БАРИКАДЕ

ЧЕШКЕ НОВИНЕ: Разговор са Дејаном Баљошевићем – ЖИВОТ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (1)


ЧЕШКЕ НОВИНЕ: Разговор са Дејаном Баљошевићем – ЖИВОТ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (1)

Пред Вама се налази интервју који је са Дејаном Баљошевићем (бивши координатор за општину Ораховац, сада координатор за пројекте у општини Ораховац и повереник за избеглице) направила Катарина Крејцова из Прага (студент филма и савремених медија) за чешки часопис „Социјалистичка Солидарита“ половином фебруара 2013. године.

24.04.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић

У мноштву питања, Крејцова је обухватила она од суштинског значаја за свакодневнивни живот Срба, Горанаца и осталих неалбанаца.. али и питања која се тичу високе политике. Занимљиво је како је једна чешка новинарка, притом веома млада, у само једној посети Косову и Метохији успела да сагледа суштинске проблеме Срба и осталих неалбанаца у домену људских права, док то нажалост није пошло за руком многим београдским новинарима који са проблемом Косова и Метохије живе цео свој живот, а ретко су успевали да разумеју косовку старност и нас, косовске Србе у њој.
Овај интервју, захваљујући добро постављеним питањима (38 питања), представља својеврсни документ о животу Срба и осталих неалбанаца на Косову и Метохији у оквиру тзв. „Независног Косова“.

КОСОВО-ЈЕ-СРБИЈА

РАЗГОВОР

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

1. What are the greatest practical difficulties the non-Albanian minorities in Kosovo are facing today? As members of such a community, could you concretely describe your experience with the living conditions of 150 000 Serbs now living in Kosovo?

(Које су највеће практичне потешкоће са којима се данас суочавају неалбанске мањине на Косову? Као припадник такве заједнице, можете ли конкретно описати ваше искуство у вези животних услова у којима сада живи 150.000 Срба?)

Дејан Баљошевић: Највеће практичне потешкоће су оне које произилазе из проблема везаних за небезбедност српске заједнице. Питање безбедности је питање свих питања Срба са КиМ и од њега зависе скоро сви сегменти нашег живота. На пример, иако представници међународних организација и косовских власти, тврде да Срби имају слободу кретања и да је тзв. Република Косово демократско и толерантно друштво, Срби и даље имају ограничену тј. условну слободу кретања. То конкретно у пракси значи да Срби из страха за своју личну безбедност још увек избегавају да напуштају своје изоловане „енклаве“ и да без преке потребе не залазе у албанске средине.

Уколико се одлуче на такав корак они морају претходно да предузму одређене  мере предострожности, као што су: да се не крећу сами већ у групама, да током кретања користе само јавне путеве са већом фрекфенцијом саобраћаја (на којима постоји већа вероватноћа да наиђу на патроле КФОР-а, ЕУЛЕКС-а и других међународних организација попут ОЕБС-а, УНХЦР-а и др, као и Косовске полиције, за случај да им је њихова заштита потребна уколико дође до неких безбедносних проблема на путу), да са себе скину сва обележја која их одају да су Срби нпр. крст или неки део одеће са српским натписима, да се добро информишу о тренутној безбедносној ситуацији на КиМ, јер се сваки међуетнички инцидент, поготову онај који се деси на северу Косова, може брзо рефлектовати на остали део територије тако што се у виду организованих осветничких акција Албанаца насиље истог дана у таласима пренесе на остатак КиМ, затим да строго воде рачуна да се не крећу изван својих „енклава“ у дане када Албанци прослављају своје националне и верске празнике, када је код њих национални набој израженији и када присуство Срба може да их иритира или да га доживе као провокацију, затим де се не крећу у дане када Албанци протестују, демонстрирају итд. То су само неки од предуслова које сваки Србин на КиМ мора узети у обзир уколико одлучи да користи своје право на слободу кретања, при томе треба додати и то да су Срби, иако не признају тзв. независност Косова, присиљени да своја возила региструју на регистарске ознаке Косова и да претходно прибаве лична документа у којима им пише да им је држављанство „Косовар“.

2. Is there any difference in the quality of life between Serbs from the North and those living in the South of Kosmet?

(Постоји ли разлика у квалитету живота између Срба који живе на северу и оних који живе не југу?)

