All

Бранко Станић: ХОДОЧАСНИК (ПРВИ ДЕО)


slika-019-Branko-radna-akcija1

ХО­ДО­ЧА­СНИК (ПРВИ ДЕО)

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (15)

Пише: Бранко Станић

Branko-pored-stuba

 Од­у­век сам се питао за­што су пр­ви хри­шћа­ни у Ка­па­до­ки­ји сте­не на­лик пе­чур­ка­ма бу­ши­ли и у ис­ко­па­ним ру­па­ма жи­ве­ли. Ка­да сам се на­шао на ли­цу ме­ста ми­сте­ри­ја је би­ла ре­ше­на.

Све је по­че­ло још пре ви­ше ми­ли­о­на го­ди­на, док су на­шу пла­не­ту по­тре­са­ли број­ни вул­ка­ни. Из два гро­тла, у цен­трал­ном де­лу да­на­шње Тур­ске, јед­ног на ис­то­ку, а дру­гог на за­па­ду, ку­ља­ла је ла­ва и пла­ви­ла око­ли­ну сто­ти­на­ма ки­ло­ме­та­ра уна­о­ко­ло. Це­ла та област да­нас је по­зна­та као Ка­па­до­ки­ја.

Ње­на исто­ри­ја по­чи­ње са до­ла­ском пр­вих љу­ди на­кон што се ла­ва охла­ди­ла пре ви­ше од 10.000 го­ди­на. Ко је ту све жи­вео и за­што оста­ви­мо ар­хе­о­ло­зи­ма да се око то­га по­му­че и те­мељ­но ис­пи­та­ју. А за­и­ста, мно­го је све­та ту­да про­де­фи­ло­ва­ло. И по­зна­ти, а још ви­ше не­по­зна­ти, шпар­та­ли су тим про­сто­ри­ма. Мно­ги су се за­у­ста­ви­ли, док су дру­ги на­ста­вља­ли да­ље, тра­же­ћи сре­ћу на не­ком дру­гом ме­сту.

Кроз њу је, са сво­јом вој­ском, про­ју­рио и Алек­сан­дар Ма­ке­дон­ски у свом по­хо­ду на Ин­ди­ју. Ка­сни­је су тим про­сто­ром тут­ња­ли и Ри­мља­ни, и пре Хри­ста, а и по­сле Хри­ста. А ка­да је рим­ска им­пе­ри­ја то­ли­ко на­ра­сла да ви­ше ни­је мо­гла вла­да­ти са­ма со­бом, Ка­па­до­ки­јом је за­вла­да­ла Ви­зан­ти­ја као део тог пре­по­ло­вље­ног огром­ног цар­ства. Ка­сни­је су до­шли Тур­ци, а и Та­та­ри су се по њој му­ва­ли јед­но вре­ме на сво­јим ма­ле­ним, али жу­стрим ко­њи­ћи­ма.

Хри­шћа­ни су се у тој обла­сти угне­зди­ли још у вре­ме Ри­мља­на. Би­ла им је то пр­ва на­се­о­би­на на­кон од­ла­ска из Па­ле­сти­не. Од свих ста­нов­ни­ка, од нај­ра­ни­јих да­на па до да­нас, хри­шћа­ни су у њој оста­ви­ли нај­ви­ше тра­га…

Ка­па­до­ки­ју сам имао на­ме­ру да ви­дим још 2002. го­ди­не, ка­да сам био на ле­то­ва­њу у Ку­ша­да­си­ју. Али ко­ли­ко се се­ћам та­да ни­је би­ло кра­ће ва­ри­јан­те од че­ти­ри да­на пу­то­ва­ња. То ми је би­ло пре­ду­го за из­лет. И ка­да сам у Ала­њи, се­дам го­ди­на ка­сни­је, ви­део да се из ње ор­га­ни­зу­ју ту­ре до Ка­па­до­ки­је, ни­сам хтео про­пу­сти­ти је­дин­стве­ну шан­су. Ко зна ка­да ћу по­но­во би­ти у та­квој при­ли­ци. А ка­да сам од Ива­на, на­шег слу­жбе­ног во­ди­ча, чуо да је ода­тле нај­кра­ћи пут до Ка­па­до­ки­је, све­га 650 ки­ло­ме­та­ра, дво­у­мље­ња ви­ше ни­је би­ло. Ово­га пу­та идем. Он још ре­че да ис­точ­ни­је од Ала­ње не­ма ви­ше ни јед­ног ле­то­ва­ли­шта, па за­то са ју­га не­ма ни кра­ћег пу­та за ту­ри­сте у том прав­цу. Са за­па­да све ту­ре су мно­го ду­же.

