Биљана Диковић

СУЂЕЊЕ КАРАЏИЋУ: Још један сведок – Муслимани добровољно отишли из Сребренице


СУЂЕЊЕ КАРАЏИЋУ: Још један сведок – Муслимани добровољно отишли из Сребренице

Сведок одбране Љубислав Симић изјавио је данас на суђењу Радовану Караџићу у Трибуналу у Хагу да су Муслимани јула 1995. добровољно отишли из Сребренице, пошто је ту енклаву заузела Војска Републике Српске.

16. 04. 2013. ВЕСТИ, Бета, фото: Ројтерс, за ФБР приредила Биљана Диковић

57105_radovan-karadzic-04-foto-reuters_f

Суђење Радовану Караџићу се наставља у среду

Караџић (67), тадашњи председник РС и врховни командант њене војске, оптужен је за „геноцид над око 7.000 сребреничких Муслимана и за прогон њихових породица“. Симић који је у то време био председник СО Братунац, рекао је да су 12. јула 1995, дан после пада Сребренице, представници Муслимана, на састанку с командантом ВРС Ратком Младићем у братуначком Хотелу „Фонтана“, којем је присуствовао, сами тражили да буду евакуисани у Кладањ. ВРС и локалне власти у томе су им, по сведоку, помогле, организујући транспорт. Нико, притом, муслиманско становништво није присиљавао да оде, рекао је он. На том састанку чији је снимак тужилаштво раније приказало, генерал Младић је Муслиманима поручио да могу „опстати или нестати“.

Симић је за избијање сукоба у Братунцу 1992. окривио локалне Муслимане, али је потврдио да су затим стигли српски „добровољци“ који су један број Муслимана затворили у основну школу, злостављали и убили. Кризни штаб чији је Симић био члан, затим је преостале Муслимане евакуисао на Пале, а паравојске су се повукле после претњи полиције и војске. Те паравојске „нико није могао контролисати и сви су их се плашили“, изјавио је сведок.
Тужилац Џулијан Николс предочио је Симићу да је пре састанка у Хотелу „Фонтана“, Младић у његовом присуству већ затражио од цивилних власти да обезбеде велики број камиона и аутобуса за евакуацију 20.000 муслиманских избеглица из Поточара.

Не негирајући да се састао са Младићем, сведок је одговорио да командант ВРС то није рекао пред њим.

„Ја сам био на састанку (у ‘Фонтани’) и чуо представнике Муслимана да желе хитну евакуацију и да ће, ако се ништа не уради, ићи сами, неорганизовано… Колико сам ја видео горе (у Поточарима), нико никога није присиљавао да уђе у аутобусе“.

Заступник оптужбе тврдио је – приказујући део снимка са састанка на којем је Симић седео до Младића – да је то била „чиста пропаганда и позориште“, зато што је одлука о протеривању Муслимана већ била донета. Тужилац Николс је рекао да је представник становништва Сребренице Ибро Нухановић – с којим се сведок руковао и, како је сам напоменуо, „попио пиће“, „убијен четири дана касније“.

„Ја се не слажем с вама и не верујем да је тај састанак зато био организован“, одговорио је Симић, подвукавши да он „никоме није могао гарантовати безбедност“ и да су „то могле само ВРС и полиција“. Сведок је казао да је чуо како Младић обећава Нухановићу: „Нема проблема, мој ће те ауто испратити ако буде све овако како смо се договорили“. Симић је потврдио да је у Поточарима где је однео воду и храну за хиљаде муслиманских избеглица из Сребренице, затекао „шокантан призор“ и да су намирнице које је донео биле „кап у мору“.

Потврдивши да су у енклави до пада били „узасни животни услови“, Симић је, међутим, тврдио да није чуо за Караџићеву „Директиву 7“ којом је наложио да ВРС за муслиманске цивиле створи управо такве услове – „без наде у опстанак“. Симић је рекао да није знао ни да су заробљени Муслимани у десетинама аутобуса 13. јула 1995, допремљени у Братунац, нити да су ту преноћили, пре но што су сутрадан одведени на више локација код Зворника где су, по оптужници и ранијим пресудама Трибунала, стрељани.

