БАРИКАДЕ

ЧЕШКЕ НОВИНЕ: Разговор са Дејаном Баљошевићем – ЖИВОТ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (2)


ЧЕШКЕ НОВИНЕ: Разговор са Дејаном Баљошевићем – ЖИВОТ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (2)

 

Пред Вама се налази интервју који је са Дејаном Баљошевићем (бивши координатор за општину Ораховац, сада координатор за пројекте у општини Ораховац и повереник за избеглице) направила Катарина Крејцова из Прага (студент филма и савремених медија) за чешки часопис “Социјалистичка Солидарита” половином фебруара 2013. године.

25.04.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић

У мноштву питања, Крејцова је обухватила она од суштинског значаја за свакодневнивни живот Срба, Горанаца и осталих неалбанаца.. али и питања која се тичу високе политике. Занимљиво је како је једна чешка новинарка, притом веома млада, у само једној посети Косову и Метохији успела да сагледа суштинске проблеме Срба и осталих неалбанаца у домену људских права, док то нажалост није пошло за руком многим београдским новинарима који са проблемом Косова и Метохије живе цео свој живот, а ретко су успевали да разумеју косовку старност и нас, косовске Србе у њој.
Овај интервју, захваљујући добро постављеним питањима (38 питања), представља својеврсни документ о животу Срба и осталих неалбанаца на Косову и Метохији у оквиру тзв. „Независног Косова“.

КОСОВО-ЈЕ-СРБИЈА

РАЗГОВОР

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

ЧЕШКЕ НОВИНЕ: Разговор са Дејаном Баљошевићем – ЖИВОТ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (1)

14. Is there a public health insurance in Kosovo? Do you have a right to it as non-Albanians?

(Постоји ли здравствено осигурање на Косову и да ли и Ви (Срби) имате права на исту као неалбанци?)

Дејан Баљошевић: Што се тиче нас Срба, сви смо ми здравствено осигурани код Завода за здравствено осигурање запослених Републике Србије, док Албани нису развили такав систем здравственог осигурања, већ при лечењу сами плаћају тзв. пертиципацију. У нашој средини постоји Дом здравља, који становништву пружа примарну здравствену заштиту и чији поједини здравствени радници и даље примају дупле плате тј. и из буџета Министарства здравља Републике Србије и из буџета Министарства здравља Владе Косова. Оваква комплексна ситуација тренутно одговара обема странама. Српским здравственим радницима, због тога што им косовске власти подмирују трошкове за струју, воду, телефон, огрев, гориво и др. Албанцима што посредством српског Дома здравља и препорука српских лекара, могу лекше да одлазе на лечење у високе медицинске установе у Београду, уколико имају потребу за сложенијим медицинским третманом. Дом здравља у српском делу града поседује и медицинско возило, којим теже болеснике транспортује на даље лечење у болничке центре у Косовској Митровици или у Грачаници, као и у друге медицинске центре у остатку Србије.

15. Electricity shortages have often been mentioned as complicating the lives of the Serbian minority (in winter, some families are out of electricity for up to 19 hours a day). Does it mean that it is a deliberate decision to deprive Serbian enclaves of electricity and a wilful attempt то complicate their lives? Is it a systemic flaw or an expression of individual hatred (cutting of cables etc.)?

(Рестрикције струје су често помињане као додатна компликација у животу србске мањине (зими су неке породице биле и до 19 сати без струје)? Да ли то значи да је то била намерна одлука да се србским енклавма ускрати струја и намера да се Србима искомпликује живот?  Да ли је то системски пропуст или израз индивидуалне мржње (сечење каблова и сл.)?)

