АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Ово није само акт непотребне и добровољне капитулације, него и једног бесмисленог самопонижења – чин због којег ће ова генерација Срба одгововарати и стидети се и пред прецима и пред потомцима


Бесмислено самопонижење и добровољна капитулација

Ђорђе Вукадиновић
субота, 27. април 2013. НСПМ
 

Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар и главни уредник часописа Нова српска политичка мисао

 

– На сајту НСПМ-а пише „Ако вам је до морала у политици идите у НСПМ“, појасните мало тај слоган?

Нашом политичком сценом, па и читавим јавним животом, доминира отворени неморал, цинизам, лаж и непоштење. Подразумева се да је буквално све допуштено и легитимно, само уколико доноси резултат, односно, личну, политичку и материјалну корист. Зоран Ђинђић је то само згодно формулисао чувеном фразом „коме је до морала, нека иде у цркву“, иако морам приметити да он у том погледу уопште није био најгори, већ можда само најдуховитији и најискренији. (Мада га та духовитост и искреност, нити трагична смрт, не ослобађају одговорности за волунтаристичку политику коју је водио, а поготово не за нелегално и неморално изручење Хашком трибуналу бившег председника Слободана Милошевића.)

Елем, ми смо ту његову фразу преформулисали и дијаметрално јој променили поенту, баш да бисмо нагласили да јавни живот и политика не смеју бити лишени неких елементарних етичких скрупула, јер се у противном претварају у животињску борбу свих против свих, у којој побеђује онај са најјачим очњацима или најдужом батином. А онда нам не требају институције и парламенти и школе, већ само теретане и „улична школа живота“.

– Зашто се Ваше политичке анализе често претварају у политичке дебате и полемике?

Надам се, зато што су добре, непристрасне, конкретне и убојите. То јест, увек се трудим да ствари назовем правим именом, аргументовано и пристојно, али без увијања и празне фразеологије, чега има доста у нашем јавном простору. На тај начин се, хтео-не хтео, скоро увек замерим неким носиоцима актуелне политичке моћи који, по правилу, независно од боје дреса и идеологије, воле да им се додворава и нерадо толеришу проблематизовање њихових догми. А онда они, или лично – што више поштујем – или преко својих интелектуалних и медијских и лакеја крену да замењују тезе, нападају вас и оптужују да радите за „оне друге“, покушавајући тако не да одговоре на критику, него да дисквалификују критичара.

– Може ли се бити објективан аналитичар и истовремено политички ангажован, што ви свакако јесте пре свега кроз НСПМ и бројне медијске наступе?

Могуће је бити објективан и ангажован, односно, добар аналитичар и политички ангажован интелектуалац у исто време, мада то није једноставно и није увек баш лако раздвојити те две улоге. Додуше, многе моје колеге се око тога баш и не труде много, тако да, уз часне изузетке, под фирмом стручне анализе протурају своје личне политичке ставове или интересе, као и обрнуто, свој дневнополитички ангажман заодевају у обланду струке и науке. Рецимо, ја се увек трудим да раздвојим чињенице од личног става, односно, оно што бих, рецимо, ја лично волео да се деси и што мислим да би било пожељно, од онога што мислим да ће да се догоди, независно од тога да ли се то свиђа или не. Зато мислим да моје анализе поштују, читају и прате и многи од оних који не деле моја политичка уверења или им не одговарају моји закључци. Уосталом, често се ти закључци не допадају ни мени. Ако, на пример, нека странка или појединац имају висок рејтинг и имају шансу да победе на изборима, моја је дужност да то констатујем, без обзира да ли ми се то допада или не. А онда, у другом кораку, евентуално, могу рећи да је то лоше, да та странка не заслужује подршку итд. Ако метереолог прогнозира да ће сутра падати киша, то не значи да он воли кишу или да постоји неки „кишни лоби“ који га плаћа.

 – Какав је Ваш коментар потписа споразума са Приштином? Да ли је тиме власт фактички признала независност Косова?