Дејан Баљошевић: Да. Та разлика се првенствено огледа у томе што се Срби на северу Косова територијално ослањају на остатак Србије и што представљају компактну и хомогену етничку целину. Затим, ту су и бољи општи услови живота, боља безбедност, доступност здравственим и другим институцијама Републике Србије, присуство Универзитета (измештеног из Приштине), па самим тим и великог броја студената и интелигенције, што им све заједно даје извесну снагу због које их међународне организације и косовске власти, уважавају са више респекта у односу на Србе који живе јужно у мањим „енклавама“, чију притајеност и равнодушност погрешно представљају као успешан модел интеграције Срба у тзв. косовски државни систем.

3. The Kosovar Foreign Minister, Mr. Enver Hoxhaj, said during his Czech trip in December that Kosovo was „a modern, multi-ethnic and democratic country“. How do you feel about these words as members of the Serbian minority? Do you think that you in fact live in such a country? Are the Kosovar politicians doing enough to make Kosovo a modern, multi-ethnic and democratic country?

(Косовски министар спољних послова, Енвер Хоџај, током своје посете Чешкој у децембру рекао је да је Косово „модерна, мулти-етничка и демократска држава“. Као члан србске мањине, како се осећате када чујете овакве речи? Да ли Ви заиста мислите да живите у таквој земљи. Да ли косовски политичари чине довољно да  Косово постане мулти-етничка и демократска земља?)

Дејан Баљошевић: И поред великог труда моћних западних земаља – креатора тзв. независности Косова и албанских политичара да Косово представе као модерно мулти-етничко друштво настало на наводној праведној борби Албанаца у ослобађању од репресија државе Србије, сви који иоле познају историју и прилике на Балкану, знају да то није тачно. Многе међународне организације у својим извештајима невољно признају да на Косову влада криминал, корупција, да је велика стопа незапошљености, да је економија слабо развијена, да нема владавине права већ да друштвом владају моћни појединци и кланови, да су људска права неалбанаца угрожена, да постоји развијена мрежа трговине наркотицима и људима  и др. и да све то ствара лошу слику Косова.  Због тога косовски политичари имају потребу да  улепшавају стварност на Косову и да пред страним дипломатима, приказују стање бољим него што јесте, а све у циљу правдања и промоције тзв. независности Косова, стечене на неправедан начин уз помоћ НАТО-бомби. При томе, када то чине, косовски политичари рачунају и на још увек присутно антисрпско расположење у већини европских земаља, које је последица њихове вишегодишње антисрпске медијске кампање, која није тако изражена као деведесетих година, али по којoj  је створен стереотип да су Албанци жртве а Срби агресори. Зато им се жури да себи обезбеде још неко ново признање од неких држава, док се слика о рату на Косову у међународној јавности не промени и проузрокује  објективније сагледавање целокупне ситуације на КиМ.  У сваком случају, термини којима је тзв. косовки министар спољних послова описао стање у својој „држави“ не приличе ни много развијенијим западно-европским земљама  са вековном демократском  традицијом, а камоли друштву какво је косовско.

Косовки политичари, након једностраног проглашења независности Косова и признања истог од стране многих земаља, пре свега западних, немају никакав разлог и мотив да се залажу за мултиетичност и демократичност косовског друштва. Запад је покушао да их натера на то тако што им је задао циљ „стандарди па статус“, па када се уплашио  од експлозије њиховог организованог насиља током мартовског погрома над Србима 2004. године, попустио је и преименовао циљ у „и стандарди и статус“, правдајући се да је то морао учинити због велике фрустрације Албанаца исказане насиљем због нерешеног статуса КиМ. На крају су сви заборавили на стандарде, на демократију, на људска права, на мултиетичност, поскидали маске са себе и дозволили Албанцима да, наводно, самоницијативно, прогласе своју независност и тако остваре циљ, који је, уствари, био једини и прави  разлог за рат, а све је друго било само средство да се до тога дође.  

4. What is the situation of other ethnic groups, the Roma, the Croats, the Gorani? Are their living conditions any different from those of the Kosovar Serbs?

