АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Милован Балабан: Протест у Новом Саду – стоп разбијању Србије


Милован Балабан: Протест у Новом Саду – стоп разбијању Србије

Са основном поруком Војводина је Србија и паролом “Стоп разбијању Србије” испред зграде Владе Војводине у Новом Саду јуче (12.04.2013.) је одржан велики народни скуп против Пајтићеве сепаратистичке власти, која бранећи своје привилегије, али уплашена од кривичне одговорности подстиче сепаратизам у северној српској покрајини.

 

 

Митингу је присуствовало око 30 000 људи (по неким проценама и свих 50 000), међу којима су студенти, синдикалци те политичке партије, и то СНС, СПС, ДСС, СПО, Трећа Србија, Двери, као и многе друге невладине оранизације и грађанска удружења, те велики број новосађана који не припадају ниједној странци или организацији. Практично све релевантне политичке снаге су стале на чело народа у Војводини са циљем да тако удружене зауставе даље институционално удаљавање покрајине из државе.

 

Одавно у Новом Саду није било тако великог протеста што говори да је војвођанима доста садашњег политичког естаблишмента, који је грађанима пунио главу звучним паролама док је истовремено празнио њихове џепове. Зато су се и најбучније чули захтеви одлази Пајтићу, а уз председника владе Војводине највише звиждука је добио, корифеј војвођанског наводног аутономаштава а суштински осведоченог сепаратизма, Ненад Чанак. У име народа који се окупио захтеве протеста је прочитао Милош Вучевић – градоначелник Новог Сада.  Они су једноставни. Захтева се повлачење Декларације о заштити уставних и законских права Војводине, оставка Бојана Пајтића, који је и предложио усвајање поменутог документа и расписивање нових покрајинских избора. У противном најављена су нова окупљања у Новом Саду.

 

 

Протест је показао да је покрајинско руководство делегитимисано, те да, како показују и локални избори у многим градовима Војводине, актуелна власт нема подршку за спровођење својих парадржавних наума. Процес делигитимизације целокупне антидржавне политике ДС-а, који је почео победом Николића на председничким изборима, затим се наставио немогућношћу Тадића да формира владу чиме је отворен пут да актуелна републичка коалиција преузме власт, има свој природни завршетак у Војводини. Пајтић и екипа су део те политике, и то најспорнији, па је посве јасно да се подршка таквом политичком курсу северне покрајине свела само на оне који имају некакве личне користи од подржављење Војводине.

 

Делује да Пајтић овога није свестан, јер како можемо видети из реакција на митинг он и његови сарадници не намеравају да одступе. Но сигурни смо да он разуме ситуацију у којој се налази. Услед тога све чешће чујемо покушаје интернационализације војвођанског питања. Када је изгубљена подршка на врху државе (што се десило падом Тадића са власти и поразом ДС-а на парламентарним изборима) војвођански „феудалци“ су се окренули иностранству где покушавају да укључивањем у широки фронт против Србије сачувају своје позиције.
Отуда и иницијатива да се прогура спорна Декларација, чиме се намерава, у досад најрадикалној форми, отворити ново жариште на северу, баш у тренутку када Србија покушава да издејствује позитивна решења у јужној покрајини. На какво такво НЕ, које је рекла наша држава Ештоновој и Рикеру, покушава се извршити притисак дестабилизацијом у овом делу државе.

 

 

Међутим велики одзив грађана на митинг је упутио снажну поруку да тако нешто може ићи само мимо воље народа, што је суштински значај митинга. Да Пајтић нема подршку грађана за своју политику је порука народног скупа, каквог није било у Новом Саду од „јогурт револуције“. Јасно се показала воља народа, која се добром организацијом каналисала у државотворном правцу, нешто што је недостајало свих ових година.

 

А претила је опасност да Војводина сигурније закорачи на пут лаганог сепаратизма, или у најмањау руку још значајнијег удаљавања од Србије. Да је ДС остала на власти на републичком нивоу процес осамостаљивања Пајтића не би имао готово никакве препреке. У народу се осећало да се са Тадићем и ДС-ом на челу немогуће супротставити војвођанским властодршцима, те је све више прихватајући неповољну реалност гледао да се снађе у условима безмало окупације покрајине од стране владајуће аутономашко-сепаратистичке клике.

 

Отуд је обичан свет надајући се избављењу од животне угрожености, а уверен да су промене у тадићевко-пајтићевском пројекту покрајине немогуће, све више прилазио аутономашко-сепаратистичким странкама. Због тога су оне и добиле значајан број гласова на предходним изборима. Но сада је ситуација драстично промењена. Промена републичког руководства и одлучна акција готово свих релевантних политичких и друштвених снага у Војводини је дала наду грађанима, и уверила их да је смена покрајинског руководства могућа, а институционално враћање покрајине у државне оквире и те како остварљиво.

 

 

Грађани су се осетили после дужег времена као слободни људи. Слободни да кажу шта мисле, кога истински  подржавају, те да изразе свој протест против корумпиране власти. И то је највеће достигнуће протеста. О овоме ће морати да мисли свака следећа власт у покрајини, било када да заузме место садашњих руководилаца. Јер се показало да они који заговарају одвојеност пута Војводине и Србије кад тад морају да се суоче са народним незадовољством и да положе рачуне, нарочито већинском народу, за своје антидржавне пројекте и свеукупно неодговорну политику.