Дејан Баљошевић: Наплаћивању електричне енергије од стране Косовске енергетске корпорације (КЕК), Срби су се јако противили у почетку, јер су се, будући да су били дискриминисани по многим основама, нашли увређеним што их се Косовске власти сете и упозоравају на грађанску дужност, само када треба да од њих наплате дажбине и што  их само у томе третирају као равноправне грађане КиМ, а не и када треба да заштите њихова људска, верска и друга права, као што су право на рад, право на слободу кретања, право на употребу језика, на слободно располагање приватном имовином и др. Противљењем плаћању рачуна за струју Срби су желели да скрену пажњу на свој тежак положај, пре свега на то што у КЕК-у, од некадашњих 8.000 српских радника сада нема ни једног, што су Срби протерани са својих радних места која су у међувремену заузели Албанци, што су им имања и станови узурпирани, што им није остављена никаква могућност да зараде за живот и да зарађеним новцем могу плаћати комуналне рачуне, као што су и ови за струју. Другим речима, сматрали су да би им ослобађањем од плаћања рачуна за струју на неки начин требала бити надомештена надокнада за тежак и потчињен положај у којем су се нашли. Зато су одбијали да плаћају рачуне, због чега су им радници КЕК-а искључивали струју, па су многа српска места на КиМ у том периоду била и по неколико месеци без струје. Касније је тај проблем превазиђен и постепено се повећавао проценат наплативости рачуна код свих грађана на КиМ, тако да сада Срби редовно плаћају своје рачуне за струју, иако нису у потпуности задовољни снабдевањем.  
Што се наше општине тиче, може се рећи да српски грађани редовно плаћају своје рачуне за струју и ако у нашем делу града често долази до искључења струје, због тога што просек наплате умањују околни Албанци и Роми, који нису редовни у томе.  Међутим, без обзира на то мислим да у овом тренутку нема дискриминације и намерних опструкција у снабдевању струјом.  Осим тога бригу о томе воде и међународне органиизације, попут ОЕБС-а, који нас редовно охрабрује да њиховим канцеларијама пријављујемо увек када посумњамо да нам Албанци намерно и без разлога искључују струју. 

16. Are there problems with water distribution in Serbian enclaves and how are they being solved?

(Постоје ли проблеми у водоснабдевању у србским енклавама и како се овакви проблеми решавају?)

Дејан Баљошевић: Проблем са водоснабдевањем у нашем граду је мало сложенији од снабдевања електричном енергијом. Овај проблем је нарочито изражен у сушним летњим месецима када на снагу ступају ригорозне рестрикције. Ове рестрикције нарочито погађају српске грађане које живе у горњем делу града, који је на већој надморској висини, па њима путем градске водоводне мреже најкасније стигне пијаћа вода и најбрже престане да тече, док у доњем, албанском делу града, интервали снабдевања водом трају дуже. Српски грађани су стога приморани да се сналазе на разне начине тако што прикупљају воду стварајући резерве, које ће им послужити до следећег доласка воде. Међутим, забрињава их то што су сличне рестрикције воде ове године по први пут уведене и у зимском периоду, када има доста атмосферских падавина.

17. Do you as Serbs have personal documents of the Republic of Kosovo? What are the pros and cons in your opinion?

(Да ли ви као Срби поседујете лична документа Републике Косово? Шта су предности тога а шта мане, по вашем мишљењу?)

Дејан Баљошевић: Скоро сви косметски Срби који живе јужно од реке Ибар приморани су да себи прибаве лична документа тзв. Републике Косово. Предности тога су што је то једини начин да Срби остваре нека своја грађанска права код Косовских институција, као што су: регистрација возила, остваривање права на примање тзв. основне косовке пензије и социјалне помоћи, право на разне административне услуге код јавних иституција Косова и др. Мана тога је што Албанска страна злоупотребљава ово принудно прибављања личних докумената тзв. Републике Косова, како би свету показала да су се Срби наводно помирили са независношћу Косова и да су се самовољно успешно интегрисали у сустем тзв. државе Косово. Међутим, они су због ове незавидне ситуације у којој су се нашли, заправо више љути на своју државу, односно, на свој преговорачки тим, који се у преговорима са Приштином, није изборио за повољније решење, већ је дозволио да косметским Србима у личним документима уместо српског држављанства стоји држављанство „Косовар“, што је „политички“ термин који служи за асимилацију свих неалбанаца у тзв. косовску државу. 

18. What does the life in Serbian refugee camps look like?

(Како изгледа живот у србским избегличким камповима?)