(Каква је ситуација међу другим етничким групама, међу Ромима, Хрватима, Горанцима?Да ли се њихови животни услови разликују од услова у којима живе Срби?)

Дејан Баљошевић: Неке од поменутих етничких група Албанци су доживљавали као сараднике Срба због њихове лојалности држави Србији, па су им се у првим послератним годинама, приликом интензивних осветничких напада на Србе, такође светили, што је довело до тога да се те етничке групе привремено дистанцирају од Срба. Касније са наставком албанске репресије, видевши да су се нашли у сличној ситуацији као и Срби, оне су се поново зближиле са српском заједницом и данас са њом деле сличне проблеме и бриге за своју будућност, потајно се надајући да ће држава Србија повратити своје ингеренције на територији КиМ.  Овде треба напоменути да су многе етничке групе, биле присиљене да, као и Срби, напусте КиМ, ту пре свега мислим на Горанце, чије је две трећине припадника напустило КиМ, на Роме и др. Мишљења сам да ако Срби дефинитивно буду протерани са КиМ, да ће и овим етничким групама даљи опстанак бити јако неизвестан и угрожен и неке од њих, поготову оне које су муслиманске вероисповести, попут Турака, Ашкалија, Египћана и др.  биће принуђене да се временом асимилују у албанско друштво, како би могли да опстану.  Сличан притисак се врши и на Горанце како би пристали да се изјашњавају као Бошњаци и како би свој аутентични локални дијалект назвали бошњачким језиком  и прихватили да у својим школама уведу наставу по плану и програму Министарства образовања, науке и технологије тзв. Републике Косова.      

5. Where and how do those 200.000 Serbs who had left Kosovo live? Are you in contact with them? Did they manage to settle in the central Serbia, do they have home and work, or do they still live in refugee camps?

(Где и како живе оних 200.000 Срба који су избегли са Косова и Метохије? Да ли сте у контакту са њима? Да ли су успели да се снађу у централној Србији, да ли имају свој дом и посао или и даље живе у избегличким камповима?)

Дејан Баљошевић: Већина протераних Срба је у првим послератним годинама била смештена у колективне избегличке центре, али временом су ти колективни центри били затварани а интерно расељени Срби су се полако, неко са више неко са мање успеха, интегрисали у своја нова места насељења. Многи од њих, чак и они најупорнији, су у недостатку праве, искрене иницијативе и подршке међународних организација за повратак на КиМ, изгубили наду у свој повратак и одлучили да продају своја имања на КиМ, како би добијеним новцем себи обезбедили пристојан смештај у својим новим местима пребивалишта изван КиМ. Сада, четрнаест година након рата, када је свима постало јасно да од правог повратка нема ништа, стиче се утисак да су међународне организације и косовске власти намерно одуговлачиле са реализацијом пројеката везаних за повратак и сво време се бавиле само наводним стварањем услова за повратак Срба, како би интерно расељеним Србима угушили вољу за повратак и приморали их да се, у међувремену, интегришу у остатак Србије. Заправо, може се рећи да процес исељавања Срба, мада знатно смањеног интензитета, још увек траје и многи га с’ правом називају процесом тихог исељавања Срба, који карактерише податак да се још увек више српских породица исели него што се врати на КиМ.

Док је питање повратка било актуелно имали смо контакте са нашим интерно расељеним грађанима и Удружењима која су, у међувремену основали, како би поспешили повратак и побољшали комуникацију са међународним организацијама, невладиним организацијама и косовским властима, али од како је то питање скинуто са дневног реда, нарочито после једностраног проглашења тзв. независности Косова од стране Албанаца, ти контакти су прекинути.

6. Is there a freedom of movement in Kosovo for the non-Albanians? Do they live only in enclaves guarded by the KFOR or can they move freely across Kosovo? Is the movement between Serbian enclaves safe for the Serbs?

(Има ли на Косову слободе кретања за неалбанце? Да ли они живе само у енклавама које чува КФОР или се могу слободно кретати широм Косовом? Да ли је кретање између србских енклава безбедно за Србе?)

