АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Душан Вучковић – Господине Вучићу, историја зна за многе родољубе који су временом постали најцрњи конвертити, квислинзи и издајице, али обрнуте случајеве ретко памти!


Извор: Фонд Слободан Јовановић
13.05.2013.

 

Поштовани господине Вучићу,

Милошћу народа и судбине, данас сте најмоћнији човек у Србији.

Народ Вам је подарио демократски легитимитет, а судбина Вас је учинила неприкосновеним владаоцем Србије. Поред тога што сте званично министар војни, први потпредседник Владе и координатор свих служби безбедности, Ви сте – у то нема никакве сумње – уједно и стварни премијер, шеф дипломатије, министар и директор полиције, као и шеф српског преговарачког тима у Брислу. Улога Ивице Дачића мање је значајна, а Млађана Динкића готово сасвим безначајна.

Душан Вучковић

Како пролази који дан Ваше власти, Ви лично, а и медији све мање наглашавају узроке који су Вам омогућили да стекнете толико народно поверење. Све се мање говори и разуме да је кључна тајна Вашег успеха, пре свега, катастрофалан салдо претходног режима, а не неки Ваш недоказан квалитет.

Од 2008. године, па све до Ваше победе, Србијом је владао Борис Тадић и одлучивао о свему ономе о чему већ нису били одлучили амерички и немачки амбасадори и дипломате интернирани у Србији. Учинци Тадићеве власти по нашу државу – мислим да ћемо се ту свакако сложити – били су паклени. Дијаболична парола „Европа нема алтернативу“, за негдашње властодршце била је једини компас и једино стратешко начело.

Вазални и полтронски однос председника Тадића према сваком Западном политичару и чиновнику, учинио нас је трагичним, бедним и смешним у очима света. Измештање косовских преговора изван крова УН, где смо увек могли рачунати на принципијелну подршку Кине и Русије, као и доброг дела других држава, и добровољно стављање под арбитражу ЕУ, где нам пет земаља које нису признале Косово, све и да желе, не могу активније помоћи, представљало је везивање омче око сопственог врата.

Свака власт, по речима лорда Актона, квари, а апсолутна квари апсолутно. Резултанта власти таквог човека јесте друштво до пуцања подељено по свим питањима, а сваки тадашњи покушај који би ишао у смеру консолидације, демократизације и привредног опоравка нације, бескомпромисно је одбациван, јер је представљао кочницу на европском путу.

Огромна моћ коју је Тадић имао у својим рукама, уме да сузи не само духовни видокруг, већ и моћ здравог разума. Свака власт, по речима лорда Актона, квари, а апсолутна квари апсолутно. Резултанта власти таквог човека јесте друштво до пуцања подељено по свим питањима, а сваки тадашњи покушај који би ишао у смеру консолидације, демократизације и привредног опоравка нације, бескомпромисно је одбациван, јер је представљао кочницу на европском путу.

Но, зар је то за чуђење?

Људи ауторитарног душевног склопа, онда када успеју да у своје руке узму полуге моћи, немају више никакве моралне, а ни рационалне кочнице. Борис Тадић веровао је да је непобедив и сваки његов потез био би мотивисан жељом да што дуже задржи политички положај који је уживао. О неком коришћењу моћи за добробит поданика, нема ни говора. Такав неки учинак, ако је негде и минимално постојао, био је само нус ефекат оног главног, властохлепног мотива.

А за време тог четворогодишњег диктаторског режима, Ви сте, господине Вучићу, били безмало кључна опозициона фигура. Велики део грађанства – део који ипак није обухватао потписника ових редова, зашто крити – видео је у Вама својеврсног српског месију, младог и перспективног политичара који у својим наступима уједињује родољубље и поштење с једне, и политичку мудрост и прагматизам, с друге стране.

Атмосфера финиша владавине Демократске странке била је у много чему налик оној атмосфери с почетка 90-тих година, у којима се у Србији номинално окончавала владавина Комунистичке партије. Ви дакако памтите, били сте тада на почетку своје политичке каријере, ону реч Добрице Ћосића по којој смо у Слободану Милошевићу добили државника који у себи спаја квалитете Карађорђа и Милоша. Није требало много воде да протекне од Милошевићевог устоличења, да би се овај знаменити писац горко покајао због своје наивности.