Негирао је и да је знао за убиства те ноћи у братуначкој основној школи. За убиство „великог броја“ муслиманских заробљеника у складишту задруге у селу Кравица, 13. јула 1995, Симић је, како је рекао, чуо идућег дана. Тадашњи „цивилни повереник“ за Сребреницу Мирослав Дероњић рекао му је да је о томе обавестио и „ове горе“, односно Караџића. По оптужници, српске снаге су у Кравици убиле око 1.000 заробљених Муслимана што је био прво у низу масовних погубљења мушкараца из Сребренице.

На сугестију тужиоца Николса да се, по белешкама из Младићевог дневника, на састанку јуна 1992. Симић хвалио да су пре рата Муслимани били већина у Братунцу, а да „данас имамо два Муслимана“, сведок је одговорио да је то рекао „иронично“, да би скренуо пажњу на учинак српских паравојски. У процесу против Караџића, за сутра је заказана расправа о жалби тужилаштва на одлуку којом је, на половини суђења, расправно веће бившег председника РС ослободило кривице по оптужби за геноцид над Муслиманима и Хрватима у седам босанских општина, изузимајући Сребреницу.

1 reply »

  1. Тихомир Ђурђић: ЗЛОЧИН У СРЕБРЕНИЦИ И ХАШКИ ТРИБУНАЛ
    Posted by fbr / In MAIL – RSS FEED, Анализа, АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА, Други пишу, Злочини над Србима, ИЗДВАЈАМО, МЕДИЈСКИ РАТ, Мишљење, РАТНИ ЗЛОЧИНИ, РЕДАКЦИЈА, Страдање Срба / March 11, 2013
    30
    Оцени
    ЗЛОЧИН У СРЕБРЕНИЦИ И ХАШКИ ТРИБУНАЛ
    МУСЛИМАНИ ЈЕСУ УБИЈАНИ У РЕГИОНУ СРЕБРЕНИЦЕ- АЛИ ВЕЋИНА МУСЛИМАНСКИХ “РАТНИКА” ЈЕ СТРАДАЛА У БОРБИ ПРОТИВ РЕГУЛАРНЕ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ПРИЛИКОМ ПОВЛАЧЕЊА И ПРОБОЈА СРПСКОГ ОБРУЧА. БРОЈ СТРЕЉАНИХ МУСЛИМАНСКИХ ЗАРОБЉЕНИКА ЈЕ СКОРО ДЕСЕТОСТРУКО МАЊИ ОД БРОЈА ЗВЕРСКИ ПОБИЈЕНИХ СРПСКИХ ЦИВИЛА У ЗАЛЕЂУ СРЕБРЕНИЦЕ, У ВРЕМЕ КАДА ЈЕ СРЕБРЕНИЦА НАВОДНО БИЛА “ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА”- ТО ЈЕ ИСТИНА КОЈА СЕ И ДАЉЕ САКРИВА ОД ДОМАЋЕ И СВЕТСКЕ ЈАВНОСТИ…
    Од када сам чуо за злочин у Сребреници, посебно о „стрељању око 8.000 заробљеника“, никако нисам престајао да размишљам и трагам за истином о том злочину. Тако сам, у посети Скеланима, питао директора Основне школе, али он ми није могао дати податке који су ме интересовали. Слушао сам, преко ТВ Рудо разговор новинара из Сарајева и Загреба, у коме је новинар из Сарајева тврдио да је у Сребреници стрељано до 2.000 заробљеника. Телевизија Београд је приказала филм норвешких аутора, који су пратили трагична збивања у грађанском рату у Босни и Херцеговини и, у истом су саопштили да је у Сребреници стрељано око 2.300 заљробљених војника војске Босне и Херцеовине.
    У Библиотеци у Ужицу тражио сам шта имају од књига о трагедији у Сребреници и пронашли су ми књигу бугарског новинара, који извештава из Хашког трибунала, Жерминала Чивикова:Сребреница крунски сведок. Прочитао сам књигу, за два дана, и дошао до фрапантних података о Сребреничком злочину, Хашком трибуналу, њиховој правди, такозваним сведоцима оптужбе, тужиоцима и судијама те, назови, установе правде коју су фомирале Уједињене нације са задатком да истраже злочине и осуде њихове починиоце на просторима бивше Југославије.
    ЧИВИКОВ ЈЕ НЕПОБИТНО ДОКАЗАО ДА ЈЕ ЕРДЕМОВИЋ ЛАЖНИ СВЕДОК….
    После прочитане књиге сетио сам се, давнашње, изјаве мог рођака Сава, који ми је у разговору о праву и правди рекао да је: „право, само, у бунар, а да има и бунара који нису прави“. Нисам се сложио са његовом тврдњом, па сам и даље, шездесет година, трагао за правдом и дошао до поразног сазнања да правда, само понекад, дохрамље за борцем за правду и истину.
    и најпосле нашао Прочитао сам и дивну причу о правди и истини, па је поклањам вашим читаоцима:
    Пошао младић у свет да тражи истину, Тражио је преко седам гора и седам мора. Питао је Сунце, питао је Месец, питао је Ветрове. Троје гвоздених ципела поцепао. Истина беше стара и ружна. Младић је остао са истином три године. Она га је научила многим стварима. Дошло је време да се растану. На растанку, Истина га је упитала: „Хоћеш ли да учиниш нешто за мене? Хоћу обећа младић – Кад се вратиш међу људе и кад те питају о мени, реци им да сам млада и лепа.“
    И ја Вама нудим после проведених 60 година са Истином, исти одговор, да Вас охрабрим да се и Ви борите за Истину.
    „Правда и истина су два пипка танана, да су наша оружја сувише тупа да их да тачно погоде“,тврдио је уважени математичар Блез Паскал.
    „Истина и правда не могу, нити су икада могле саме да победе“, тврдио је др Драган Недељковић.
    Истраживање истине била је најдубља потреба Платонова и његове школе, а истину прогоне, све до данашњих дана, па добронамерне и поштене молим да се, без обзира на све могуће тешкоће, изазове, па и претње, боримо за истину и правду, јер само тако можемо долазити макар, до мало истине и правде.
    Да учинимо све да правда и истина, макар дохрамљу до нас…
    КРУНСКИ СВЕДОК, ПЛАЋЕНИК, ПРОГЛАШЕН КРИВИМ, БОЛЕСНИМ И ПСИХИЧКИ НЕСТАБИЛНИМ, А КОРИШЋЕН КАО СВЕДОК ОДБРАНЕ!?
    ДРАЖЕН ЕРДЕМОВИЋ – “ЛЕГИОНАР” У СЛУЖБИ ЗАПАДНИХ СЛУЖБИ
    Новинар Чивиков се, у целој књизи, бави крунским сведоком Хашког трибунала Драженом Ердемовићем, Хрватом по националности, плаћеником у грађанском рату у БиХ, који је одбио позив ЈНА да ступи у војне редове, затим прихватио позив и ступио у муслиманску војску БиХ, прешао у војску босанских Хрвата (ХВО „јер су плаћали боље од муслиманске војске“), па побегао у Републику Српску, где је сазнао да се у Бијељини формира војна јединица босанско-српске војске састављена од босанских Хрвата и једног муслимана и понудио се да ступи у ову јединицу. Ердемовић је испричао у Хашком трибуналу, да се ова једница састојала од осам припадника: шест Хрвата, једног муслимана и једног Словенца. Они су деловали, као диверзантска група у позадини фронта нападима на мостове, војна складишта и артиљеријске постаје војске муслиманске владе и све до заузимања Сребренице нису добили ниједан налог да убијају људе. Eрдемовић је добио чин водника и постављен за командира Прве диверзантске групе. Јединицу преузима 1994. потпоручник Милорад Пелемиш.
    Ердемовић је испричао, у више наврата, највише у Хашком трибуналу, да је јединица 10. јула 1995. године добила наређење да изведе „одређену акцију“. После припреме стигли су у Сребреницу, коју је већ напустила муслиманска бојска БиХ. Наређено им је да заобилазе и не дирају цивилно становништво, али је Пелемиш наредио, једном војнику, да на улици пререже гркљан једном младом муслиману „само зато што је био узраста у којем је био способан да носи оружје“! Ердемовић је 16. Јула добио наређење, од заповедника Бранка Гојковића, војника без икаквог чина, да се прикључи групи од још седам војника и да следе возило једног њему непознатог потпуковника.
    Стигли су на фарму код села Пилице, 60 километара северозападно од Сребренице, где им је „заповедник Гојковић ставио до знања шта је био налог: стрељаће ухваћене цивиле из Сребренице који ће стизати аутобусима. Ердемовић се, наводно, жестоко суростављао. Гојковић је рекао Ердемовићу да остави пушку и стане у ред са заробљеницима како би и он са њима био стрељан“(у друим сведочењима давао је друачија објашњења) . Тако су од 10 сати пре подне до 15 сати по подне, на фарми Брањево, стрељали од 1.000 до 1.200 цивила.
    Камиони су довозили цивиле, а група их је узимала, по десет, наређивала да поваде све што имају код себе, одводила их на ливаду и стрељала. Ердемовић је признао да је он лично стрељао од 70 до 100 људи! Непознати потпуковник је наредио да стрељају још 500 других заробљеника, што је група одбила, па је потпуковник наредио да друга јединица изведе стрељање друге групе заробљеника!