Дејан Баљошевић: На ово питање сам делимично одговорио у вашем првом питању. Овде би додао још податак да припадници КФОР-а одавно више не чувају српске „енклаве“, тј. да то не чине редовно, изузев у случајевима када се деси неки озбиљнији инцидент и када њихова команда  процени да се безбедносна ситација на КиМ драстично погоршала. Тада КФОР повећа своје присуство у српским срединама, не би ли предупредио евентуално масовније насиље према Србима. 

Путеви који повезују српске „енклаве“ на КиМ су од стратешког значаја за српску заједницу али истовремено престављају путеве високог безбедносног  ризика. Код појединих српских „енклава“ у Метохији превоз грађана се и даље одвија помоћу тзв. хуманитарног превоза, који се до пре 5 – 6 година одвијао у организацији УНМИК-а и  под оружаном пратњом КФОР-а или полиције, а касније су тај посао преузели приватни ауто-превозници, који сада два пута недељно, превозе Србе до Косовске Митровице и назад, како би грађани имали могућност да заврше неке административне послове, или обаве неке медицинске прегледе, или оду тзв. шопинг–туром до Грачанице (српске „енклаве“ у централном делу Косову), да обаве набавку намерница којих у „енклавама“ нема.

7. Is it obligatory to hold a registration mark of the RKS? Is this registration mark being misused to stigmatize non-Albanians?

(Да ли је поседовање РКС регистарских таблица обавезно? Да ли су ове регистарске ознаке злоупотребљене да обележе Србе?)

Дејан Баљошевић: Сваки Србин уколико жели да се својим аутом креће по КиМ мора да га претходно региструје на косовске RKS – таблице.  Додуше, Србима је у прошлогодишњим преговорима вођеним између Београда и Приштине на тему слободе кретања, као компромис остављена могућност да региструју своја возила и на KS – таблице, са којима, уз плаћање осигурања на административним прелазима, могу да се крећу и по остатку Србије.  Међутим, већина Срба, свесна тога да ће и са тим KS – таблицама поново бити препознатљиви на путевима КиМ као и раније док су користили старе таблице са ознакама градова са КиМ, одбила је ту могућност и радије се определила за RKS – таблице како се не би разликовала од већинских Албанаца. А да апсурд буде већи, управо је један број Албанаца, углавном бизнисмена, регистрово своја возила на KS – таблице, како би лакше одлазио у централну Србију одакле преузима и довози робу на КиМ. Према томе, од овога, уместо да Србима буде олакшана слобода кретања,  заправо већу  корист имају Албанци.   

У нашој општини није примећена злоупотреба регистарских таблица за обележавање Срба, али постоји сумња да је у другим општинама тога било, мада мислим да то није до краја истражено и доказано.

8. How do Serbs deal with attacks on their homes and property, considering they are not allowed possess guns in Kosovo? Do they take turns to keep watch? Do they use watchdogs?

(Како се Срби носе са нападима на њихове домове и имовину, имајући у виду да им није дозвољено да поседују оружје на Косову? Да ли имају редовне страже? Да ли користе псе чуваре да би се заштитили?)

Дејан Баљошевић:  Ти инциденти су толико чести да су Србима постали свакодневица. Многи оштећени Срби, разочарани неуспешним полицијским истрагама, невољно се одлучују да такве инциденте пријављују Косовској полицији. Овакви инциденти више нису интересантни ни новинарима, јер не представљају некакву значајну вест за медије, који су презасићени оваквим вестима са КиМ, што додатно плаши Србе и ствара им осећај да су остављени од свих и препуштени сами себи. Најчешће мете напада су старачка домаћинства, напуштене куће на периферији „енклава“, повратничке места и сличне рањиве и незаштићене категорије српског становништва. Косовска полиција редовно евидентира овакве инциденте и обавља увиђаје истих, али нема значајнијих успеха у откривању починиоца, а своју инертност оправдавају тиме да се, по њима, ради о  криминалу ниског интензитета, који је редовна пратећа појава код свих друштава у развоју у којима је животни стандард низак а незапошљеност велика, што младе људе наводи на криминал, али да њихов мотив није етнички.

