АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Владимир Недељковић: Велико НЕ, али још увек само МОЖДА


Владимир Недељковић:
Велико НЕ,
али још увек само МОЖДА

 

Два, вероватно најинтересантнија чланка у вези са одбијањем бриселског споразума или ултиматума како се још назива, написали су Ђорђе Вукадиновић и Жељко Цвијановић. Чланак који следи није непосредно у вези са ставовима Вукадиновића и Цвијановића, већ осврт на коментаре који су потом уследили.

11.04.2013. ФБР аутор Владимир Недељковић

brisel

Ђорђe Вукадиновић и Жељко Цвијановић објавили су одвојене чланке. „Није лако издати“ (Вукадиновић) и „Једна добра ствар, а у Србији!“ (Цвијановић). Оба чланка врхунски срочена и дубокомислена. У оба, изречено НЕ се донекле тумачи као победа и као добра промена у спољној политици Србије, али могуће је посматрати га и другачије. Не сасвим као победу, већ и као „избегнут пораз“ о чему ће у наставку да буде више речи.

Разлози за неверовање овоме НЕ налазе се у написима новинских чланака који већ следећег  дана након непотписивања споразума, изнова помињу нејединство у државном врху. Један од кључних показатеља који говоре томе у прилог свакако су опречне изјаве председника Николића и вицепремијера Вучића о улози коју би Уједињене нације требало да имају у решавању питања о Косову и Метохији.

Са једне стране Николић се залаже за  враћање питања у УН, док Вучић са друге изјављује да није сигуран у коликој мери је то реално. О изјавама Дачића који тврди да је све до сада у вези са Косовом и Метохијом била лаж не треба ништа више да се каже осим тога да их је немогуће повезати у смислену целину. Последице оваквог наступања са правом код већине грађана изазивају сумњу да би и то немушто НЕ, првом следећом приликом могло да се претвори у ДА.

Ако говорница УН, за којом је Николић јуче говорио, није довољно „висока“ и ако Николићев  говор јуче није оспорио и Вучића и Дачића, онда заиста није јасно шта је Вучићу реално, а Дачићу истинито.

Следеће питање које се са правом поставља, јесте да ли је по среди само варка државног врха пред међународном заједницом како би попустио притисак на Србију?

Ако се суди према ономе што су писали Вукадиновић и Цвијановић одговор је одречан. Као и увек, читалачка публика је подељена.

Сигурно је, да је већина задовољна и оваквим НЕ, али би им ипак било драже када би били сигурни да оно није само привремена одлука. Већина грађана Србије и даље се нада да за Србију ништа није готово, да није доведена пред свршен чин и да има наде да се извучемо из претешке ситуације у коју смо доспели. Историја нас учи да за ово становиште имамо доста добру основу и потпуно право.

У свему овоме има и Вукадиновићевог „да није лако издати“ и Цвијановићевог оптимизма, али  у великој мери и стицаја случајних и срећних околности.

Европска унија не врши принуду да јој се прикључимо, већ само поставља услове уколико то желимо да учинимо. А услови су више него очигледни – одрицање од Косова и Метохије и посредно признавање самопроглашеног Косова као државе. Дакле, ултиматум постоји само до оног тренутка док се говори да улазак у Европску унију нема алтернативу. Најжалије од свега је што овде чак није ни о уласку реч, већ о датуму за отпочињање преговора. О томе, да се стање приказује горим него што јесте и да ћемо наводно да поумиремо од глади ако договор изостане. У Земљи у којој се није умирало од глади ни када се храна отимала, наведено становиште делује збуњујуће, али тако се у медијима говори.

У позадини ове приче без сваке сумње је питање коришћења претприступних фондова ЕУ који би требало да спасе нашу економију и привреду, што се поставља као приоритет опстанка државе.

Ако на основу тога треба да се суди, са Млађаном Динкићем и кадровима УРС-а у Влади, члановима некадашњег Г17, са причом Ивице Дачића да је све до сада била лаж, са неиспуњавањем предизборних обећања СНС-а, са Пајтићем у Војводини која такође није неинтересантна Европској унији лоше нам се пише, па све да смо јаки и као сама Немачка.

Оно што је извесно јесте да су се неким случајем привремено поклопили неки од интереса учесника  у Влади и великих сила споља. Због тога ово НЕ, иако прија и улива наду, не гарантује да ово НЕ неће да се претвори у ДА када се, и ако се промене лични интереси оних који о споразуму одлучују.

Нажалост, борбу за опстанак Косова и Метохије у саставу Србије више обећава последњи кредитни споразум са Русима, него било која друга претходна одлука Владе. Споразум који слободно може да се назове услугом, с обзиром на то да већина осталих одлука Владе пре подсећа на лутање у магли него на смислено деловање. Да би ствари биле јасније, довољно је да се погледа да Влада до сада није успела да се разговетно изјасни ни према једном претходном писаном и усменом споразуму и резолуцији, као ни према сопственом Уставу.

Цела прича са сменом претходне власти почела је доста оштро. Најавама о одлучној борби против корупције, изношењем афера у јавност, најавама о покретњу привреде и позивањем на очување суверенитета и целовитсти земље.

Од свега, остала је слутња да буџет Републике Србије може да се закрпи једино ако се прода део територије. Барем на то личи. На лошу борбу и много нерешених уцена.

Након потврде да од датума нема ништа, а нарочито након јучерашњег излагања Томислава Николића у УН о раду Међународног суда правде у Хагу, са пуним правом Вучићу може да се постави питање шта је нереално у вези са враћањем питања о Косову и Метохији у УН, као и Дачићу, ко је, када и због чега лагао у вези са Косовом и Метохијом, како је већ сам недавно изјавио, те зашто се брже-боље срља у нове преговоре? Све док не добијемо одговор на ова питања, оно стидљво НЕ више ће да личи на велико МОЖДА, него на било шта друго.