Ову кратку дигресију правим зато јер је тајна огромне Милошевићеве популарности унеколико доста слична тајни Вашег вртоглавог успеха. Као што је писац “Времена смрти”, заједно са огромним делом српског народа, видео у Слободану Милошевићу својеврсног националног спаситеља, тако је добар део народа прошле године и у Вама видео политичара који ће Србију ослободити од јарма окошталог, корумпираног, квинслишког режима.

Пре него што покушам да појасним овакво своје тврђење, дозволите ми да направим још једну паралелу.

Угледни наш дипломата Душан Батаковић својевремено је генијално запазио да је тајна Милошевићевог почетног успеха у томе што је успео да добар део јавности увери у то да је он националиста који се само прави да је комуниста, док је, заправо, ствар била обратна. Тајна Вашег успеха, господине Вучићу, готово да је истоветна.

Након што сте разбили Српску радикалну странку, тада најјачу опозициону странку у Тадићевом режиму, и невероватно брзо основали СНС, Ви сте даноноћно градили утисак по којем сте, изнад свега, реалистичан човек, човек који зна да у оном тренутку и у овој земљи може победити само ако буде мудар као змија и безазлен као голуб.

Много сте маркетиншког труда уложили да бисте изгледали као неко ко је патриота, а само се прави да је европејац. Било Вам је кристално јасно да, у констелацији односа који су владали у Србији, само на тај и такав начин имате шансу да победите. Остало је, међутим, нејасно да ли сте до таквог закључка дошли сами или уз помоћ Западних маркетиншких експерата.

Није много времена прошло од Вашег устоличења и маске су пале и разбиле се у парампарчад.

Много сте маркетиншког труда уложили да бисте изгледали као неко ко је патриота, а само се прави да је европејац. Било Вам је кристално јасно да, у констелацији односа који су владали у Србији, само на тај и такав начин имате шансу да победите. Остало је, међутим, нејасно да ли сте до таквог закључка дошли сами или уз помоћ Западних маркетиншких експерата.

Уосталом, зар је важно?

Није много времена прошло од Вашег устоличења и маске су пале и разбиле се у парампарчад. Постало је јасно да сте Ви све време, од разбијања радикала, заправо европејац који се само правио да је патриота, онда док је такво нешто још увек могло да донесе некакву политичку корист.

Данас се више чак ни не правите.

А то је тако, јер знате да је подршка народа, поготово народа са слободољубивом политичком традицијом, увек врло условна и непредвидива, таква да може да се уруши у сваком моменту, ма колико велика била.

А знате и то да ће Вас Запад држати на власти све док беспоговорно испуњавате саопштене Вам услове, које многи Ваши чиновници еуфемистички називају препорукама, макар немали ни проценат подршке у бирачком телу.

У нашој је држави, наиме, још увек лакше бити на власти уз Западну, него уз народну подршку. Ви ту геополитичку чињеницу свакако одавно знате, само су се сад склопиле околности које Вам омогућавају да је максимално политички капитализујете.

Ви сте достојан идеолошки наследник Бориса Тадића и догме ЕНА (Европа нема алтернативу), догме толико малигне да својим консеквенцама прети да буде разорнија од једне друге трагичне догме наметане српском народу – догме по којој само слаба Србија значи јаку Југославију.

Другим, краћим и једноставнијим речима: Ви сте достојан идеолошки наследник Бориса Тадића и догме ЕНА, догме толико малигне да својим консеквенцама прети да буде разорнија од једне друге трагичне догме наметане српском народу – догме по којој само слаба Србија значи јаку Југославију.

Господине Вучићу, данас је у нашим тоталитарним медијима забрањено подсетити на то да сте двадесет и кусур година провели на високом положају у Српској радикалној странци, и да су Ваши тадашњи јавни иступи били жестоко анти-западно оријентисани. Данас сте највећа узданица неотитоистичке секуларне секте која има обичај да себе епопеично и мелодраматично назива „другом Србијом“.

Шта нам овај својеврсни коперникански преокрет може рећи о Вама, о нама, о времену у којем живимо?