Најжешћи напади су на повратнике, на чије куће екстремни Албанци пуцају, краду им стоку и пољопривредну механизацију, коју ови добијају од разних хуманитарних организација на име стварања услова за свој одрживи повратак, како би их присилили да одустану од повратка и послали јасну поруку осталим интерно расељеним Србима да нису добродошли на КиМ.  Због тога су повратници приморани да се и поред почетне заштите КФОР-а, сами организују и да током изградње својих кућа, бораве у истој кући одакле по дежурствима надгледају околне новосаграђене куће, чекајући да се Албанци привикну на њихово присуство и да се помире са чињеницом да су се њихове српске комшије вратиле.  Поједине повратничке породице у општини Исток су у покушају да спрече крађе, оградиле своја имања и набавиле велике псе чуваре.

9. Are there any areas where the relations between Albanians and non-Albanians are good and where people do not have to isolate themselves that much (Kosovska Kamenica, for instance)?

(Постоје ли места где су односи између Албанаца и неалбанаца добри и где људи не морају толико да се изолују (Косовска Каменица на пример)?)

Дејан Баљошевић: У неким местима на КиМ, у којима током рата није било борби  и међуетничких сукоба и где Срби живе у нешто већем броју, односи између Срба и Албанаца су нешто релаксиранији. Та релаксација долази од тога што су ти локални Срби и Албанци у свакодневном животу једни на друге више упућени и због чега се код истих јавља израженији осећај међуетничке толеранције. Такве су на пример општине: Косовска Каменица, коју сте поменули, затим Ново Брдо, Штрпце и др. У тим општинама Срби чине или већину или представљају значајан број становништва, учествују у локалној власти и сл. па се стога обострано више води рачуна о томе да не дође до појаве верске, културне, језичке и друге дискриминације, а такве општине су и интересантније међународним организацима за мониторинг, што чини додатни мотив да у њима међуетнички односи буду бољи.

Косово-је-Србија-МОЛИТВА

10 How do Serbian children get to Serbian schools? Do they get attacked? Are the Serbian schools under-financed?

(Како србска деца одлазе до својих школа? Да ли их неко напада? Да ли србске школе имају лошу финансијску подршку?)

Дејан Баљошевић: У скоро свакој српској „енклави“ постоји основна школа или њено истурено одељење,  док деца која иду у средњу школу, морају у неким срединама да путују до својих школа. Превоз ученика обавља се ђачким аутобусима, односно, минибусима,  добијеним као донација из Јапана, чији су прозори додатно заштићени металним решеткама. За сада није забележен неки озбиљнији напад на српске ученике, јер при  погоршању безбедносне ситуације на КиМ, КФОР повећа своје присуство на путевима којима се крећу школски аутобуси и у близини српских школа.

Срби су у појединим својим срединама у недостатку школских објеката, који су  етничким поделама локалних средина припали Албанцима, морали да преуреде неке друштвене објекте и претворе их у импровизоване школе у којима не постоје адекватни услови за обављање школске наставе.

Српске школе се финансирају из буџета Републике Србије, просветни радници могу бити задовољни платама увећаним за тзв. косовски додатак  који износи додатних 50 % од плате које њихове колеге за исти посао добијају у остатку Србије, али имају примедбе на мале износе материјалних трошкова за школе, који нису довољни да би се обезбедило неометано функционисање школа тј. плаћање струје, воде, телефона, потрошног школског материјала и др, па им зато добро дође када неке од тих трошкова, пре свега струје, огрева и телефона, подмире локалне косовске власти преко свог Одељења за образовање, упркос томе што се настава у српским школама не одвија по њиховом косовском, већ по плану и програму Министарства просвете Републике Србије. Косовске власти финансирају рад неких српских школа зато што желе да покажу како воде бригу и о српским ученицима и зато што се надају да ће оне у перспективи прећи да раде по плану и програму косовског система образовања.

11. Are there any instances of unfair treatment of non-Albanians by the Kosovar police? Have you or your acquaintances had a fist-hand experience of such a treatment?

(Има ли примера лошег односа Косовске полиције према неалбанцима? Да ли сте Ви или неко од Ваших познаника имали такво искуство?)

Дејан Баљошевић: Пре свега, мислимо да је запад направио велику грешку када је одлучио да бивше борце тзв. ОВК регрутује у Косовске полицајце не би ли их на тај начин пацификовао.  Срби зато не могу имати потпуно поверење у њих, јер су исти, не тако давно, учествовали у борбама против Срба. Али пошто ми Срби нисмо имали могућност да променимо такву одлуку, присиљени смо да је прихватимо као нешто што нам је на силу наметнуто.