– Бриселски споразум несумњиво представља фактичко признање Косова од стране Србије. Шта више, он у себи садржи и неке елементе формалног, дакле, и де јуре признања. У питању је документ који има статус међународног споразума и који потписују премијер Србије и „премијер Косова“. У документу се у најмање половини од 15 тачака експлиците помињу институције, устав и закони Косова, а ни једном институције, устав и закони Републике Србије. Но, чак и независно од тога, кључна ствар и највећи проблем са овим документом је то што он експлиците признаје и успоставља „територијални интегритет“ Косова северу КиМ, односно тамо где га свих ових година није било. То је оно што представници васти и режимски пропагандисти крију као змија ноге, а што се јасно види из овог споразума – грађани Републике Србије са севера КиМ се, против своје воље, после 14 годна одолевања и отпора, на силу гурају под власт Приштине, а заузврат добијају нека мањинска права и неке гаранције које сутра могу бити опозване и прекршене. А најгоре од свега је што се све то ради зарад добијања фамозног „датума за почетак преговора са ЕУ“, за које се не зна ни када ће почети, ни да ли ће икада завршити.

Понекада се у тешким тренуцима морате повити и попустити пред јачом и бруталном силом, ради голог опстанка. Али овде се није радило о претњи ратом, бомбардовању, нити економским санкцијама. Зато ово није само акт непотребне и добровољне капитулације, него и једног бесмисленог самопонижења, односно, нека врста велеиздаје. Чин због којег ће ова генерација Срба одгововарати и стидети се и пред прецима и пред потомцима.

– Ако ова влада прихвати и спроведе споразум којим се фактички признаје Косовска независност, да ли ће, не само ова већ и било која друга влада, успети да сачува Србију од даљег распада?

Наравно да неће моћи и то је додатни аргумент против усвајања овог штетног и антидржавног споразума. То вам је као кад крене да се пара чарапа. У томе се, поред свега осталог, види кратковидост и неодговорност актуелне владајуће приче о томе да „морамо затворити косовски проблем, да бисмо могли ићи напред“. Напротив, ради се о томе да наши непријатељи морају најпре затворити причу о независности Косова да би могли „ићи напред“, то јест, даље у урушавању, преумљењу, цепању и уништењу српског државног и националног бића. На конкретном политичком и геополитичком плану може се очекивати интензивније покретање питања „Прешевске долине“ и Санџака, напад на статус Републике Српске, као и интернационализација тзв. „војвођанског питања“.

– Да ли би, пак, расписивање ванредних избора значилио да нам треба „мекша“ или како би неки рекли довољно „издајничка“ влада која би „решила Косово“ и добила датум?

Мислим да је ова влада, нажалост, сасвим довољно „мека“, или, ако хоћете, довољно „издајничка“ да може изнети тај срамни задатак. Зато ми се чини да захтев за ванредним изборима није мотивисан тиме, већ жељом СНС-а да капитализује свој тренутно високи рејтинг, као и жељом Вучића да са њим на челу странка прође кроз један изборни тријумф. Штавише, мислим да управо странцима тренутно не одговарају превише избори јер би, са њихове тачке гледишта, они владу омели у пословима које обавља поводом Косова, као и на распродаји преосталих државних ресурса. Вучић жели изборе, Дачић и Динкић их се плаше, Николићу такође не одговарају јер је ова влада директан резултат његове победе на изборима, док би следећа вероватно била резултат Вучићевог рејтинга. Све у свему, идеална позиција за спољно мешетарење, уцене и наизменичну подршку једнима па другима у све врелијем и све експлозивнијем српском политичком лонцу.

– Мислите ли да је јавност у Србији добро припремљена за „губитак“ Косова, или су могућа непредвидиве реакције?

Поштено говорећи, ова “косовска жаба” се кува већ одавно, мада то ни најмање не аболира од одговорности ове садашње извршиоце у лику актуелне српске власти. Напротив. Они су, са све својим патриотским педигреом и биографијама, читаву ствар драматично убрзали и ставили „тачку на ј“ једног дужег и срамног процеса, који, чини се, без њих и њиховог активног учешћа, не би могао да буде окончан.) Важан део тог „кувања“ јесу медији и тзв. културна елита која годинама ствара атмосферу како је „Косово одавно изгубљено“, да је то можда и боље – јер „шта бисмо радили са два милиона Шиптара“ – и да је сада најважније „окренути се будућности“ и бољем животу наше деце. (Као да се подразумева како ће нам окретање и одустајање од Косова обезбедити да живимо боље и богатије.) Део тог кувања  и припреме јавности за мирење са губитком Косова јесте и интензивна кампања против Српске православне цркве, са циљем да се она или ућутка у свом ставу према споразуму и фактичком гурању севера КиМ у уставни систем Тачијеве државе – или да се барем утиша и компромитује тако да тај њен критички став буде што блажи и неделотворнији.

