АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Исланд: одбрана голог постојања (1)


Исланд: одбрана голог постојања (1)

Часлав КУЗМАНОВИЋ | 23.05.2013 |Фонд стратешке културе
 за ФБР приредила Биљана Диковић

Преотимање банкарског сектора Исланда под паролом „развој опсежне и кредибилне стратегије реструктуирања банкарског система“.• Омамљујућа улога ММF — FBI (Fond Buitres Internacional — Међународни Фонд Лешинара) у постављању највеће замке презадужености у историји Света. Циљ: систематско уништење тековина социјалне државе Исланд.• У време диктатуре финансијског капитала, да ли су Исланђани постигли нешто велико или су само преживели?• Има ли места демократији, моралу и правди на тржишту утемељеном на социјалној искључивости и политици сукобљавања?

У време када у целој Европи расте број незапослених и осиромашених грађана и читавих народа,као последица диктатуре финансијског капитала, на поштена човека благородно делују следећи наслови повезани са Исландом: „Пустите банке да банкротирају“; „Банке нису ’свете краве’економије“; „Потребе људи испред уцене банака“; „Како су Викинзи сломили кризу“, „Рекли смо одлучно не уценама британских банака“; „Оставили банке да пропадну, а бележе привредни раст“; „Европа у кризи, Исланд се опоравља“.

Међутим, финансијска драма кроз коју пролази овај малобројни али сложан, вредан и упоран народ је много сложенија и још јој се не назире скори крај.

Исландске банке су у врло кратком року пре кризе, захваљујући интернационализацији пословања, постале превелике за привреду из које су поникле. Као такве, настанком кризе постале су „превелике за спашавање“.

Услед бројних неравнотежа у банкарском систему, неконтролисаног потцењивања свих ризика и великог моралног хазарда тј. тражења пласмана са вишим ризиком и приносом — ове банке су врло брзо прешле пут од нормалног пословања (где очекивани доходак покрива и главницу и камату),преко шпекулативног пословања (услови у којима очекивани доходак покрива само камату, а систем је одржив док се главница може рефинансирати),до стања када очекивани доходак не покрива ни главницу ни камату,па реална задуженост расте непрекидно. Све до финансијског слома.

Слом и доношење коначне одлуке о државном, својинском и управљачком преузимању контроле над банкама „Глитнир“ и „Ландсбанки“, преко регулаторне агенције ФМЕ, уследило је 7. октобра 2008, три седмице после одлуке о банкроту америчке инвестиционе банке „Лиман Брадерс“ (Lehman Brothers,15. септембра 2008).

У моменту слома, три највеће исландске банке, „Глитнир“, „Ландсбанки“ и „Кауптхинг“ имале су дуг од 50 милијарди евра.

Због колапса финансијског система и немогућности приступа међународном финансијском тржишту, Влада Исланда је у новембру 2008. године била принуђена да ММФ–у упути захтев за сарадњу. Заједнички је креиран економски програм којим су дефинисани оквири вођења монетарне и фискалне политике.

„Спасавање“ преко кичми деце и жена

Програмом је дефинисан и процес преотимања („реструктуирања“) банкарског сектора Исланда.

Данас је многима видљиво да је то био први, истински и основни циљ увлачења Исланда у замку презадужености, таквих размера које нису забележене у економској историји Света.

Званични циљеви програма су били дефинисани на следећи начин. Први циљ се односио на стабилизацију валуте и враћање поверења међународне финансијске олигархије (инвеститора). Други циљ је био средњорочна стабилизација јавних финансија путем дугогодишњег обимног смањења буџетских расхода уз повећање буџетских прихода (финансијска консолидација). Трећи циљ је био „развој опсежне и кредибилне стратегије реструктуирања банкарског сектора“ и примена програма раздуживања приватног (и само приватног) сектора.

Стабилизација валуте као први предуслов макроекономске стабилности, остварена је политиком каматних стопа, управљањем ликвидношћу, интервенцијама на домаћем тржишту и увођењем контроле кретања капитала, која је још увек једним делом присутна. Занимљиво је да је ММФ у случају Исланда одобрио контролу кретања капитала, иако је ова мера анатемисана на планетарном нивоу, а и законом је строго забрањена у ЕУ. Ова дволичност је била неопходна да би се заварао народ, док се не постигне крајњи циљ: преотимање исландских банака и економско поробљавање становништва.

Фискална консолидација је била битан предуслов одобравања ММФ–овог кредита од 2,1 милијарде долара. Спроведена је на класичан начин комбинацијом повећања пореза и резова на страни буџетских расхода — смањењем плата државних службеника за 5–15% и њихово замрзавање на дужи рок, смањењем породиљског одсуства, дечјих додатака, трошкова здравственог осигурања, смањењем пензија, доприноса верским заједницама, одустајањем од многих јавних пројеката реконструкције и изградње путева, насипа, итд. Истовремено је уведено око стотинак нових пореских основица.