Главна замерка Срба на рад Косовске полиције односи се на њихово не предузимање превентивних мера у благовременом сузбијању насиља према Србима, поготову када се оно, на основу погоршања опште безбедносне сизуације на КиМ, може лако предвидети и очекивати. Косовска полиција интервенише тек када се инцидент деси и када је штета већ нанета Србима. Србе забрињава то што Косовска полиција не препознаје могуће безбедносне опасности и ризике којима су Срби свакодневно изложени. На пример, многи албански младићи практикују да у летњем периоду својим луксузним аутобилима и мотоциклима ради своје личне разоноде провокативно круже улицама нашег дела града уз обавезну гласну албанску музику и албанске националне симболе, као што су заставе и слично, и да успут шиканирају српске пролазнике, добацују увредљиве и погрдне речи и траже повод за сукоб за Србима. Када такве случајеве провокација Срби пријаве Косовској полицији она одговара да нажалост не може ништа учинити по том питању, јер је улица јавни пут, на којем никоме нема права да забрани пролаз. Након тога се Срби мире са ситуацијом, повлаче у себе, стоички трпе увреде и понижења од Албанаца и престају да такве инциденте пријављују Косовској полицији, која њихову апатију тумачи као неспремност за сарадњу са њом. Слична је ситуација и приликом честих пљачки и провала српских кућа, приликом подметања пожара, наношења штета на пољопривредним имањима и др. Тада Косовска полиција више времена проведе у испитивању власника оштећене имовине него што трага за починиоцима. Овде треба додати и то да се многи Срби, приликом тих испитивања, плаше да полицији кажу на кога сумњају, јер се прибојавају могућих нових осветничких напада на своју имовину и на себе лично.  Затим Срби замерају Косовској полицији то што многе инциденте директно уперене против Срба, не третирају као међуетничке, већ их сврставају у ону категорију општег криминала ниског интезитета, који је присутан и код свих других грађанских друштава.  Због малог процента решених случајева напада на Србе, Косовска полиција сваљује кривицу на Општинске судове, који по њој, не раде добро свој посао.

12. What is the situation like in mixed families, if you know any?

(Каква је ситуација у мешовитим браковима (породицама), ако знате за такве?)

Дејан Баљошевић: На Косову и Метохији нема много мешовитих бракова, јер су Срби и Албанци али и друге етничке заједнице, живели раздвојено једни од других и по правилима и нормама које им намеће национална и етничка припадност. Разлог томе вероватно лежи у различитости вере, културе, традиције, васпитања али и у дугим периодима међусобне нетрпељивости и сукоба који су се дешавали кроз историју. Конкретно, између Срба и Албанаца, постоји мали број мешовитих бракова и углавном су Српкиње те које се удају за Албанце, док је обрнути случај, права реткост. У нашој општини постоји тек десетак таквих бракова и углавном су за Албанце удате Српкиње које потичу из централне Србије. Такве породице одликује нешто већа етничка толерантност али се оне од околне локалне средине прибојавају да је јавно искажу, водећи рачуна да ипак остану лојалне већинској албанској етничкој групи, која је доминантна и која намеће своје норме и правила понашања у друштвеном животу КиМ.

13. What do the Kosovar Serbs do for a living? The long-term unemployment rate in the region has been around 40%. Are the job opportunities of the Albanian citizens any better or are there problems with unemployment in the Albanian community, too? Do the Serbs get any subsidies from Belgrade?

(Од чега живе косовски Срби? Дугорочна стопа незапослености у региону износи око 40%. Да ли албански грађани имају боље прилике за запошљавање и да ли и унутар албанске заједнице постоји проблем незапошљености. Да ли Срби добијају неке субвенције/помоћ из Београда?)