    Ердемовић је тврдио да је, због овог супротстављања, један војник његове групе (Станко Савановић, касније хапшен због трговине људима, силовања и других деликата), по налогу Пелемиша и Салапаре, пуцао на њега неколико пута и ранио га, као и Зијада Жугића (привремено био узео српско име Живко Мићић, касније, као учесник криминалног подземља „сматра се одговорним за најмање 10 убистава”) из Ердемовићеве групе (Кременовића, који је био поручник и заменик командира јединице Пелемиша) „пошто су слутили да би се он могао наћи на суду и сведочити против њих о стрељању муслиманских заробљеника”. Ердемовић је пребачен на ВМА у Београд где је лечен.
    Ердемовић је наводио имена свих саучесника у злочину стрељања: Франц Кос звани Словенац, Марко Бокшић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Бранко Гојковић из Власенице, Александар Цветковић, Властимир Голијан и Дражен Ердемовић.
    После лечења на ВМА у Београду (једна новинарка Хамбуршког недељника, у интервјуу са Ердемовићем, написала је да је „отишао на операцију у Загреб“!). Ердемовић и Кременовић су контактирали стране новинаре, стране амбасаде, посебно амбасаду САД, давали изјаве и решили да се предају Хашком трибуналу. Ухапшени су у Србији и против њих је покренут кривичноправни поступак. Ердемовића су теретили да је, у близини села Пилице код Сребренице, 1995. године учествовао у стрељању око 1.200 људи, а Кременовића су теретили јер је пружио уточиште Ердемовићу, као и због тога што је у његовом стану нађен читав арсенал оружја. Они су дали изјаве пред истражним судијом у Новом Саду.
    Средства информисања су објавила вест о њиховом хапшењу, па је Хашки трибунал покренуо грозничаве активности да их југословенски органи изруче Хашком трибуналу, и пребачени су, југословенским авионом у Хаг и предати Хашком трибуналу. Кременовић је, одмах, ослобођен и враћен у Београд!
    Сада је, више него очито, да у Трибуналу нису били заинтересовани да истраже монструозан злочин у коме су учествовали у стрељању око 1.200 заробљеника, да позову, саслушају, покрену кривичне поступке против свих осам учесника у стрељању и њихових старешина… Трибуналу је само био потребан Ердемовић као сведок у кривичним поступцима против: Радована Караџића, Ратка Младића, генерала Радослава Крстића (осуђеног на 46 година затвора за геноцид у Сребреници), Слободана Милошевића,…
    Ердемовић је био, више него предусретљив у „сведочењима“ у Трибуналу, јер му је било стављено до знања да ће много шта зависити од његовог сведочења, а рачунао је, контактирајући стране амбасаде, да ће добити статус заштићеног сведока, добити нов идентитет и живети лагодно, са својом породицом у некој страној земљи. Међутим, с обзиром да је био ухапшен у Србији, саслушан и покренут је кривични поступак, Трибунал му је понудио да се изјасни о врсти оптужнице, да одустану од оптужбе за убиства, па се Ердемовић изјаснио да му суде за „кршење обичаја рата“. Затим је рекао да није крив, па му је суд запретио оптужбом и за злочин против човечности, те је пристао на једну оптучницу. Осуђен је на 10 година, па му је смањена осуда, само на 5 година, а издржао је, само, 3,5 године у норвешком затвору, а признао је у Хашком трибуналу да је он лично стрељао од 70 до 100 заробљеника!
    У својим, многобројним „сведочењима“ Ердемовић је прећутао или лажно сведочио о многим чињеницама везаним за његово учешће у грађанском рату у БиХ, о његовим старешинама:
    * Прећутао је да је први позив за војску добио од ЈНА у мају 1992. године;
    * Прећутао је да је имао чин водника и у време стрељања код Сребренице;
    … Тврдио је да су га муслимани тукли, да би, у Хагу, рекао да су га тукли Хрвати, а не муслимани;
    … Обмањивао је да је унапређен у чин водника, јер га је већ имао, да му је чин био одузет;
    … Да му је наредио и натерао га да пође на фарму код Сребренице Бранко Гојковић који је био обичан војник-редов, а да је он Ердемовић имао чин водника;
