АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Маја Радонић – „Био је то дуг и тежак пут…“


„Био је то дуг и тежак пут…“

Маја Радонић, НСПМ
уторак, 23. април 2013.

…за све. Овим речима завршава се један коментар на сајту “Блица“, написан поводом парафирања споразума у Бриселу, започет иначе одушевљеним честиткама обема странама “на постигнутом договору“. И заиста, слажем се са завршном реченицом, али само са њом, а разумем донекле и оне који тај “договор“ доживљавају као добру вест, олакшање и отворена врата напретку. Има их, барем на поменутом сајту, подоста… нису то “другосрбијанци“, активисти НВО, плаћени активисти, не, њима се не бих бавила овај пут, они су досадно предвидљиви, могу без грешке да издекламујем шта ће ко од њих када рећи, ово су наши суграђани, колеге са посла, комшије, рођаци. Натерали су ме да потиснем језу која ме притиска цео дан, исту која сам осетила давно, када сам на БК ТВ видела шаховницу на книнској тврђави 4. августа 1995, око поднева, и да пробам да схватим чему се радују?  Зашто се део српског народа осећа као на сахрани, а део као на свадби, једни плачу, а други певају и подврискују? Да ли је овај “параф“ увод у време плакања или ода радости?

Ради се о различитом систему вредности, певају људи који мисле и верују да се све заснива на интересу, да је љубав хемијска и хормонална реакција, да је живот физиолошка појава, да су људи животиње које мисле, да се треба повиновати јачем и ћутати, гледати од чега се живи и шта ће се јести. Они верују да је људски живот само оно што постоји од рођења до смрти, да пре и после те две временске тачке нема ничега, да су све метафизичке приче, митови, религије, па и идеологије измишљотине доконих умова и манипулатора, баш онако како су нас учили у време братства и јединства.

У таквој визији света живи се само од хлеба и за хлеб, и ту не важи она Христова “не живи човек само од хлеба, већ и од сваке речи која излази из уста Божијих“. По томе су веома слични албанском народу, који никада није ни био превише религиозан, њима су вере којима припадају (ислам, католичанство, православље) другостепена ознака идентитета, једно од средстава које помаже циљу заснованом на примарном принципу крви и тла.

Стефан Немања

Срби су кроз историју мањим делом тако мислили, већина је ипак била “на другој страни улице“, а данас је ситуација промењена – 50 плус 20 година колективних  идеологија је учинило своје (комунизам, социјализам, демократија) и Срби су полако, али сигурно на путу дехристијанизације, оном путу којим су већ добро одмакли народи западне цицилизације, номинални хришћани. Тако да могу да одахну, по томе се убрзано приближавамо сањаној “европској породици народа“, мада по обичају каснимо, али ако, само да се ми крећемо напред како кажу срећни коментатори, јер напред је увек добро, тако су им рекли, и тако ће им бити.

И зато их донекле разумем – ако је живот пука биолошка и физиолошка појава у којој треба уживати и која траје само кроз продужење врсте, а смисао му даје евентуално лепо сећање потомства на наша дела, потпуно је јасно да су косовски завет, светосавље, жртве за домовину, трпљење, стрпљење и скромност бесмислице којима “попови залуђују народ“. Логично је и да се зарад фирмираних крпа, путовања у Алању на море, Пандорф по те крпе и Сегедин по сиреве и саламе, седења по кафићима, блејања по сплавовима и шопинг моловима, може и мора дати део државне територије “које уосталом није наше од 1999, а неки кажу да никад и није било наше“. Само, питање је колико ће им се рачуница остварити.

Растко Немањић

Али, вратимо се том “дугом и тешком путу, за све“. За Србе, пут је почео  давно, али крећемо од писаних сведочанстава, да не бисмо починили страшни, политички некоректни, грех “митологизовања“, и враћамо се у 1198. годину, када Симеон Немања оснива манастир Хиландар у Светој Гори и дарује му владарском тапијом поседе у призренској области, добијене на поклон од византијској цара Алексија III Анђела. После две године, додаје Хиландару још двaдесетак села у метохијској области, планину Добри доли, све насељено искључиво српским становништвом, набројеном поименце по фамилијама. У наредна два века и тридесет година, српски краљеви редом додају имања Хиландару, те оснивају  манастире и цркве и дарују им огромне поседе на Метохији и Косову, али и у западним и јужним областима, ван данашњих граница, а о томе детаљно пише у свакој од повеља – Хиландарској, Жичкој, Бањској, Грачаничкој, Љевишкој, Дечанској, Арханђелској, Светопавловској, Призренској… Метохија је, како јој и име каже и како сведоче срећом сачуване тапије, црквено имање, као и добар део Косова, делови Зете, чак и северне Албаније. Први спомен Арбанаса налази се у Дечанској повељи Стефана Уроша III Дечанског из 1331, и то у три насеобине поред 86 чисто  српских, и то у области Зете, у планинским катунима, ван данашње Метохије и Косова. Како су прешли тај дуг и тежак пут, од три села до бриселског парафа, најбоље они знају, али понешто знамо и ми.