Ваша политика данас се веома разликује од Ваших предизборних обећања, и сва је прилика да ће у скорој будућности те две концепције бити дијаметрално супротне. Нисте ли у предизборној кампањи, која је перманентно трајала од оснивања СНС-а, врло убедљиво и приљежно васцелу Србију убеђивали у то да ћете преиспитати све бриселске споразуме које је био постигао Тадићев оперативац Борко Стефановић?

Није ли се Ваш негдашњи партијски предводник – да не буде забуне, мислим на Томислава Николића, не на Војислава Шешеља – Богом заклињао да се неће смирити док Косово и Метохија не буду под контролом Србије?

Међутим, овог пролећа, ми смо сведоци нечега сасвим друкчијег.

Направили сте коалицију са еврокомунистом Дачићем и тиме му подарили опроштајницу за његово, не безначајно учешће, у непочинствима и издајствима Тадићевог режима. Како је у нашим медијима цензурисано спомињање Ваше радикалске прошлости, тако је ништа мање и табу тема Дачићево учешће у претходној власти.

Не заборавимо, у време прихватања ЕУЛЕКС-а, у време доношења противуставног статута Војводине, у време изношења питања Косова из УН у ЕУ, Ивица Дачић био је десна рука Бориса Тадића. Многи су их из милоште називали жутим императором и његовим црвеним лордом. А поред тога што је био рука, Ивица Дачић је, онда кад је требало, а требало је често, био и чизма свом тадашњем господару.

Јесте ли, господине Вучићу, заборавили бруталну полицијску тортуру 2008. године, чија је жртва био Ранко Панић? Јесте ли заборавили да је у то време министар милиције био Ваш данашњи премијер? Јесте ли заборавили афере „коферче“, „скривена камера“ и „Миша – банана“?

Више је него очигледно да јесте.

Ми данас већ имамо успостављену границу са Косовом, и никаква домаћа терминолошка алхемија и еуфемизми ту чињеницу не могу да сакрију. Границу са српском културном, верском и историјском матицом, повукли сте Ви, уз свесрдну помоћ Ивице Дачића. Сва је прилика да ће са Косова у најскоријем року, такав је макар Ваш и Дачићев наум, бити повучене и институције државе Србије, институције које су косовским Србима давале макар незнатан осећај припадности српској држави.

Ми данас већ имамо успостављену границу са Косовом, и никаква домаћа терминолошка алхемија и еуфемизми ту чињеницу не могу да сакрију. Границу са српском културном, верском и историјском матицом, повукли сте Ви, уз свесрдну помоћ Ивице Дачића. Сва је прилика да ће са Косова у најскоријем року, такав је макар Ваш и Дачићев наум, бити повучене и институције државе Србије, институције које су косовским Србима давале макар незнатан осећај припадности српској држави.

А док ми, тачније речено Ви господине Вучићу, предајете Шиптарима сасвим отворену могућност да граде територијални континуитет, суверенитет и интегритет тзв. Републике Косово, Ваш негдашњи партијски председник – опет, да не буде забуне, мислим на Томислава Николића, не на Војислава Шешеља – изражава жељу да клечи пред бошњачким руководством, а Србе из Републике Српске, с висине, назива Босанцима. Данас Ви, главом, брадом, а и склопљеним врховима прстију, при том, претите да нећете дозволити опозиционим снагама да државна питања решавају на улици, а заборављате оно легендарно парче стиропора којим покушасте да свргнете Вашег идеолошког претходника.

Истина, свргнут је евроентузијастички режим, али, свим надањима упркос, свргнут је да би био успостављен еврофанатички режим.

Онај који ово пише, господине Вучићу, имао је пре пар година прилику да разговара са једним од данашњих саветника председника Републике. На моје питање зашто напредњаци јавно не кажу оно што мисле о Бриселу, већ се користе контрапродуктивном тактиком кетмана, овај јавни делатник ми је одговорио: „Ми смо, знате, вазална држава, и још неко време морамо тако да се понашамо.“

Његов глас био је некако тужан и меланхоличан.

