Владимир Недељковић

Владимир Недељковић: Брендирање живота


Једна од речи која се попут урагана раширила у медијима последљих година и са којом данас живимо свакако је „бренд“. Израз бренд  је преузета енглеска реч и изворно се користи у економско-пропагандним подухватима са циљем да се неки производ представи, а потом и прода. Означава фабричку марку, заштитни знак, врсту или тип производа, заједничку ознаку за све информације о неком производу или услузи. Односно производ, обичај, поступак или популарну личност који су постали познати у свету. То јест, одређено очекивање конзумента од неког производа или услуге. Саставни елементи бренда су идентитет бренда, вредност бренда, препознатљивост и свест о бренду. (Извор: Википедија, Клајн-Шипка: Речник страних речи и израза)

brands

У питању је туђица која је превасходно распрострањена међу пословним људима, стога је њена употреба ван тих оквира неретко врло проблематична. Остаје нејасно зашто је све чешће срећемо и у окружењу где она не би требало да припада, а ако се већ тамо нашла, онда због чега?

Судећи по томе колико често и у којим све приликама се реч бренд користи она не само да није изгубила свој првобитни смисао, већ се проширила и на подручје друштвеног деловања чија се суштина не налази у трговини.

Разлози због којих је до тога дошло донекле су случајни и могу бити одраз лењости духа да се озбиљније бавимо значењем речи које користимо, али се углавном налазе у тежњи за зарадом маркентишких агенција и њиховог утицаја на друштво у целини.

Како је циљ њиховог деловања искључиво зарада и како своју улогу  у великој мери налазе у медијима, без којих изгледа не може да се живи, „бренд“ је постао саставни део наших живота. Многи су чиниоци који утичу на то да ли ће неки производ бити цењен међу поторшачима и на који начин, али је врло упитно да ли баш све на свету може да се посматра као производ који има своју цену и који је предмет трговине. Питање је вероватно старо колико и само човечанство и многи ће рећи да све има своју тржишну цену, али ће такође велики број људи тврдити супротно.

Суровост одговора оних који заступају становиште да је све на продају налази се у конкретним примерима да и од злочина и злоупотребе нечије личности, његове слободе и достојанства може да се заради. Оних који заступају  супротно становиште у последње време баш и нема много или се ретко за њих чује, али их је ипак могуће препознати. Што у шали, али већим делом у збиљи, треба рећи да сигурно не учествују у „Фарми“ или „Великом брату“, а сопствену личност не доживљавају као „бренд“ и поменуте представе вероватно и не гледају, као ни већину других сличног карактера.

Управо због тога чуди појава да врло озбиљни људи, из области које се пре свега баве културом и уметношћу, изузетног образовања и речитости наведену реч сувише лако и често користе.

Не треба сметнути са ума да се у Србији она нарочито помиње последњих година и готово по следећем правилу: „Што ми више новца треба, то ћу чешће да је користим.“ Неко је користи са намером, некоме се једносавно омакне. Узроци могу да буду различити, али су последице сличне.

Економска беда у којој живимо само је један од чинилаца због чега је „брендирање“ постало уносан посао, али то никако не значи да јој је она и извор. Много богатије и друштвено уређеније државе од наше такође обилују сличним, истим, а често и далеко горим видовима купо-продаје свега и свачега, а нарочито људске душе. Морална и свака друга беда у том случају се само вешто надовезује.

Где је спас, свако ће да просуди према сопстевеном нахођењу, али је сигурно, да докле год не желите да дозволите да вам неко „брендира“ ваш властити живот и све оно што са тим доводите у везу, дотле имате велике изгледе и да га сачувате од оних који би њиме да тргују.

Реч „бренд“ постала је успешна „поштапалица“ многих, али њена претерена употреба уместо да обесмисли неисправну употребу, дала јој је нови замах и  у потпуности оголила свет у којем живимо. Самим тим  за собом је у вртлог новца повукла и културу, осећања и духовност – лепоту, доброту и истину. О тумачању појмова лепог доброг и истинитог може да се расправља у недоглед, али оног тренутка када све то подведемо под „производ“ смисао им више неће бити много ни важан јер се разлика у односу на ружно, зло и лажно  неће ни видети, што јесте све чешће и случај. Остаће само живот као „бренд“ на полици хипермаркета.

1 reply »