Коначно, део тога је и разједињени „патриотски блок“, са прилично аутистичним радикалима и традиционално „необавештеним“ ДСС-ом, који је буквално до јуче пружао подршку и давао патриотски легитимитет власти чији су ме поједини  високи функционери буквално дан пред бриселску капитулацију убеђивали како „нема шансе да се споразум потпише“, како они имају „чврст договор са СНС-ом“, како то „неће дозволити Тома, неће дозволити Руси“ итд. и како су све ове бриселске рунде само фолирање власти ради добијања на времену. Када тако нешто чујете, остаје само да се запитате да је у питању само страшна неспособност или неко патриотску јавност намерно вуче за нос.

Но, упркос свој тој „артиљеријској“ припреми терена и скоро потпуној контроли политичке, опозиционе и медијске сцене, показује се да није лако предати Косово и да је отпор већи него што се очекивало. И поготово ће бити уколико Срби са севера КиМ остану сложни и уколико црква истраје у свом противљењу споразуму – то би онда вероватно тргнуло из летаргије и патриотске снаге, покренуло некорумпирани део национално свесне интелигенције и произвело озбиљан државотворни фронт.   

– Зашто нема Русије у овим преговорима? Да ли Путинов позив Николићу да посети Русију значи и подршку потписивању споразума?

Овде свако себи олако даје за право да говори о томе шта Русија мисли и шта треба, а шта не треба да ради. То је неозбиљно колико и штетно, јер на тај начин лако упадамо у поједностављене шеме и црно-белу оптику, која не одговара реалности. Генерално, мислим да Руси нису сасвим сигурни на чему су са Србијом, а и како би били када то ни нама самима често није јасно. А нисмо начисто ни са тим шта ми желимо и очекујемо од Русије. Русију смо из преговора о Косову искључили ми, то јест, претходна влада, прихватањем Еулекса, одустајањем од сопственог предлога резолуције у Генералној скупштини УН и прихватањем техничких разговора са Приштином под надзором ЕУ. Али, исто тако, Тадићева влада је НИС продала руском Гаспрому, упркос жестоком отпору и критикама са запада. С друге стране, Николић је словио за про-руског човека, ма шта то значило. У телефону му је свирала руска химна и рекао је у Скупштини приликом неке полемике како би „волео да Србија буде руска губернија“.

Али то је био стари Николић, пре СНС-а и пре доласка на власт – мада ми се чини да Руси и даље рачунају на њега, као и он на њих. Вероватно је приликом претходног састанка са Путином имао неке договоре и дао нека обећања, тако да се овај изненадни пут у Москву може тумачити на два начина – и као директна подршка Николићу, али и као позив којим би требало да се провери да ли договори стоје и да ли је то партнерство још увек на снази. У сваком случају, расплет се ближи и мислим да нас у односима са Русијом у најскорије време чека или велики и суштински прогрес, и то у свим сферама – или велико захлађење. Средине неће бити.

– Шта је интерес Немачке на овим просторима када је трговинска размена с читавим западним Балканом само 2% и када 80% њихове јавности није за проширење ЕУ?

Немачка на Балкану кроз историју има снажан утицај и велике интересе који се не могу мерити само цифрама из трговинске размене. Балкан је традиционално поље ширења немачке моћи на (југо)исток и, стицајем околности, Србија је традиционално нека врста препреке на путу остварења те амбиције. Можда тако није морало бити, али тако јесте и у том погледу не треба имати никаквих илузија. С друге стране, иако већ одавно економски, а све више и политички џин, Немачка је и сама полуокупирана земља, са страним трупама на својој територији и – донекле слично Јапану, мада ипак нешто аутономнија од њега – у много аспеката зависна од САД. Стога је понекад тешко рећи када нас Немачка притиска, гази и уцењује по свом нахођењу, а када то ради по америчком налогу. На жалост, без обзира на њихове појединачне и растуће несугласице, немачка и америчка политика на Балкану, а посебно према Србији, уз неке „стилске“ разлике, делују прилично усаглашено и веома антисрпски – и обе су практично безрезервно на страни Албанаца. Један део наше јавности гаји, рекао бих, илузорну наду да бисмо се некако са Немачком могли и требали нагодити – па чак и да би, под одређеним околностима, Србија могла постати омиљено посвојенче неке будуће руско-немачке осовине. Разуме се да би било пожељно имати коректне односе са Немачком, али то, с обзиром на њихову политику према нама, није нимало лако. А поготово је све преко тога, тренутно, само пусти сан.