Хиландар

Био је то дуг и тежак пут саткан од отимања и рушења манастира, цркава и црквених имања, терорисања, застрашивања, убијања, пљачки, паљевина, силовања, није то тако лако као што неки мисле. Требало је бити одлучан, на све спреман, веровати у циљ, тражити савезнике и на земљи и у паклу и преко мора ако треба, лагати, клеветати, измишљати, глуматати, трговати људима, наркотицима, органима, трпети братство и јединство, продавати семенке и кикирики уз снисходљив поглед, размножавати се неуморно, синхронизовано на један миг бацати камење на све српско, пљувати у ветробране кола, исијавати мржњом неуморно, ратовати са српском војском и полицијом, правити терористичке нападе, раскопавати гробове и разбацивати кости, пењати се на високе куполе цркава и ломити крстове – зар је то било лако и зар је кратко трајало? Али, напори су награђени, “заслужено“ признање је стигло, после толико мука и здушног труда и жеље, која се ко зна када родила, да плодна, богата и сурово лепа метохијско-косовска област буде њихова и само њихова, и да ни птица која пева српски не пролети туда, стигло се до вековима жуђеног. Ова прича може да буде инспиративна писцима new age мотиваторских књига типа “Secret“, кажу они лепо да кад нешто јако желиш, то ћеш и добити, средства ће се сама појавити. Поред тога, врло је поучна, јер потврђује по други пут, после Хрватске, да се држава у савременом демократском свету добија на геноциду и етничком чишћењу, и да се такви напори сразмерно награђују.

Заиста, био је то тежак и дуг пут, за све, и за Србе и за Албанце, и када је деловало да су све завршили, кад им је НАТО притекао у помоћ, добили су само резолуцију 1244. Кажем само, јер требало је још 14 година тражити ко ће од Срба ставити параф, јер знали су и они, а и њихови савезници, док ми не признамо да је отето легално, а не проклето, неће моћи да одахну. . Срећом по њих све, по Албанце поготово, наш државни врх је решио да су, између осталог, немањићке повеље “мртво слово на папиру“, а те приче о клетвама бесмислене, архаичне и забога, ко још у 21. веку у то може да верује? Подржали су их здушно Срби који верују да је живот биолошка појава, да се живи само од хлеба, да “пара врти где бургија неће“, они чија је незванична химна “узми све што ти живот пружа“. Помогли су и Срби који се накостреше када им споменеш косовски завет, светосавље и “попове“, Срби који зову папу “светим оцем“, Срби који желе похвале и аплаузе од господара које зову “цео свет“, Срби који себе зову “поштеним светом“, који само жели да живи “нормално“, да мирно вари и да се пари, по могућству на путовањима у лепим, умивеним и уређеним западним земљама и егзотичним дестинацијама. Добро су се разумели са државним врхом, и сада су сигурни да су услови испуњени и да за њих, тако реалне и нормалне, почиње нови живот, као у Пандорфу, Сегедину и Алањи, и да ће бити лепи, умивени и насмејани као у рекламама наших/страних банака и фармацеутских компанија. Све што могу да кажем, јесте да ће се јако изненадити,  биће им тако да неће имати времена ни Фарму да гледају.

Пећка патријаршија

Да немањићке повеље нису мртво слово на папиру, верује ипак један део Срба, нема их по медијима, осим када су на мети прозивки – мистичари, конзервативци, митомани, ирационални, сањари, верници, националисти, русофили, евроскептици, антинатовци, слобисти, али има их више него што се слути, поготово међу младима, онима који су одрастали под санкцијама и бомбама наших традиционалних савезника, или стигли преко Дрине, Ибра и цестом у колони 1995. Њих не убрајају међ’ поштен свет, али са њима су српски песници, гуслари, светитељи, ратници, дечица поклана од Јадовна до Косова, пилоти погинули од НАТО бомбардера, војници италијанског вода КФОР-а побијени од Шиптара бранећи Дечане и Патријаршију, Мехмед –паша Соколовић. обновитељ Пећке патријаршије, патријарх Павле Српски, светородне лозе Немањића, Лазаревића и Бранковића. Са њима је и Јохан са срцем Јовановим, православана Русија и Света Гора Атонска, Петер Хандке, Емир Кустурица, мислим нешто и Боб Дилан, а биће и лепа Моника Белучи, видећете. Они не купују у Идеи и Меркатору, мирни су и опрезни када се нађу близу Хрвата и Албанаца и осећају неки необјашњиви понос када прочитају завршне реченице “Сеоба“ бесмртног Црњанског: “Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема!“[1] Зато знају да је парола “људи су наше највеће богатство“, тачна само допола, јер мора се чувати све – и људи и територија на којој ти људи живе, певају, рађају, плачу и умиру, чекајући васкрсење мртвих.

Стефан Урош

Зато верујем да је и међу потписницима “договора“ било оних истински добрих намера, који су заиста веровали да тако мора бити, као и оних који су знали тачно шта раде и зашто, али ни једни ни други не знају последице. Не знам их ни ја, али знам да неће бити онако како мисле сви који од петка славе и певају. Нико од њих, као ни од преговарача, сигурно никада није прочитао завршетак ниједне од Косовских повеља српских владара, а свака се завршава готово иднетично, јер да су читали, застали би пре него што су почели да славе: “Молим и оне који ће после нас бити, које изабере Бог, било сина Краљевства ми или другога од рода Краљевства ми или судом Божијим од другог рода ако буде, да не разори и не одузме било шта од овог што сам ја дао, јер и ја не разорих и не одузех ништа од оног што су утврдили свети родитељи Краљевства ми светим црквама, већ напротив потврдих и појачах. Ко ли се потруди да разори или одузме нешто од овог што сам ја приложио светој цркви, ко год да буде, таквога нека разори Господ Бог и спомен његов од земље и из књига живота нека избрисан буде (…)и од свих светих и праведних да је проклет (…)и од богодарованог ми венца да буде проклет и завезан. Амин!+Стефан Урош, краљ и с Богом самодржац свих српских земаља и поморских[2]


[1] Милош Црњански, Сеобе,Београд, 1990, стр.794.

[2] Косово у повељама српских владара, превод повеља Димитрије Богдановић, Беседа и Арс Либри, Бања Лука и Београд, 2000, стр. 68-69. Завршетак Призренске повеље Стефана Дечанског из 1326. године, којом се потврђују повластице и имања дарована епископији призренској – храму Богородице Љевишке.