Но, он у томе није био никакав изузетак. Многи напредњачки главари, како из нижег, тако и из вишег ешалона, одисали су меланхолијом и деловали као неки трагични хероји спремни на свакакве личне жртве зарад државног и националног интереса. Присетимо се само, и Ви, и ја, а и читаоци, оног фамозног штрајка глађу Томислава Николића, током којег је данашњи шеф државе, у болничкој постељи и исцрпљен, одавао утисак неког Дон Кихота ХХI века који Тадићу даје „понуду коју неће моћи да одбије“.

Ипак, Тадић је одбио.

А није много фалило да и Западни покровитељи одбију не само понуду, него и њеног понуђача, оценивши његов гест као анахрон.

Тај догађај данас је сасвим заборављен, а мишљења сам да он представља преломну тачку у напредњачком деловању. Мислим да сте управо тада, господине Вучићу, схватили да није довољно да будете вазали, да се послужим термином оног мог саговорника из Ваших редова, већ и да у потпуности прихватите Западну идеологију и систем вредности. Вазал може бити чак и трагички херој, попут Краљевића Марка, али може бити и искрени поданик Империје којој је, на овај или онај начин, приморан да служи.

Ана Фројд је често говорила о механизму интериоризације агресоровог становишта, као једном од најјачих механизама одбране. А један од наших највећих савремених интелектуалаца, професор Мило Ломпар, целу је ванредну студију написао о филозофији и психологији самопорицатеља. Студију која представља, безмало, најкрупније полемичко дело у и о српској култури у последње две деценије.

Империја се, у нужди, служи и неискреним вазалима, али много јој је слађе када у служби има искрене заступнике својег погледа на свет. Борис Тадић био је такав један заступник, и Запад га се одрекао само зато јер је био сигуран да ће од Вас успети да направи већег Бориса од самог Бориса.

Треба ли рећи да Запад ретко греши у својим проценама?

У Империјином, постмодерном, глобалистичком систему вредности, жртва зарад општег добра је анахронизам лишен било какве практичне користи. Ова идеја – идеја личне жртве – представља окосницу јудеохришћанске цивилизације и јудеохришћанске етике, па за њу, као такву, нема места у постмодерним теоријама Роберта Купера.

На нашем, локалном нивоу, постмодернистичка теорија још увек није толико етаблирана, али постмодернистичка пракса и јавни дискурс свакако јесу. Ако којим случајем поменете жртву Цара Лазара, аутоматски постајете, у најбољем случају, митоман. Премијер увек, готово са ниподаштавањем говори о идеји небеске Србије, свесно пренебрегавајући чињеницу да је та идеја била водиља српском народу кроз петовековно ропство.

Наредне године, навршава се сто година од почетка Првог светског рата. Постоје многи наговештаји да ће бити организовано безброј квазиисторичарских скупова код нас и у свету, на којима ће се, имплицитно или експлицитно, провлачити теза да је Краљевина Србија главни узрочник Великог рата. Моја маленкост већ је у стању да замисли премијера Дачића како и о Гаврилу Принципу и о краљу Петру говори онако како данас говори о Цару Лазару. То ме, ипак, не би ни најмање зачудило, јер сам премијер је идеолошки баштиник коминтерновских и титоистичких погледа на српску историју.

А не би ме зачудило, господине Вучићу, ни то да му се ни тада ничим не супротставите, с обзиром да му се не супротстављате ни сада, када о Лазаровој жртви говори онако како говори.

Тако Вам је то кад „Европа нема алтернативу“.

Кад искрено поверујете у то да Европа нема алтернативу, тад морате да поверујете и у низ других ствари. Морате да прихватите и да живите идеју по којој је политика игра, у којој постоје свега два правила: прво, које важи само за највеће играче и које гласи да правила нема, и, друго, које мора бити свето писмо за ситније рибе, и које гласи да је правило све оно што ти они крупнији наметну као правило.

Кад искрено поверујете у то да Европа нема алтернативу, тад морате да поверујете и у низ других ствари. Морате да прихватите и да живите идеју по којој је политика игра, у којој постоје свега два правила: прво, које важи само за највеће играче и које гласи да правила нема, и, друго, које мора бити свето писмо за ситније рибе, и које гласи да је правило све оно што ти они крупнији наметну као правило. Каррut!