– Ко је у перспективи кључни спољнополитички партнер Србији?

Кључни спољнополитички партнер Србије морају бити Русија, земље БРИКС-а и поједине чланице из ЕУ окружења, попут Грчке или Италије, са којима традиционално имамо добре односе. Са свима осталима треба сарађивати полазећи од њиховог реалног утицаја и наших историјских интереса. Не можемо за „кључне партнере“ проглашавати оне којима је једва прикривен стратешки циљ на Балкану да Србија буде што разбијенија, слабија и мања – или да је уопште нема. 

– Да ли мислите се борба против криминала и корупције остварује као озбиљна политика, којој се више не може спочитавати да је само средство за подизање рејтинга?

Људи брзо заборављају да је овде скоро свака влада имала своју „борбу против криминала и корупције“, а да су ствари увек остајале мање-више исте, или постајале још горе. Милошевић је својевремено чак ухапсио своје актуелне министре, што после њега нико није урадио, а корупција је ипак цветала. Коштуница и Јочић једно време скоро свакодневно хапсили разне „мафије“, од стечајне, до спортске и саобраћајне, али су за то време, нпр. Шарићи легализовали и ширили бизнис по Србији. С друге стране, у то време је против Богољуба Карића и Станка Суботића дигнута оптужница, а Лазаревић, Мишковић и Беко су имали статус „државних предузетника“.

Тадићева влада је, под притиском САД, кренула на Шариће, отворила причу о Колубари и захладила односе са Мишковићем. Сада је Мишковић у затвору, пресуде против Суботића падају једна за другом, а Карић се спрема за повратак у Србију. Дакле, рекао бих да овде свака власт има своје тајкуне, или, још горе, да неколико пословних и криминалних кланова има своје политичке и медијске експоненте и да се српски политички живот фактички своди на њихове међусобне обрачуне и дилове. У том светлу, нисам велики присталица ове актуелне кампање, поготово што мислим да она, поред непосредног ефекта на рејтинг Александра Вучића служи и својеврсном скретању пажње са косовког проблема и срамних потеза које актуелна власт последњих месеци повлачи на том плану.

– На прошлим изборима потенцијал незадовољних и неопредељених бирача спрам политичке понуде изгледао је обећавајући. Постоји ли данас тај потенцијал у бирачком телу или су напредњаци озбиљно захватили из тог резервоара?

СНС је озбиљно одлио из тог базена политичке фрустрације и незадовољства – у томе највећим делом и лежи тајна њиховог успеха, а можда и разлог њиховог настанка. Но, реално, сем неколико спектакуларних хапшења и медијски атрактивних популистичких потеза попут овог са шеиком из Абу Дабија, ова несложна, некомпетентна и идеолошки нехомогена власт нема шта да понуди. У том смислу, после почетне еуфорије, пре или касније, следиће огорчење и разочарење. Али невоља је што ће, након свега, када се коначно издува и овај напредњачки балон, људе бити још теже мотивисати и покренути на било какву политичку акцију и трпљење, те ће утолико пут до државне и националне обнове бити тежи и трновитији.

(Интервју Ђорђа Вукадиновића биће објављен у новом броју Геополитике, 30. априла 2013.) 

1 reply »

  1. Још само да објасни „прелазак“ свог пулена Живка Ћурчића у Новом Саду у ГГ звану Трећа Србија (отпадак Двери), као и његово учешће у власти, и све ћу да му поверујем!
    Најобичнији фолирант који се задњи пријавио на свим изборним листама као влашка мањина (није потребан праг прелазности, него проста већина), без иједног Влаха, под именом Ниједан од понуђених одговора, да игра лутрију са оним делом народа који би иначе прекрижио листић, и који је стварно мислио да не гласа никога.
    Не требају нама овакви аналитичари!

    Свиђа ми се