Дејан Баљошевић: Држава Србија је земља са највећим бројем избеглица у Европи. Пре протеривања Срба са КиМ, она је претходно морала да прихвати и збрине неколико стотина хиљада српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине а мањи број и из Словеније. У таквим условима, оптерећена кризом, економским санкцијама, које су јој неправедно уведене, високом инфлацијом, медијском сатанизацијом, затим на крају и разорним 78-мо дневним бомбардовањем од стране НАТО-а, она je смогла снаге да прихвати још око 250 000 Срба и других неалбанаца који су у присуству снага КФОР-а, протерани са Косова и Метохије. Избегле Србе са КиМ је смештала у колективне избегличке центре, које је у недостатку смештајног простора, морала да ствара од напуштених хотела, фабричких хала, радничких барака, напуштених школа и других друштвених објеката. У њима су често владали нехумани и нехигијенски услови за боравак људи, али захваљујући солидарности српског народа, нашло се места и хране за све избеглице.  Нажалост, чекајући на повратак својим кућама на КиМ, или да им се реши стамбено питање у новим местима насељења, многи Срби, претежно старији и болесни, су помрли по тим колективним центрима, што од туге и очаја за изгубљеним домом, што због нехигијенских услова, неадекватне исхране и здравствене неге.  Касније се држава Србија ослободила спољних притисака па су из иностранства почеле да пристижу бројне донације и хуманитарна помоћ, коју су многе интерно расељене српске породице искористиле, а пре свега, помоћ у грађевинском материјалу, да себи изграде куће у местима свог новог насељења и да се тако интегришу са домицилним становништвом.
Апсурд је у томе што је Србија пред светом оптужена за етничко чишћење, а управо су Срби скоро у потпуности етнички очишћени из околиних, новонасталих земаља (Словенија, Хрватска) и покрајине КиМ, које су готово постале етнички чисте, док са друге стране Србија представља једну од најмултиетничкијих земаља у Европи, јер у њој живе припадници око 27 националности. Овај пример мултиетничности је нарочито присутан у српској покрајини Војводини.

19. How many refugee camps are there in Kosmet today, with how many refugees?

(Колико избегличких кампова има данас на Космету и колико је избеглица смештено у њима?)

Дејан Баљошевић: По речима координатора Комесаријата за избеглице и миграције Републике Србије надлежног за Косово и Метохоију, у овом тренутку на територији КиМ има укупно 11 формалних колективних центара на 20 локација, у којима је смештено 500 интерно расељених Срба и 4 неформална колективна центра у којима је смештено 1000 интерно расељених Срба. Пет колективних центара се налазе на северу КиМ, три у општини Штрпце у којима је смештено 200 Срба, а остали се налазе на централном делу Косова. Бригу о тим колективним центрима води Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије у сарадњи са канцеларијом УНХЦР-а у Приштини.

Косово-и-Метохија-је-била-сада-је-и-биће-Србија
20. The main objective of the U.N. mission in Kosovo is to be „to help ensure a peaceful and safe return of all refugees to their homes in Kosovo[1].“ Is the U.N. active in mediating the return of the refugees?

(Главни циљ УН мисије на Косову је да „да помогне и обезбеди миран и безбедан повратак свих избеглица у своје домове на Косову.“ Да ли су УН активне у посредовању у вези повратка избеглих?)

Дејан Баљошевић: УН нису испуниле свој прокламовани циљ и после свега што се десило на КиМ и око њега, све се више јавља сумња да ли су уопште били искрени у тој својој намери. Заправо главни разлог због којег није дошло до масовнијег повратка Срба је тај што је УН, посредством своје организације УНХЦР, која је требала да се бави питањем повратка,  водећи политику незамерања са албанском већином, тај посао лукаво препустила локалним албанским властима, које су опструирале просец повратка, јер им повратак Срба није био у интересу. 
Срби би по повратку тражили да им се врате узурпирана имања, куће, станови, што је међународним организацијама и косовским властима стварало велике безбедносне изазове, због тога што су те узурпације најчешћи вршили бивши припадници тзв. ОВК, који су сматрали да су због својих „заслуга“ стечених у рату за албанску ствар, на то имали морално право и узурпацију српске имовине доживљавали као свој ратни плен. Због тога се временом на КиМ усталило мишљење да са повратком Срба стижу и проблеми који на велике муке стављају међународну мисију и косовске власти, због чега су се ови прибојавали повратка Срба.  Заправо, они су јавно говорили да су за повратак Срба, али су потајно чинили све да до њега никада не дође, руководећи се простом рачуницом да где има Срба има и проблема, где их нема, нема проблема.