Категорије попут части, морала, традиције, религије, породице, нације и националне културе, највећа су кочница плановима интернационалних, анационалних и антинационалних елита. Ако се било чиме супротставите постмодерном систему мишљења, на мети сте за одстрел. Како у метафоричком, тако богме и у дословном смислу. Такав систем, ако и дозвољава полемику и дебату, дозвољава је само у уском кругу небитних, сасвим маргиналних, и тиме политички коректних тема. Чаробна формула која се при томе користи јесте да вас прогласе анахроним, превазиђеним, крутим, несавременим, да бисте на крају постали противник којег ради „општег добра“ ваља што пре збрисати са лица земље.

У американизованој и пентагонизованој Европи, Европи која за Вас алтернативе нема, влада таква културна и субкултурна клима, у којој манихејски поглед на свет све дели на црно и бело, на оно што је ин и оно што је аут.

Ин је ако сте за легализацију истополних бракова и право таквих бракова да усвајају децу; ин је ако сте за дивљачко и вандалско спрдање са свим традиционалним и породичним вредностима; ин је ако сте поборник свих америчких и НАТО-империјалистичких ратова; ин је ако сте за предавање своје територије и природних и привредних богатстава у руке странцима; ин је ако сте за пљачкашку приватизацију и урушавање привреде своје земље; ин је ако врхунцем културе сматрате ситкоме попут „Секса и града“ и ријалитишоуе типа „Великог брата“; ин је ако Зорана Ђинђића сматрате првим српским демократским премијером, не обазирући се на чињеницу да је демократија у Србији постојала од, у најмању руку, 1903. све до 1941. године; ин је ако сматрате да на Филозофском факултету треба увести предмете „Филозофија паланке“ и „Филозофија Зорана Ђинђића“; ин је ако међународном заједницом сматрате искључиво САД и ЕУ и њихове веће или мање сателите; ин је ако сте за аутофашистичко пљување по својој нацији у позоришту, књижевности, филму; ин је ако сте за Санџак републику и Војводину републику; ин је ако сте поборник идеје да људе из СПЦ, САНУ, ДСС, СРС, Двери, треба повешати на Теразијама, са све Ненадом Чанком као главним егзекутором; ин је ако на сва уста хвалите таквог монструма какав је Јово Капичић и ако, с њим заједно, сневате о поновном пуштању у рад Голог отока; ин је ако сте за ЕУ, по сваку цену. На крају, највећи ин је ако сте Ваш и Дачићев фан.

А аут је ако се противите разградњи сопствене државе; аут је ако читате и тумачите велике светске мислиоце и писце, уместо да гледате ријалити; аут је ако се осећате Србином и верником Српске православне цркве; архиаут је ако Зорана Ђинђића не сматрате демократским премијером, поготово не првим; аут је ако мислите да Србија није била агресор на Хрватску и Босну; аут је ако мислите да је Хрватска фашистичка и етнички најмонолитнија држава у Европи; аут је ако верујете да се у Сребреници није догодио геноцид; аут је ако сматрате да је узрок све већег броја оболелих од канцера била НАТО-агресија; аут је ако сте сумњичави према ГМО; аут је ако сматрате да треба снажити односе са земљама БРИКС-а; аут је ако сматрате да је Брозова Југославија била тоталитарна држава у којој је српски народ, који је крвљу милиона Југославију створио, био у потпуности понижен, дерогиран и деградиран; аут је ако сматрате да је премијеру Србије паметније да подигне споменик толиким вапијућим жртвама комунистичког, усташког, балијског, шиптарског и НАТО-терора, уместо што снева о томе да у центар Ужица врати Брозов споменик; аут је ако мислите да у Новом Пазару, након тридесет година покушаја, треба дићи споменик Стефану Немањи, а срушити таблу Аћиф ефендије; аут је ако НАТО-агресију безлично и неутрално називате интервенцијом; аут је ако мислите да се Србија зове Србијом, зато што је створена од стране српског народа, и што превасходно њему и припада. На крају, највећи аут је ако нисте Ваш и Дачићев фан.

Овај контраст између два дијаметрално супротна погледа на свет, присутан је и свакодневно промовисан у највећем броју српских штампаних и електронских медија. Тако је било у Тадићево време, тако је и данас.