    * Прећутао је да је Франц Кос имао чин потпоручника, па поручника, па им није Бранко Гојковић, обичан војник, могао издавати наређења;
    * Ердемовић је изнео неколико датума стрељања код Сребренице: 20. јул, 15. јул, око 16. јула, 16. јул…
    Број жртава није тачно утврђен, па је у Оптужници написано да је „на фарми убијено на стотине муслиманских мушкараца”;
    … Да му је претио Бранко Гојковић да ће и њега стрељати, а Бранко је био само обичан војник, а Ердемовић водник…
    ИНСТРУМЕНТАЛИЗОВАН ХАШКИ ТРИБУНАЛ
    Хашки трибунал се показао, у случају суђења и сведочења Ердемовића, као не правна институција чиме је нанела огромну штету оснивачу Уједињеним нацијама, праву и правди уопште, јер:
    • Није позвао, ни саслушао, па ни оптужио и осудио Ердемовићеве саучеснике у стрељању од 1.000 до 1.200 заробљених муслимана, па ни пуковника Салапуру, кога је Ердемовић директно оптужио за издавање наређења: “Нико нам не би могао, мимо Салапуре, издавати наређење“. Суд је Салапуру саслушао, само, као сведока одбране! Када је Суд веровао Ердемовићу, зашто није оптужен и осуђен Салапура? Сам је Салапура истицао да „надлежни органи уопште нису показали никакво занимање за њега“!;
    * Хашки трибунал је прихватио Ердемовићево сведочење као истинито, без провере његових навода саслушањем осталих учесника у стрељању заробљених муслиманских мушкараца;
    * Тужилаштво и Суд прихватили су Ердемовићево сведочење да је био лишен чина, а у Суду је постојало „много докумената“, добијених из Београда о Ердемовићу;
    … Дозволили су да органи оптужбе својом оптужницома, у исто време, производе и доказе;
    * Ердемовића су саслушали четири пута као сведока оптужбе у другим кривичним поступцима, да би његова прича била изнета као доказни материјал за тврђење да је извршен геноцид над босанским муслиманима!;
    Ердемовића плаћеника, проглашеног кривим, болесним и психички нестабилним – Тужилаштво и суд употребљавају као сведока оптужбе у другим кривичним поступцима, уверавајући гa да „при будућим разматрањима (када њему буду изрицали пресуду за почињена монструозна кривична дела) његови искази, у својству сведока оптужбе, могу бити од користи њему самом, могу ићи њему у прилог“!
    Трагична чињеница – Тужилаштво хашког трибунала наговара и корумпира већ оптуженог за најтежа кривична дела, да лажно сведочи, јер то може њему да користи када му буду изрицали пресуду! Ово је дно дна од правосуђа, посебно међународног Суда!;
    * Трибунал није утврдио да ли је тачно сведочење Ердемовића да се за пет сати стреља 1200 заробљеника на начин како га је описао Ердемовић;
    * У суду се видело да је Ердемовић нестабилна и сумњива личност, па је претрес одложен за 8. и 9. Јул 1996., а 27 јуна је стигло мишљење стручних лица да оптужени пати од посттраумских сметњи, па је проглашен за особу неспособну за саслушање. Ново саслушање и изрицање пресуде извршено је у новембру 1996. године. Неспособност да даје исказ није сметала Суду да Ердемовића саслуша, као крунског сведока оптужбе у процесу против Радована Караџића и Ратка Младића. Шта се може закључити нпр. о судији Џорди који каже: „Поступак за изрицање пресуде (Ердемовићу) је одложен, јер смо затражили додатне медицинске информације. Сада сте ви, међутим, у својству сведока оптужбе“! Значи, сада је способан да сведочи против других лица, а он је проглашен за „особу неспособну за саслушање“, а и убица је, по његовом признању, од 70 до 100 људи!
    * Суд је прихватио причу Ердемовића о стрељању муслиманских заробљеника, у коме је и сам учествовао, као главни доказ за кривицу Радована Караџића и Ратка Младића, јер је тврдио да је стрељање извршено по налогу Генеракштаба босанско-српске војске. Ову тврдњу Ердемовић никада, у предходним саслушањима и изјавама новинарима, није био изрекао, али је у Хагу припреман и инструиран од тужиоца. Суд није хтео да саслуша остале учеснике у стрељању и провери Ердемовићеву тврдњу, па су судије спречавале оптужене да унакрсним испитивањима докажу да Ердемовић лажно сведочи;
