno pobrine za njih…Ljudi ne ubijaju zbog fimova,to je smešno i nebulozno…

    Свиђа ми се

  9. Драго ми је што сте написали овај текст јер се потпуно слажем са Вама. Сматрам да је избор филмова апсолутно катастрофалан, са потпуно болесним и перверзним садржајима. Наравно постоји даљински управљач и ја га користим ,ТВ ретко и гледам. Но свакако је добро питање, зашто смо изложени толикој количини насиља,бруталности,перверзија, поремећених особа итд. Знам људе који су писали РТС-у и уреднику г.Клајну,протествујући али наравно без одговора.Чини ми се да ово питање насиља уз идиотске Фарме и слично треба под хитно да се разматра као атак на психичко здравље нације.

    Свиђа ми се