Постмодерна етика – уколико такав појам није contradictio ad absurdum – влада међу нашом културном, медијском, а бојим се и политичком елитом.

Господине Вучићу, не знам да ли сте имали прилике да читате другу књигу “Сеоба”, мајсторско дело највећег нашег писца, Милоша Црњанског. У том роману се, за случај да нисте, појављује извесни Вишњевски, бивши Србин и шеф руске војне мисије у Токају. За њега најстарији брат породице Исакович, Трифун, вели да се у свом животу руководи једним простим начелом – „ У се, на се и пода се!“

Крајње прегнантно и једноставно до апсурда, зар не?

Е, у свету и времену у којем Европа нема алтернативу, једини циљ у животу јесте ставити што више хране и пића у гушу, оденути што скупљу и маркиранију гардеробу и спавати са што више партнера. Хедонизам и конформизам су оне вредности које се крију иза догме ЕНА.

Господине Вучићу, недавно сте изјавили да ће Србија учинити све не би ли добила фамозни датум за почетак преговора за приступање горе описаној Европи, све а да при томе не уруши своју државност.

К знању сам примио само први део Вашег обећања, знајући да је он намењен Западу, и да ћете га, као таквог испунити. Други део обећања – оно да тиме „не уруши своју државност“ – бесмислен је из доста разлога. Дозволите ми да Вам наведем макар три.

Прво, српска државност на Косову увелико је већ нарушена имплементацијом Боркових споразума. Да Вас подсетим – то су они антидржавни акти које сте у кампањи громогласно нападали и обећавали њихово преиспитивање и ревизију, а које сте, по доласку на власт, називали међународним обавезама које се морају испунити. Једино је висина Вашег тона у та два периода, бојим се, била иста.

Друго, како се владајућа коалиција до сада није прославила очувањем и унапређењем националних и државних интереса, оправдана је велика сумња у то да ће те интересе у будућности штитити, тим пре што ситуација постаје све неповољнија.

Ни најмањи корак приближавања Унији не може бити учињен а да тиме држава не изгуби макар део свог суверенитета. Опростићете ми – макар се надам да хоћете – што тврдоглаво верујем у идеју да умањење суверенитета, аутоматски значи и умањење државности.

Треће, ни најмањи корак приближавања Унији не може бити учињен а да тиме држава не изгуби макар део свог суверенитета. Опростићете ми – макар се надам да хоћете – што тврдоглаво верујем у идеју да умањење суверенитета, аутоматски значи и умањење државности. Уосталом, ако не верујете мени, питајте Вашег некадашњег фаворита за место шефа дипломатије, госпођу Делевић. Уверен сам да би Вам та дама признала да један корак у интеграцији, на овај или онај начин, извесно доноси и један корак ка умањењу државности и преношењу дела суверенитета на нелегитимну бриселску бирократију. А уверен сам да би Вам то посведочио и Ваш пријатељ Кристофер Хојзген, саветник германске челичне леди.

Морали бисте ми опростити, јер сте Ви, између осталог, у јавности познати и по томе што са усхићењем говорите о Максу Веберу и његовој протестантској етици. Утолико је ово савршена прилика да се подсетите Веберове дефиниције државе, као “заједнице која успешно полаже право на легитимну употребу насиља на одређеној територији”.

Ви сте, господине Вучићу, формално први потпредседник, а стварно председник Владе државе која већ предуго има моћ једино да врши нелегитимно насиље над сопственим лојалним грађанима, свакако лојалнијим држави него што сте Ви, и него што је био Ваш претходник Борис Тадић. Присетите се, молим Вас, још једном Ранка Панића. Зар он није савремена и савршена парадигма жртве нелегитимног државног насиља и терора?

Међутим, кад Европа нема алтернативу, свака је жртва дозвољена.

Овом приликом, господине први потпредседниче, поставио бих Вам још једно суштинско питање: сматрате ли да можемо постати чланица Уније, а да претходно не постанемо чланица НАТО-пакта? Питање је, разуме се, сасвим реторско. Оно, колико ми је познато, Ви и даље стојите на линији војне неутралности, али мислим да то не чините зато што поштујете скупштинску Резолуцију која Вас на то обавезује. Уосталом, власт, чији сте ви кључни експонент, не поштује ни много општије акте, какав је, рецимо, Устав, па зашто би поштовала неколико скупштинских резолуција? Друга је ствар у питању.

