ВЕРА

Теодор Зисис: ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА НИЈЕ БИЛА ПРИСУТНА НА УСТОЛИЧЕЊУ ПАПЕ


 Теодор Зисис: ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА НИЈЕ БИЛА ПРИСУТНА НА УСТОЛИЧЕЊУ ПАПЕ

Петак, 12. април 2013.

 

zisis3

Теодор Зисис

Савремена порука светог Григорија Паламе

Невиђено и нечувено, „препуно срама“, за православнe било је све оно што се десило током устоличења новог папе Франциска I, нажалост на челу са васељенски патријархом Вартоломејом I, уз пратњу представника аутокефалних Православних Цркава.

Не, тамо није била присутна Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква, Црква великих исповедника вере против јереси Папизма: светог Фотија Великог, светог Григорија Паламе, светог Марка Ефеског, светог Никодима Светогорца, светог Козме Етолског, светог Јустина Поповића, Светогорских Отаца мученички пострадалих у доба латиноумног патријарха Јована Бека, преподобномученика свештеног манастира Кантара на Кипру, у наше време закланих Срба Православних од стране „Католика“ Усташа уз подстицај кардинала, и сада већ Папског „свеца“, Степинца.

Зар је могуће да су заклани „као јагањци“ од паписта послали представнике, радујући се устоличењу њиховог кољача? Зар је могуће да је Пресвета Богородица, која је обавестила Светогорске оце о доласку паписта и Бекових филопаписта говорећи да „долазе непријатељи Сина мога“, учествовала одобравајући устоличење непријатеља њеног Сина, иако за ових хиљаду година од схизме није показана ни трунка покајања?

Не очекујемо било какав богословски одговор и оправдање изреченог и учињеног од стране великих теолога Екуменистичке апостасије, једнога од којих, митрополита Пергамског Јована (Зизјуласа), видесмо на телевизијским и интернет екранима, понизнијег од свих „Православних“, да уснама скоро дотиче папску руку. Довољна нам је папистима упућена порука заиста великог Теолога Православне Вере светог Григорија Паламе, који у првом Слову против папског злославља о исхођењу Светог Духа „и од Сина“ (Filioque), а ослањајући се на богомудро учење Светих Отаца, које превиђају и презиру различите парасинагоге и клике пост-отачких клирика и лаика теолога, каже да никада нећемо примити у општење паписте, докле год настављају да држе јерес Filioque: „Али ми богомудрошћу Отаца научени да нам његови (=Ђавола) циљеви не буду непознати, јер испрва многима бивају сасвим непознати, никада вас нећемо примити у општење докле год тврдите да Дух Свети и од Сина исходи“1.

Коме да верујемо и кога да следимо? Онима који у Светом Духу богословствују и дијахронијски се налазе у сагласју са ликом Светих Отаца, пошто није могуће да Свети Дух противречи себи – или онима који по своме трбуху, и људском разуму, и философским поводима, са великом папистичком гордошћу и преузношењем, богословствују, као што је чинио и хуманистички противник светог Григорија Паламе, западни монах Варлаам Калaбријски? Да ли су наши архипастири икада читали списе Светих Отаца? Кога следе? Оруђе и опадаче Сатанине, који је увукао у мноштво јереси препуну гордости и дрскости „цркву“ Рима? Не, Православна Црква није била присутна на устоличењу папе, који је већ вековима „послушно“ оруђе Сатанино, према светом Григорију Палами2.

Варају се пастири и архипастири који сматрају да представљају Цркву Христову, уколико не заступају истине Вере. Црква је тамо где је истина. Тамо где нема истине, тамо се не заступа Црква. То говори свети Григорије Палама побијајући филоварлаамистичке ставове патријарха Антиохијског Игнатија, и тиме истоветне ставове и свога патријарха Цариградског и васељенског Јована Калеке, који су ауторитетом патријаршијског достојанства покушали да умање учење и ставове једног тада обичног јеромонаха, светог Григорија Паламе, клеветама и прогонима који су се претворили у четворогодишње (1343-1347) затвореништво у затвору царске палате у Цариграду. Време је коначно да се пробуде сви који омамљени епископоцентрично папоцентричним еклисиолошким теоријама оклевају да проговоре и да изобличе погубне ставове представника постотачке екуменистичке јереси нашег времена, и још горе, они који хвале и глорификују све који вуку Цркву ропски и понизно по дворима архијересијарха папе и других сличних јеретика, дарују их митрама, архијерејским жезлима и путирима, признавајући тако у суштини њихово свештенство и валидност њихових Тајни. Заједно са тада јеромонахом светим Григоријем Паламом, изражавајући и ми став многих јеромонаха, свештеника, ђакона, монаха и лаика, понављамо оно што је рекао свети Григорије Палама обраћајући се патријарху Антиохијском и преко њега и своме васељенском патријарху, и тадашњем и садашњем: „Јер они који припадају Цркви, следе истину; и они који не следе истину, ни Цркви не припадају; и то утолико пре важи за оне који и себе обмањују, називајући сами себе и једни друге пастирима и архипастирима; јер смо научени да Хришћанство не придаје значај личностима, него истини и тачности вере“3.