Дејан Баљошевић: Косовски Срби углавном живе од средстава која им путем личних доходака, пензија, социјалних примања (социјална помоћ, дечји додатак, родитељски додатак, стипендија, кућна нега  и др.) обезбеђује Република Србија из свог буџета, али мањи број Срба ради и при Косовским институцијама где прима плату, и од којих и српски грађани старости од преко 65 година, добијају тзв. основне косовске пензије. Најбоље су финансијски стимулисани они грађани који раде при српским општинама, у школству, здравству и другим институцијама Републике Србије, које су задржале своје огранке / испоставе на територији КиМ. У њима запослени добијају личне дохотке увећане за тзв. косовски додатак у износу од око 25 % – 50 % у односу на сличне тако плаћене послове у остатку Србије. Осталим грађанима, као што су некадашњи привредни радници, који су, без своје кривице, остали без својих радних места и извора прихода, услед недоступности својим друштвеним предузећима, које су Албанци, у међувремену, приватизовали, држава Србија у циљу ублажавања социјалног стања, исплаћује тзв. минималне личне дохотке у оквиру којих им уплаћује законом прописане доприносе на име радног стажа и здравственог осигурања. Незапослени млади људи, такође имају право на здравствено осигурање, које остварују путем пријављивања на евиденцији Националне службе за запошљавање Републике Србије, посредством њених филијала на КиМ.

Када се у једној просечној српској породици на КиМ саберу примања која добија из буџета Републике Србије и придодају још нека мања примања која остварује и из косовског буџета, добија се износ који је довољан да подмири макар минималне животне потребе. Изузетак су старачка домаћинства и неке вишечлане породице, које због неких административних препрека, нису у могућности да остваре, поменута примања. За такве породице Република Србија у сарадњи са Епархијом Рашко-призренском и Косовско-метохијском, обезбеђује редовне топле оброке посредством својих народних кухиња које је отворила у више српских изолованих средина на КиМ.   Један мањи део српског становништва, поготову онај који живи у руралним срединама,  покушава да себи обезбеди приходе путем покретања пољопривредне производње, али у томе наилазе на велике препреке, пре свега безбедносне, јер су им пољопривредна имања или узурпирана, или из безбедносних разлога недоступна за обраду, или су честа мета напада албанских екстремиста. Осим тога, на пример, у нашој општини, произвођачи вина морају да изврше двоструку регистрацију своје делатности тј. и код косовских и код српских институција, како би могли да своје производе пласирају преко административних прелаза и на тржиште остатка Србије, што им уз трошкове транспорта, додатно поскупљује финалне производе.

Са друге стране, проблем незапослености и недостатка нових радних места је сличан и код Албанаца, с’тим што су они у повољнијем положају од Срба, пре свега зато што уживају потпуну слободу кретања и имају већи избор и могућност за проналажење посла, поготову у приватном сектору. Готово сва друштвена предузећа која су након рата приватизована, откупљена су од стране албанских бизнисмена, јер Срби нису ни учествовали у процесу приватизације. У њима нови албански власници нису упослили ни једног српског радника, а неки од њих бившим српским радницима нису исплатили чак ни законом припадајуће новчано обештећење од продаје предузећа. Такође, веома мали број Срба ради у јавним предузећима (Електродистрибуцији, Водосистему, Комуналним предузећима и др.), у којим, пре свега на инсистирање међународних организација, представљају мултиетнички декор. Но и поред свега тога, иако се Албанци на КиМ баве разним приватним пословима, од којих многи нису регистровани као званичне привредне делатности, због чега по статистици стопа незапослености на КиМ изгледа већа него што стварно јесте, незапосленост представља заиста велики проблем за косовске Албанце. Због тога многи од њих, пре свега млади, долазе у нашу општину са захтевима да им помогнемо да код наших измештених полицијских управа прибаве себи лична документа неопходна за добијање пасоша Републике Србије, којим би, као држављани Србије, могли лакше да добију азил а касније и посао у некој од западно-европских земаља. Зато те земље, због великог прилива лажних азиланата, стално улажу протесте државним органима Републике Србије и прете поновним увођењем виза. С’тога су многи српски политички аналитичари склони да прокоментаришу како је узалудно било залагање западних земаља за независност Косова, мислећи да ће се на тај начин ослободити вишка албанских емиграната и азиланата, јер их садашња пракса демантује и показује да косовски Албанци, не видећи своју перспективу на Косову, поново масовно у потрагу за послом, одлазе у те земље.

Наставиће се…