Ви, наиме, знате да су ране НАТО-агресије још увек живе и дубоке, и да у овом тренутку још увек није политички и маркетиншки промућурно говорити о учлањењу у тај зверски савез.

Но, направимо један мали мисаони експеримент.

Замислимо сад да Вам Ваши вашингтонски, берлински и бриселски пријатељи кажу да очекују од Вас високу кооперативност по питањима “Прешевске долине”, “Санџака” и Војводине. И да затраже од Вас интегрцију у НАТО – у НАТО који је убио Милицу Ракић, и НАТО који би захтевао од наших војника да за рачун Империје убијају неке друге Милице по свету, проглашавајући их, с бескрајним цинизмом, тек колатералном штетом; у НАТО који је био, у најмању руку, неми сведок, ако не и саучесник злочина „Жута кућа“, и НАТО који би и од нас тражио да ћутимо о неким новим “жутим кућама”, у којима би органи били вађени некој другој нацији која није по вољи Империје?

Замислимо да Ви и Дачић останете на власти у Србији још целу једну деценију. Ако будете, као и до сад беспоговорно следили ЕНА доктрину, Запад Вас се неће лако одрећи. А са ЕНА доктрином, 2023. године Косово ће бити сасвим етнички чисто и у сваком смислу од Србије одвојено, на брзом путу ка ЕУ, путу на којем Ви, подсетићу Вас, сагласно Споразуму до којег Вам је толико стало, нећете бити у могућности да га блокирате. Тзв. Прешевска долина, тзв. Санџак и Војводина, врло лако могу кренути истим путем. И замислимо сад да Вам Ваши вашингтонски, берлински и бриселски пријатељи кажу да очекују од Вас високу кооперативност по питањима “Прешевске долине”, “Санџака” и Војводине. И да затраже од Вас интегрцију у НАТО – у НАТО који је убио Милицу Ракић, и НАТО који би захтевао од наших војника да за рачун Империје убијају неке друге Милице по свету, проглашавајући их, с бескрајним цинизмом, тек колатералном штетом; у НАТО који је био, у најмању руку, неми сведок, ако не и саучесник злочина „Жута кућа“, и НАТО који би и од нас тражио да ћутимо о неким новим “жутим кућама”, у којима би органи били вађени некој другој нацији која није по вољи Империје?

Какав би био Ваш одговор на те нове „препоруке“?

Ако смо се без икакве војне претње и без претње економским санкцијама тако лако одрекли Косова, зашто се не бисмо још лакше, раслабљени по свим шавовима применом ЕНА догме, одрекли и других делова наше територије?

Зашто наши непријатељи у Вашингтону, Берлину, Бриселу и Анкари не би са правом помислили да ћемо бити још више кооперативнији него што смо били по питању Косова? Зашто?

Господине Вучићу, историја зна за многе родољубе који су временом постали најцрњи конвертити, квислинзи и издајице, али обрнуте случајеве ретко памти. А историја је учитељица живота и још више учитељица смрти.

Ако мислите да се са Косовом завршава српска трагедија, горко се варате. Она је са Косовом увек отпочињала. Није ли и Слободан Милошевић, предајући Републику Српску Крајину мислио да ће Запад умети да цени његову кооперативност? И нису ли, након Крајине, уследили и Босна и Косово?

Да ли ћете нам пред сваки ултиматум, који стигне из света, говорити да га морамо испунити, не бисмо ли отворили врата инвеститорима и ушли у ЕУ? Онај што ово пише, мисли да бисте.

Да ли би тада количина моћи коју имате била довољна да анестезира Вашу савест, уколико је још увек имате?

Онај што ово пише, сумња да је још увек имате.

Косовске противнике Споразума који их оставља на милост и немилост шиптарским институцијама, Ви сваким даном све више манипулишете, омаловажавате, и кроз уста Вашег политички савршено употребљивог премијера износите отворене претње. Претите им чак и референдумом, не би ли од њега дефинитивно одустали, знајући да би заступници Споразума, са Вама на челу, имали максимално повлашћен медијски третман у могућој кампањи, као и полтичку и полицијску моћ да реферндум изрежирате.