21. Do you follow the Western media’s reporting on you? Do you think that there is enough attention being paid to this human rights issue in the West? Is humanitarian aid sufficient and is it directed at Serbian refugees as well or has it been stopped after the recognition of Kosovo, no longer being regarded as priority? If so, why?

(Да ли пратите извештаје западних медија о вама? Да ли мислите да се на западу довољно пажње поклања питању људских права? Да ли је хуманитарна помоћ довољна и да ли се упућује и србским избеглицама такође или је то прекинуто након признања Косова, тј. више не спада у приоритете? Ако је тако, зашто?)

Дејан Баљошевић: Срби са КиМ са великом пажњом прате извештаје западних медија о ситуацији на КиМ, јер садашњу независност Косова доживљавају као велику неправду запада учињену према Србима, којој је претходила велика медијска сатанизација Срба, чији је  циљ био да медијским манипулацијама припреме западно јавно мнење на бомбардовање Србије, односно, тадашње Југославије.  Свесни њихове велике моћи и утицаја Срби се и данас плаше западних медија. Нерадо се присећају периода када су уочи рата новинари са запада преплавили простор КиМ, одакле су врло пристрасно извештавали свет о догађајима који су се овде збили, утркивајући се ко ће од њих послати ружнију слику о Србима, фаворизујући и бранећи само једну страну у сукобу тј. Албанце. Може се рећи да су се Срби због таквог извештавања веома разочарали у западно-европске земље и да су изгубили поверење у њихове наводне демократске вредности. Међутим, ти исти медији, који су тада пунили новинске чланке и телевизијске извештаје о наводном масовном кршењу људских права косовских Албанаца, наједном су заћутали по завршетку рата, када су Срби постали „легална“ мета екстремним Албанцима охрабреним доласком КФОР-а и када су људска права Срба постала заиста угрожена и то у присиству најбројније међународне мировне мисије на свету. 
Међународна хуманитарна помоћ српским избеглицама се у овом тренутку састоји у деловању неколико међународних невладиних организација које су и даље делимично активне на КиМ, али које сада раде са знатно смањеним капацитетом тј. буџетом, јер су њихове централе као и друге веће хуманитарне организације одавно напустиле простор КиМ уз образложење да се морају селити и деловати и на другим ратним жариштима по свету.
Међутим, морам да кажем и то да Срби садашњи статус КиМ, доживљавају као привремено и пролазно решење,  што им даје снагу за останак на КиМ, јер ситуација у којој су се сада нашли,  је неколико пута већ виђена кроз историју српског народа.

22. Do you think that humanitarian aid gets politicized? That in war conflicts, only one side receives aid, whereas civilians on part of the alleged agressor get neglected? Have you experienced this in the case of the conflict in Kosovo? (a Czech NGO „Člověk v tísni“ has long been criticized for such an approach to humanitarian aid).

(Да ли мислите да се хуманитарна помоћ политизује? Да у ратним конфликтима једна страна прима помоћ док цивили на другој страни наводног агресора бивају запостављени? Да ли сте ово искусили у случају Косовског конфликта (Чешка НВО  „Člověk v tísni“ је дуго била критикована због оваквог приступа при додели хуманитарне помоћи.)?)

Дејан Баљошевић: Пре и после ратних конфликата на КиМ, некако је постало уобичајено да је Албанцима хуманитарна помоћ стизала из западних земаља, Америке и богатих муслиманских/арапских земаља, док је Србима помоћ стизала из остатка Србије и нешто мало из Русије и Грчке. Главна дистрибуција хуманитарне помоћи Албанцима, вршила се преко католичке хуманитарне организације „Мајка Тереза“, док је Србима помоћ дистрибуирана посредством Црвеног крста Србије. С’тим што су Албанци, по иструкцијама са запада, изрежирали своју хуманитарну катастрофу и добро је наплатили, док су је Срби стварно доживели, па се справом може речи да  је хуманитарна помоћ била стварно исполитизована.