IMG_9459

 Алања

 А и са­ма Ала­ња је ве­ли­ки град. У то­ку се­зо­не на­ра­сте не­ко­ли­ко пу­та ви­ше не­го што она са­ма има ста­нов­ни­ка. Пру­жи­ла се са обе стра­не по­лу­о­стр­ва на ко­ме у ми­ру по­чи­ва твр­ђа­ва ко­ју су у да­на­шњем об­ли­ку из­гра­ди­ли Тур­ци Сел­џу­ци, ко­ји у те кра­је­ви кро­чи­ше по­чет­ком 13. ве­ка. Сво­јим за­ле­ђем Ала­ња се осла­ња на моћ­ни Та­у­рус, пла­ни­ну ко­ја се про­те­же ју­жном стра­ном Тур­ске дуж Ме­ди­те­ран­ског мо­ра и ди­же у ви­си­ну од 3.000 ме­та­ра.

IMG_9458Тврђава коју су подигли Турци Селџуци

  IMG_9506Део бедема према мору

 Да на­ђем аген­ци­ју пре­ко ко­је ћу оти­ћи у Ка­па­до­ки­ју ни­је ми био про­блем. У Ала­њи их има пу­но, уоста­лом, као и у сва­ком дру­гом ту­ри­стич­ком ме­сту у Тур­ској. Уго­во­рио сам пут за че­твр­так и пе­так. По­ла­зак у 04:00 ују­тру. Ве­ра је оста­ла у Ала­њи. Два да­на је за њу би­ло пре­ви­ше да из­о­ста­је са пла­же, а и на­пор­но јој је да то­ли­ко пу­ту­је.

Пре по­ла­ска на пут ми­слио сам да је Ка­па­до­ки­ја бр­до­ви­та, окру­же­на пла­нин­чи­на­ма. То мо­је уве­ре­ње, на по­чет­ку пу­то­ва­ња, из­гле­да­ло је да су по­твр­ђи­ва­ли огром­ни ма­си­ви ка­да уро­ни­смо у Та­у­рус. Али по­сле не­ко­ли­ко са­ти, ка­да се на­ђо­смо иза ле­ђа моћ­не пла­ни­не, бих из­не­на­ђен ка­да пред на­ма пу­че ши­ро­ка рав­ни­ца. У не­до­глед се жу­те­ла оиви­че­на ви­со­ким пла­ви­ча­стим пла­нин­ским вр­хо­ви­ма у да­љи­ни.

Во­дич у ауто­бу­су, по­сле ду­жег вре­ме­на во­жње, уста­де и огла­си се, ка­ко то обич­но би­ва, пре­ко шкри­па­вог ми­кро­фо­на. Гр­го­љао је, ско­ро те­пао, на не­ком ме­ни не­ра­зу­мљи­вом је­зи­ку. Знао сам да го­во­ри не­ким сло­вен­ским, али ни­сам раз­у­мео ко­јим. Да је ру­ски од­мах бих знао. Ова­ко, раз­у­мео сам са­мо по­не­ке ре­чи, ко­је већ одав­но сви има­ју у сво­јим ма­тер­њим је­зи­ци­ма. Схва­тио сам то­ли­ко да им го­во­ри не­што о Ка­па­до­ки­ји, јер је пар пу­та по­ме­нуо ње­но име. А о че­му дру­гом би им и при­чао кад смо се та­мо упу­ти­ли. По­мен Ка­па­до­ки­је био је си­гу­ран знак да сам ушао у пра­во во­зи­ло. Ју­трос ис­пред хо­те­ла во­дич са­мо по­гле­да у при­зна­ни­цу и не ре­че ни­шта, а они оба­ве­зно по­ме­ну ме­сто где се иде да не би би­ло за­бу­не.