Косовске противнике Споразума који их оставља на милост и немилост шиптарским институцијама, Ви сваким даном све више манипулишете, омаловажавате, и кроз уста Вашег политички савршено употребљивог премијера износите отворене претње. Претите им чак и референдумом, не би ли од њега дефинитивно одустали, знајући да би заступници Споразума, са Вама на челу, имали максимално повлашћен медијски третман у могућој кампањи, као и полтичку и полицијску моћ да реферндум изрежирате.

Демонстрантима, којима је јавно исказивање незадовољства у њиховој престоници, јер они својом престоницом сматрају Београд а не Приштину или Берлин, једини начин да их Србија види и чује, Ви са јефтином иронијом поручујете да је Косово лако бранити на Теразијама, ако при том не пада киша.

Можда је и тако. Можда Косово још увек није тешко бранити у Београду, али се оно у Београду прилично лако и издаје, а најлакше се издаје у Брислу. Ако је Споразум лако бранити у Београду, богме, биће доста теже у Митровици.

Људе који већ четрнаест година живе под сталним стресом и у сталном страху од здруженог напада Шиптара и НАТО-пакта, под Вашим утицајем, медији проглашавају некаквом бандитском Србијом. Сами сте признали да сте у Брислу морали да легнете на под, не били сте се мало одморили. Ту фрустрацију сте пренели у Београд и покушавате да је излечите на сопственом народу, као и сви квислинзи и самопорицатељи, уосталом.

А највећа иронија, након свега, састоји се у томе што се појавите на ударном термину на телевизији и грађанству саопштавате како Ваш петнаестогодишњи син има суицидалне намере. То је одиста тужно и ружно, али Вама, сва је прилика, није ни на крај памети да се запитате колико ће институционално повлачење Србије са Косова произвести тешких судбина и на Косову, и у остатку Србије. И колико ће Ваша политика по којој Европа алтернативе нема у перспективи створити, ако већ није створила, безброј других петнаестогодишњака, двадесетогодишњака, тридесетогодишњака, четрдесетогодишњака, педесетогодишњака, шестдесетогодишњака са суицидалним намерама?

А Ваш син, господине Вучићу, макар што се мене тиче, вреди исто онолико колико и сви други петнаестогодишњаци у Србији, иако је Вама он, природно, најмилији. Његов живот не вреди више од живота српске деце на Косову коју свакодневно некажњено нападају шиптарски дивљаци, прећутно, али и активно охрабрени од Ваших Западних пријатеља.

Писмо које сам Вам написао није имало за циљ да Вас омаловажи или унизи, већ сам првенствено, као Србин и грађанин Србије, био мотивисан жељом да Вам саопштим шта моја маленкост мисли о Вашој државној делатности, њеним узроцима и највероватнијим последицама. На њега ми не морате одговарати, тим пре што је оно јавног, а не приватног карактера.

Уместо што повлачите институције српске државе са Косова, биће да би ипак било боље и по Вас, а и по српски народ, да се повучете са власти. Тиме можда не бисте спасили Србију, али спасили бисте свој образ.

За крај, имао бих једну изразито добронамерну поруку за Вас.

Уместо што повлачите институције српске државе са Косова, биће да би ипак било боље и по Вас, а и по српски народ, да се повучете са власти. Тиме можда не бисте спасили Србију, али спасили бисте свој образ.

Што се Европе тиче, све да нас у њој чекају златни замкови, и потоци меда и млека, није ли све то, господине Вучићу, сасвим безвредно ако је цена за “то царство небеско на земљи” једна једина суза једног јединог српског детета?

А бојим се, господине Вучићу, да таквих суза већ одавно има толико да би се језеро могло напунити.

_________
Душан Вучковић, 13.05.2013.

2 replies »

  1. Kakav tekst…Pročitao sam ga u dahu. Svaka čast Dušane Vučkoviću! Ovo je do sada nakompletnija analiza i pregled katastrofalne vladavine tog štetočine Vučića, a i perioda koji joj je prethodio.

    Свиђа ми се