23. I personally think that the Czech debate on Kosovo faded away as soon as Kosovo was recognized by the Czech government in 2008 and thereby lost its topicality and attractivity. The general view was that Albanians had a right to independence and that a recognition of Kosovo was a logical response to the repressive treatment of the Albanian minority by the Serbian government and that a creation of a new state would put an end to old problems. However, the task of the KFOR mission in Kosovo has been primarily to protect the non-Albanian population. Jews, Roma, Ashkali, Gorani, Serbs and other minorities became persecuted groups. A former chief prosecutor for the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, Carla del Ponte, even writes in her memoirs about a UCK-organized organ trafficking, to which non-Albanian minorities were falling victim in 1998 a 1999. How do you understand the lack of interest of the Western media and public in this issue? Massive human rights violations are still going on in the region, yet the public has become much less sensitive to them than it was in the late 1990’s. 

(Лично мислим да је чешка дебата о Косову избледела чим је чешка влада 2008. признала Косово и да због тога ова тема изгубила на значају и престала да буде у жижи? Опште мишљење је да су Албанци имали право на независност и да је признање Косова логичан одговор на репресиван третман албанске мањине под српском владом и да ће стварање нове државе ставити тачку на старе проблеме. Међутим, примарни задатак мисије КФОР-а на Косову је био да штити  неалбанску популацију. Јевреји, Роми, Ашкалије, Горанци, Срби и друге мањине, постали су прогоњене групе. Бивши тужилац Међународног суда у Хагу за бившу Југославију, Карла дел Понте чак пише о трговини људским органима које је организовала УЋК-а, где су главне жртве, између 1998. и 1999., били неалбанци. Како разумете недостатак интересовања западних медија и западне јавности за проблем трговине људским органима? На крупна кршења људских права која се и даље дешавају у региону јавност је постала много мање осетљива него што је то била касних деведесетих.)