    * Суд није судио Ердемовићу за признато убиство-стрељање 70 до 100 заробљеника код Сребренице;
    * Суд није позвао, није саслушао, ни оптужио Пелемиша, команданта диверзантске јединице, ни Салапура који је био извиђачки официр у Главном штабу војске Републике Српске (који је саслушан у Трибуналу, као сведок одбране, изјавио да је “о покољу на фарми Бртњево први пут сазнао из медија, када су извештавали о Ердемовићевом признању, а о наводном деградирању водника Ердемовића, од стране Салапура, тужиоци, ни Суд нису хтели да саслушају!), ни Франца Коса, званог Словенац, са чином потпоручника, који је дозволио да му наређује војник без чина Гојковић, а пуцао је, сатима, тога дана, и убијао ненаоружане заробњенике, да, макар, и они дају изјаве ко је наредио стрељање заробљеника код Сребренице. Пелемиш је, у изјави независним новинама изјавио да је „немогуће да стрељање нареди војник Гојковић, када је у том воду Ердемовић био наредник прве класе“! ;
    * Хашки трибунал је осудио Ердемовића за кршење „обичаја рата“ веома благом и непримереном казном од, само 5 година робије, од којих је издржао само 3,5 године;
    * Иако је Ердемовић тврдио да је да је „наређење (за стрељање заробљеника) добио од команданта групе Бране Гојковића (војника без икаквог чина), Суд је, без саслушања осталих учесника у злочину стрељања, закључио, што му је био и основни задатак и циљ, да су за злочин криви Радован Караџић, Ратко Младић, генерал Крстић,.. па и Слободан Милошевић!!;
    * Суд није утврдио тачан број аутобуса (15 до 20), ни тачан број стрељаних, већ је прихватио Ердемовићево сведочење да је стрељано, „колико се он сећа, од 1.000 до 1.200, а да у пресуди не наведе ни тај број, док је есхумацијом жртава ископано 153 леша стрељаних! Материјални докази за маскр код Сребренице постоје за 153. стрељана. Марко Бокшић, саучесник у злочину стрељања, ухапшен у САД, на саслушању је тврдио да су заробљеници стрељани „у групама од по четири до пет људи“, па је морало бити 240 група, док је Ердемовић тврдио да је стрељање вршено са су групама од по десет људи! Нико, па ни Хашки трибунал није тражио изручење Бокшића, његово саслушање, оптужницу суђење и осуду за учешће у најтежем злочину! Касније се, скоро од свих органа и организација, тврдило да је стрељано око 8.000 заробљеника!;
    * Суд није проверио, саслушањем осталих учесника у стрељању, зашто су возачи аутобуса „били згранути“, када су видели да заробљенике стрељају, „јер су мислили да их одвозе на размену заробљеника, како је то рађено у свим предходним случајевима са заробљеницима“, али истина Суд није интересовала, већ, само, извршење добијеног задатка – да оптуже Краџића, Младића, друге генерале;
    * Суд није хтео да провери, саслушањем осталих учесника у злочину, зашто је дошло до оружаног обрачуна и рањавања учесника у злочину стрељања, као и шта је истина о тврдњама да је до обрачуна дошло око поделе новца и злата које им је обећано за извршени злочин. Савановић, који је, у кафићу, пуцао на Ердемовића, тешко га ранио, ранио још неке од учесника, сам био рањен, својеручно је на фарми Брањево убио између 200 и 300 заробљеника, јер се „светио једном од муслимана који му је убио брата“, а Тужилаштво и Хашки суд нису га позвали на саслушање, оптужили и осудили за најтеже кривично дело!
    * Ердемовић је на Суду лажно сведочио „да не може да се сети зашто је Савановић на њега и остале пуцао! Подела новца и злата морала се и могла проверити, јер је за ту тврдњу било основа, обзиром да је група која је извршила стрељање, тих дана била на одмору, чак десет дана! Где су били остали војници ове плаћеничке криминалне дружине?