Када смо пре неколико година објавили познато „Исповедање вере против Екуменизма“, уз мноштво потписа клирика и лаика, узнемирили су се многи великодостојници заступници и заштитници Екуменизма, јер смо, између осталог, написали да Екуменисти, свиме што антиканонски и антиправославно пишу и делају „у суштини постављају себе изван Цркве“. Оптуживали су нас тада да их ми „избацујемо из Цркве“ и тражили су да се предузму мере против нас. Нису међутим обратили пажњу на формулацију; не постављамо их ми изван Цркве; сами себе постављају изван Цркве. Зар не каже то и свети Григорије Палама наводећи да „они који не следе истину ни Цркви не припадају“? Сигурно би тражили кажњавање и светог Григорија Паламе уколико би живео данас, као што су га уосталом казнили чак и затвором латиноумни његовог времена, не успевши наравно да поколебају његово мученичко и исповедничко умовање.

Недавно прослављање помена светог Григорија Паламе, осим исихастичких и духовних порука, шаље и једну веома актуелну и отрежњујућу поруку. Он је напустио своје исихастичке узлете и неузнемираваност подвига и созерцања Бога, и упустио се у борбу против јереси Запада и Варлаама, ради спасења Православних. Као што наводи Синаксар Друге Недеље Великог Поста, иако је карактером био благ и миран, ради одбране вере показао се борбен и бескомпромисан, тако да је успео далеко од Цркве да одбаци јеретике: био је „преко мере благ и смирен, када није била реч о Богу и божанским стварима; у овим пак питањима био је изузетно борбен… од почетка до краја подвижнички се против страсти и демона борећи, и јеретике далеко од Цркве одбацујући, и Православну веру речима и списима јасно излажући“.

Ово мученичко и исповедничко умовање, које карактерише живот светих Апостола и Отаца, треба да ојача у данашње време пред буром јереси Екуменизма и непокајаности Папизма, који демонски намеће да му се сви поклоне – што су нажалост много пута раније, а посебно данас, чинили и чине многи наши јерарси и првојерарси – који покушавају да нас заплаше, да нас оклеветају, да нас гоне, да нас ућуткају. Не бојимо се међутим, и понављамо речи великог исповедника Вере светог Григорија Паламе, којега нека би дао Бог, макар и у малом се показали подражаваоци: „Али ми, гледајући на свршетак живота тих светитеља, подражаваћемо, уз Божију помоћ свакако, трпљење, у нади радујући се, у невољи трпећи. Нека дође кушач, нека дође џелат, нека распале огањ, нека избрусе мач, нека изоштре справе за мучење; и ако се свака невоља на мене покрене, спремно ћу је дочекати, остаћу при извршењу непомичан, у томе духу утврђен; и утолико ћу се више радовати, уколико више будем претрпео. И још ћу више увећати божанствени дар, који за сабрата има неодузимљиву радост, и бићу још припремљенији сасуд Духа, и имаћу у себи основ блажених надања, достижући славни залог. Имам мученика облак, коме ћу се узнети у жељени сусрет; имам праведника лик, са којима ћу достићи боље васкрсење; сауцрквићу се исповедницима; празнику првородних прибројаћу се; достојанстава и части бесмртних бићу причасник. И шта ми наспрам тога значе увреде и клевете и ружења њихова, чак иако шта теже и грубље од тога постигну“4.

Недељник Ортодоксос Типос бр. 1970


1.   Слово прво, да не и од Сина, него само од Оца исходи Дух Свети, у П. Христу, Γρηγορίου του Παλαμά, Συγγράμματα, Солун 1962, том 1, стр. 26. [назад]
2.   Исто, стр. 24. [назад]
3.   Побијање писма Игнатија Антиохијског, у П. Христу, као горе, Солун 1966, том 2, стр. 627. [назад]
4.   Писмо мудром по Богу Арсенију монаху Студитском, као горе, том 2, стр. 323-324 [назад]