Дејан Баљошевић: Ми смо са великом пажњом пратили вашу дебату, која је била прилично дуга и неизвесна, јер нам је свако ново признање независности Косова од стране неке државе, било болно. Да будем искрен, најболније нам је пало признање независности КиМ од стране Црне Горе и Македоније, док су признања која су дошла од неких других држава, мање више била очекивана. Ту пре свега мислим на земље које су у даљој и ближој прошлости биле у непријатељским односима са Србијом, као што су Немачка, Турска, Хрватска, па су исте једва дочекале да се на тај начин реванширају Србима, руководећи се принципом „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“. Овде треба имати у виду и чињеницу да многе земље западне Европе православну Србију доживљавају као малу Русију, па све оно што желе а не могу наудити Русији, према којој гаје одређене анимозитете, они науде Србији. Међутим, Срби су итекако свесни да је 90 % земаља које су признале независност Косова, то учиниле под притиском Америке и запада, а не због свог уверења да је то праведно решење. Мислим да је то из истог разлога урадила и Чешка, чију позицију, као чланице ЕУ, донекле можемо разумети.
Кад спомињете мишљење које је преовладало у Чешкој да су Албанци имали право на своју независност и да је признање Косова логичан одговор на репресиван третман албанске мањине под српском владом, морам да приметим да је оно веома погрешно, да је производ искривљене медијске слике о стварном стању ствари и да служи за умиривање нечисте савести земаља које су признале Косово. Јер ако је такво мишљење правилно, онда се Срби питају зашто Срби у Хрватској, где су били конституиван народ (што значи да нису имали статус мањине као Албанци), немају право на  независност, зашто Срби у Босни и Херцеговини, где су такође, конституиван народ, немају то исто право, зашто је то право дозвољено само повлашћеним Албанцима, чију независност, запад  представља као јединствени случај у свету, плашећи се тзв. домино ефекта. Такође, представљање чина признања Косова као логичног одговора на репресиван третман албанске мањине под српском владом, је веома погрешно, јер захтева претходну дубљу анализу целокупне генезе проблема на КиМ. Срби признају да тзв. Милошевићев режим у то време није представљао праведну и демократску српску власт, али се не могу сложити са тим да због тога целокупан српски народ треба да буде кажњен одузимањем најзначајнијег дела његове територије. Председник Хрватске Фрањо Туђман, који је рехабилитовао усташтво и председник Босне и Херцеговине, Алија Изетбеговић, који је довео муџахедине на Балкан, нису били ништа мањи  апсолутисти од Милошевића, али су ипак и као такви били миљеници запада, а да не помињем какве су личности садашњи албански политичари попут Рамуша Харадина и Хашима Тачија и др., који, такође, уживају западну подршку и заштиту. Заправо сам запад својом неправдом и двоструким аршинима према Србима у многоме рехабилитује Слободана Милошевића и више од Срба жали за њим, јер му је исти служио као покриће и алиби за све што је одрадио на Балкану.
Што се тиче трговине људским органима Срба, добро је да су о томе на високом нивоу проговорили европски представници попут бившег тужиоца Међународног суда правде у Хагу, г-ђе Карле дел Понте и Специјалног известиоца Савета Европе, г-дина Дика Мартија, јер да су то Срби урадили, њима нико опет не би поверовао, овако је читав случај добио на тежини у међународној јавности. Али смо разочарани што је од појединих моћних западних земаља дошло до опструкције процеса покретања свеобухватне истраге и што на западу не постоји озбиљна воља да се случај трговине људским органима истражи до краја. Такав став запада и Америке рађа сумњу да њима није у интересу да се сазна права истина о трговини људским органима, јер, будући да су за то осумњичени бивши припадници тзв. ОВК, од којих су сада неки на власти на Косову, уколико се докаже да је то тачно, може искомпромитовати и њих, као савезнике и помагаче истих. Многи мисле да би истрага указала на многу већу умешаност запада, него што се то мисли, јер постоји основана сумња да је запад преко својих шефова УНМИК-а, команданата КФОР-а и других својих високих представника ангажованих у мировној мисији на КиМ, морао знати за те злочине, али да их је, из неких разлога, намерно прикривао. Због тога нимало не чуди недостатак интересовања западних медија и западне јавности за овај случај, због чега он полако пада у заборав, а чули смо из медија и да су многи материјални докази о вађењу људских органа на необјашњив начин нестали или су уништени у архиви суда у Хагу.
Иначе, у нашој општини је киднаповано и убијено 85 српских грађана, од којих су посмртни остаци њих око 70 % пронађени и ДНК-анализом идентификовани и сахрањени, док породице осталих киднапованих сумњају да су њихови нестали чланови завршили у тзв. жутој кући у Албанији.

24. Is it a religious conflict that is taking place in Kosovo (orthodox christianity vs. islam) or is it rather a war of mafia groups against the civilian population, artificially kept going by the West, which has strategic interests in the region? The victims of the UCK policies include many Albanians as well as other muslims…

(Да ли је то што се дешава на Косову религиозни конфликт (православље  против ислама) или је то пре рат мафијашких група против цивилне популације, које вештачки одржава запад, који има стратешки интерес на Балкану? Међу жртвама УЋК-а има и много Албанаца као и других муслимана…)