Заиста је геноцидна и цинична ММФ–ова пракса смањивања права деце и породиља у нацији која има тек око 320.000 становника. Али, та је нација предуго пркосила неолиберализму делећи са Норвешком прво место у свету по уједначености богатства и квалитету живљења становништва. Зато се понижење и победа над Исландом од стране финанс–нациста морала остварити баш на терену најосетљивијих људских права.

Из истих и сличних разлога спрема се „реструктуирање“ Словеније и групе Нордијских земаља. Пре пар дана су их (заједно са Немачком) „аналитичари Блумберга“ открили као највећи реметилачки фактор у трговинском дисбалансу САД. Криве су због тога што су солидарне, што штеде, вредно раде, и извозе, а да пре тога нису доживеле привредни колапс због којег би се морале обратити финансијским лешинарима.

Према писању западне штампе, криза на Исланду није видљива голим оком и у односу на стање у многим земљама ЕУ, скоро да и не постоји. Можда је заиста тако зато што је Исланд био девета држава у свету по богатству (по глави становника) и имала је друштвени производ по глави становника за 60% већи него у САД. Данас је на 66. месту у свету, по истим показатељима.

Захваљујући само снажној традиционалној солидарности, најугроженији грађани Исланда нису одбачени, већ су захваћени неким видом државне заштите.

Банке насукане, банкари и даље пливају

Реструктурирање банкарског система спроведено је 2008. и 2009. године. Три највеће банке су подељене на „старе“ банке са страном активом и пасивом и „нове“ банке са домаћом активом и пасивом. „Нове“ банке су основане домаћим средствима и докапитализоване су од стране Министарства финансија Исланда. У њих је пренесена већина домаћих обавеза.

У „старим“ банкама остале су обавезе и потраживања према иностранству. Оне још увек не функционишу као праве самосталне банке, а налазе се у власништву страних кредитора. То су банке које дневна штампа оглашава као пропале, неспасене, у стечају.

Да то не мора бити тако страшно, знамо из искуства Србије где четири највеће „пропале“ банке остварују већи приход од свих банака заједно које „нису пропале“.

Крајем 2010. године на Исланду је завршена процена нето потраживања старих банака према новим банкама.

Као непосредна последица резултата ове процене, две од три нове банке су поново приватизоване. Њихови већински власници су постали некадашњи повериоци, а садашњи власници „старих“ банака. Технички је операција извршена заменом дуга за власништво („debt–to–equity swap“).

Укупни трошкови реструктурирања финансијског система износе изнад 40% исландског БДП–а и сносиће их становништво путем додатног пореског оптерећења. Јавни дуг је за две године (колико траје реструктурирање) повећан за 300% и сада прелази 100% БДП (са почетних 28%). Државе са оволиким постотком јавног дуга, уз повећано пореско оптерећење имају врло сумњиву развојну будућност на средњи и дуги рок.

„Глитнир“ је сада „Исландбанки“, а „Кауптхинг“ сада „Арион банки“. Банка „Ландсбанкин“ (стара „Ландсбанки“) је остала 81% у власништву Исланда, због спора око дуга према корисницима програма „IceSave“.

Крајем јануара ове године суд Европског удружења за слободну трговину (ЕФТА) са седиштем у Луксембургу — надлежан за трговинске спорове између чланица ЕУ и земаља које то нису, али су део заједничког Европског економског подручја (ЕЕА) — донео је пресуду да закони о осигурању депозита не покривају „системски банкарски крах у размерама какве су биле на Исланду“.

То практично значи да Исланд не мора исплатити око 340.000 енглеских и холандских штедиша у укупном износу од 3,9 милијарди евра. Матичне државе су обештетиле штедише, јер су Исланђани два пута на референдуму одбили да то учине. Ипак, Исланд је обећао исплатити одређену суму новца Британији и Холандији и то из средстава од продаје имовине банке „Ландсбанки“.

Након окончања овог спора очекује се приватизација и једине преостале банке, „Ландсбанкин“, у којој држава има већински удео.

Коначан епилог: највеће банке су први пут у историји Исланда у власништву странаца!

Протекле догађаје Исланђани су с пуним правом назвали издајом и покренули бројне судске поступке против лица која су сматрали одговорним.

Знајући да финансијска окупација није могућа без корумпираних политичара и да није сама по себи крајњи циљ, Исланђани су марта 2011. године написали „Предлог за нови Устав Републике Исланд“ како би предупредили грабеж и пљачку својих природних богатстава.

Наставиће се…

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.