    * Командант Пелемиш им је био у болници, а касније се појављује у тзв. групи „Паук“, која је оптужена за атентат на Милошевића и терористичке акције на Косову, где су починили многе злочине над албанским цивилним становницима, а одвео је касније, и око 80 плаћеника из Босне у грађански рат у Заиру! И Ердемовић је сведочио да је чуо од супруге, да јој је Пелемишова пријатељица испричала како је “Пелемиш и његови пријатељи из Власенице наручили, код једног златара, велике златне ланце, како се селе од хотела до хотела у Београду, како су купили нове аутомобиле”, да је „заповедник његове чете Пелемиш обећао злато из Сребренице“ починиоцима за учешће у стрељању.
    „Чуо сам да су после Пелемиш и појединци поделили неки новац и да су нашли неко злато..“. О новцу је писала и новинарка Весна Јанековић: „Он (Ердемовић) ми је управо тачно изјавио да је извесни Пелемиш обећап 12 килограма злата за масакр у Пилици и да је Пелемиш знао о том обећању пре него што је дошло до масакра“! Требало је Тужилаштво да истражи, ако га истина интересује;
    * Драган Тодоровић, који је припадао истој јединици као и Ердемовић, саслушан као сведок одбране, добро се сећао Ердемовића као особе који је имао чин, као и Брана Гојковића који „није могао да наређује“, али Суд није интересовала истина!
    „Он (Ердемовић) је отишао добровољно са групом. Нико га није изабрао, нико га није присилио, он је добровољно кренуо са осталима, Ердемовић је трчао за групом Франца Коса“. Ердемовић је тврдио у Трибуналу да се „имена (Тодоровићевог) не може сетити“, а отпратио је, са Ердемовићем, погинулог друга у Требиње, непосредно пред злочин стрељања код Сребренице! Суд, на жалост, ово сведочење војника који је групи издао оружје и други материјал, који није био учесник у злочину стрељања, Хашки суд није интересовало!!;
    * У суду су се морали запитати, макар један судија, како је могуће да главни штаб босанских Срба изда наредбу за стрељање заробљеника (за које Суд није имао никаквог доказа) када би таква наредба била сулуда и нанела огромну штету том Штабу, српској војсци, Републици Српској, па и Србији?
    * Тужилаштво и Суд нису оптужили и судили Алији Изетбеговићу, ни Фрању Туђману за „злочиначко удруживање, већ су сачекали да умру природном смрћу, па да кажу да су оптужнице припремане.
    * Подвале око злочина на Маркалама и у Сарајеву, Вокерова подвала у Рачку и неистражена убиства око 1.000 Срба на Косову и Метохији после доласка међународних снага, такође, су доказ о дуплим стандардима тзв. Међународне заједнице и значе суноврат истине, права и правде које креира Нови светски поредак кроз преко 200 ратних интервенција после Другог светског рата!
    Цело човечанство, изузев власника крупног капитала, који је створен експлоатацијом радника и природних богатстава угрожених земаља, мора да се, добоко, размисли како да се супротсави монструму кога ствара Нови светски поредак.
    Новинар Чивиков, на крају закључује да би “човек пожелео судију који би на овом месту интервенисао и упитао сведока (крунског у више суђења) за какве глупаке и слепце он, заправо држи судије. У трибуналу за злочине у бившој Југославији, изгледа, да се такав судија не може наћи“!
    Сведочење Ердемовића, у неколико суђења у Хашком трибуналу, уз подсећање на суђење и „осуду“ Хасана Делића за попаљена српска села и ликвидацију око 3.500 Срба око Сребренице, суђења и ликвидације неколико сведока који су требали да сведоче против Харадинаја, уништавање доказног материјала о трговини људским органима на Косову и Метохији, доказ су о недопустивој примени дуплих стандарда, представљају недопустиву и скарадну примену права у тзв. Међународном суду за ратне злочине. Ужице, августа 2012. године мр Тихомир Ђурђић

    Свиђа ми се