Дејан Баљошевић: Конфликт између Срба и Албанаца на КиМ је много комликованији него што то на први поглед изгледа и у својој основи крије више различитих узрочних компоненти, па су због тога Срби љути на запад, који га је, за своје потребе, упростио и представио једноставном црно-белом сликом, представивши Србе као лоше а Албанце као добре момке. Прави узроци конфилкта на КиМ су бројни. Почевши од оних које сте ви поменули, да се ради о верском сукобу, да је албанска мафија, као једна од најоорганизованијих и најутицајнијих мафија у свету,  толико ојачала да располаже са огромним финансијским средствима стеченим илегалним пословима, да може да учествује и у финансирању и неких политичких кампања у свету, попут финансирања изборне кампање америчких председничких кандидата Била Клинтона и његове супруге али и других, и да лобирањем код истих (које је, кажу у Америци дозвољено и легално) тражи противуслугу у виду подршке стварању независног Косова. (Бивша америчка државна секретарка, г-ђа Хилари Клинтон лично је, приликом своје задње посете Приштини, изјавила да њу и њену породицу са народом Косова везује и приватни однос и сарадња.) Због тога многи кажу да је албанска мафија имала све осим државе а да је сада и то остварила. Многи неоспорну заслугу албанске мафије у остваривању независности Косова, коментаришу опаском да свака држава у свету има своју мафију, али да само албанска мафија има своју државу.
Осим ових, има и других ширих геополитичких узрока рата на Косову. Ту се пре свега мисли на то да су косметски Албанци, који су у већини исламске вероисповести, послужили Америци да заузимањем за њихове интересе, ублажи растуће антиамеричко расположење код исламских земаља због америчких интервенција у тим земљама и подршке Израелу. Америка је помагањем Албанцима да остваре независност од Србије желела да пошаље поруку свету да она нема ништа против исламског света, јер да је тако, она се не би борила на страни исламских Албанаца. Осим тога, рат на Косову јој је добро послужио да инсталира своју највећу војну базу у овом делу Европе „Бондстил“ и да се тако примакне границама Русије и да одатле контролише токове снабдевања енергентима из богатог каспијског басена. Међутим, узроке рата на Косову треба тражити и у исламским земљама, пре свега у америчком савезнику Турској, која одавно жели да поврати свој утицај на Балкан. Њој је независност Косова била потребна како би ојачала тзв. зелену муслиманску трансферзалу, која од европског дела Турске, преко дела Македоније насељеног Албанцима, Косова, Рашке области у Србији насељене Бошњацима, до муслимансгог дела (ентитета) Босне и Херцеговине, води на Балкан и даље ка унутрашњости Европе. Ништа мање значајну улогу у разбијању Југославије а касније и у рату на Косову, није имала ни Немачка, која је у прошлости са Србијом водила неколико великих светских ратова, па када се погледа садашња ситуација на просторима бивше Југославије, многи кажу да их она умногоме подсећа на закаснелу победу Адолфа Хитлера, јер је управо Хитлер заједно са Мусолинијем, током другог светског рата, на сличан начин распарчао Југославију на интересне зоне својих савезника. Рат за Косово подржао је и Ваткан, који је благословио бомбардовање Србије, па многи кажу да је у косовском конфликту, осим православне и исламске религије, можда и највише била умешана трећа, католичка религија. Војни аналитичари су склони да верују да је до рата дошло и због тога што је НАТО  непосредно пре тога прославио 50 година свог постојања, и да су у то време неке чланице почеле да постављају питања разлога даљег постојања алијансе у садашњем облику, као скупе и гломазне војне организације, обзиром да више нема другог противничког војног блока (СССР). Међутим, Американци, који су били против било какве трансформације НАТО-снага, брже боље пронашли непријатеља у Слободану Милошевићу и одлучили да докажу да је НАТО потребан западу. Има и оних који сумњају да би разлог могао бити и жеља западних компанија да се домогну рудног богатства КиМ, затим да су западне земље, стварањем независног Косова, желеле да се ослободе бројних албанских азиланата и емиграната, који су под изговором да беже од репресија режима Слободана Милошевића, масовно одлазили у те земље  и итд. итд.
После овакве анализе могућих узрока рата на Косову, помало смешно и наивно звуче Албанска уверавања да их је свет подржао, само зато што је у њиховој борби препознао праведну борбу једног народа за људска права и независност, а у ствари требало би да знају да је до тога дошло само захваљујући томе што су се њихови интереси, у једном историјском тренутку, поклопили са интересима најмоћнијих западних земаља. Албанци би требало подсетити да је на почетку кофликата на просторима бивше Југославије, Слободан Милошевић представљао фактор мира и стабилности за запад, а борци тзв. ОВК, терористичку организацију, која се налазила на америчкој црној листи забрањених терористичких организација у свету – противника Америке.

за-почетак-КРСТ-СА-КОЛАЧ-СА-ЖИТОМ

25. What is the role played by orthodox christianity in the Serbian community? Do you think that religion unites you on a daily basis? Can one in fact distinguish between the religious and the national identity?

(Какву улогу игра православно хришћанство у србској заједници? Да ли мислите да је религија /вера оно што вас свакодневно држи на окупу, уједињује? Да ли  је могуће одвојити национални од верског идентитета.)

Дејан Баљошевић:Православно хришћанство, односно, Српска Православна Црква (СПЦ) имала је веома значајну улогу међу Србима, нарочито по ослобођању од стега педесетогодишњег комунистичког периода, када враћа своју одузету улогу и значај који је имала у српском народу. Она је поготову имала значајну улогу у лечењу рана косметским Србима  од нанетих им неправди којима су били изложени током своје борбе за опстанак на КиМ. Њена улога постаје нарочито важна након рата, када на Косову и Метохији, после укидања српског суверенитета, посредством Епархије Рашко-призренске и Косовско-Метохијске, постаје најважнија српска иституција око које се сабирају преостали Срби. Та веза је почела толико да јача да је почела да смета западним земљама, које су у Владици Рашко-призренском и Косовско-метохијском Г.Г. Артемију, виделе највећег противника својих интереса на КиМ, јер је веома отворено и врло аргументовано критиковао њихову политику према Србима. Због тога су западни политичари дискретно и ултимативно затражили од тадашње српске државне власти предвођене Демократском странком да искористи свој утицај на врх Српске Православне Цркве, да уклоне Владику Артемија са Косова и Метохије, јер је некооперативан и наводно је велика сметња помирењу и нормализацији односа Срба и Албанаца, што је предуслов да Срби буду интегрисани у косовски систем. Тако су црквене, уз помоћ државних власти у пролеће 2010. године смениле Владику Артемија под изговором да је починио финансијске проневере и тада за њим пут централне Србије одлази и придружује му се скоро две трећине православних монаха са Косова и Метохије. То доводи до пражњења већине српских манастира на КиМ и проузрокује смањење утицаја и улоге Цркве у свакодневном животу Срба на КиМ.
Србима је веома тешко да одвоје свој национални идентитет од верског, јер се са подједнаким осећањима поистовећују и са нацијом и са вером, што им је помогло да издрже петовековно ропство под Турцима. Нажалост, нису сви Срби могли да кроз тешка историјска искушења кроз која су прошли, сачувају свој идентитет, па је део Срба током турске окупације прешао у ислам, а део Срба у Хрватској под снажним унијатским притиском Ватикана, прешао у католике. Тако се сада Срби који су примили исламску веру изјашњавају као Бошњаци, а део покатоличених Срба се временом асимиловао у Хрвате. Такву верску подељеност Срба, многи њихови непријатељи су често користили да још више продубе разлике међу њима и да их због својих интереса на Балкану, заваде и окрену их једне против других. Најчешће су то чинили тако шти су  муслиманске Србе хушкали против нас православних Срба. Знам да ће ови подаци шокирати многе на западу, који не познају добро прилике на Балкану и којима су њихови медији представили да је повод за  рат у Босни био покушај православних Срба да окупирају аутохтоно муслиманско становништво у Босни, заборављајући да су Бошњаци, заправо Срби муслиманске вероисповести и да православни Срби нису ниодкуда дошли у Босну, већ да су ту вековни староседиоци. Многи сматрају да није дошло до овакве верске поделе међу Србима, сада можда не би ни дошло до њихових братоубилачких борби на простору бивше Југославије, јер би међусобна припадност истој нацији спречила појаву међусобног непријатељства. Да бих вам ту трагичну припадност Срба трима верама упростио и поједноставио навешћу пример Албанаца који такође исповедају веру на три начина и то: кроз ислам, католицизам и православље, али је то њима у другом плану, иза националног идентитета, који истичу у први план, што карактерише њихово јединство и посвећеност истом националном циљу.

Наставиће се…