Упи­тах мом­ка, ко­ји је сео до ме­не још ра­но ју­трос ка­да је ушао у ми­ни­бус са сво­ја два дру­га, оним речима које би већ одавно тре­ба­ле да уђу у све ма­тер­ње је­зи­ке:

Whe­re’re you from?

Због на­гла­ска, је­два раз­у­мех да ре­че: – Po­land!

Spe­ak En­glish? – про­ду­жих раз­го­вор.

Из уста је­два из­гу­ра: – Lit­tle! – и то не­раз­го­вет­но. Био је то сав наш раз­го­вор за два да­на пу­та. Та­ко сам схва­тио да сам у гру­пи са По­ља­ци­ма, а да је је­зик, ко­јим им се во­дич обра­ћао, пољ­ски.

Од­мах сам се се­тио мо­јих По­ља­ка – де­во­ја­ка и мо­ма­ка, из Цр­не Го­ре ка­да сам био на Рад­ној ак­ци­ји Бе­о­град – Бар 1974. го­ди­не. Би­ли су у сту­дент­ској бри­га­ди у ко­јој сам и ја био. Овој мла­ђа­ри­ји мо­гли би са­да би­ти ро­ди­те­љи, мо­жда чак ба­бе и де­де, а он­да су би­ли мла­ди као ови са­да. Та­да се ен­гле­ски ни­је ко­ри­стио као да­нас, ма­да смо по­не­што зна­ли из шко­ле. Не ве­ру­јем да су на­ши при­ја­те­љи из Пољ­ске не­што ви­ше пред­ња­чи­ли у ње­го­вом зна­њу од нас. Би­ли су ви­ше окре­ну­ти ру­ском, али нам ни на па­мет ни­је па­да­ло да и то оскуд­но зна­ње ен­гле­ског ко­ри­сти­мо. Ни ми, ни они. Мо­жда би се не­ки са њи­ма бо­ље спо­ра­зу­ме­ли на ру­ском, али они ни­су би­ли вољ­ни да га ко­ри­сте. Го­во­ри­ли смо по­ла­ко. Ми срп­ски, они пољ­ски. Ни­смо та­да бог­зна шта ни при­ча­ли, али смо се опет ле­по раз­у­ме­ли. Си­ми, нашем момку из бригаде, та је­зич­ка ба­ри­је­ра је по­нај­ма­ње сме­та­ла. Ње­му и ње­го­вој пла­во­ко­сој ле­по­ти­ци, Пољакињи, са очи­ма као да се огле­да у Би­о­град­ском је­зе­ру, цр­но­гор­ском, био је до­во­љан по­глед и не­жан до­дир да би им све би­ло ја­сно. За два да­на, а мо­жда и ра­ни­је, по­ста­ли су нај­за­љу­бље­ни­ји пар у ло­го­ру. Шта је би­ло са њи­хо­вом љу­ба­вљу ни­је ми по­зна­то. По свој при­ли­ци да се уга­си­ла, као и ови вул­ка­ни у Тур­ској. Оста­ло је са­мо да се се­ћа­ју ка­ко су им ср­ца не­ка­да ту­кла, а ду­ше ври­ле. Шта се де­си­ло са мо­јом, ко­ја је би­ла на по­мо­лу, то знам. Тин­де, за­ма­шна Ма­ђа­ри­ца, сту­дент ме­ди­ци­не у Но­вом Са­ду, из­не­на­да ме је у мрач­ном ту­не­лу, док смо ишли на трасу, ухва­ти­ла за ру­ку, као пла­ши­ла се мра­ка. Био је то сти­сак ко­ји обе­ћа­ва, али да­ље од тог сти­ска ни­смо ма­кли. Чим се по­ја­ви­ло све­тло на из­ла­зу из ту­не­ла пу­стих јој ру­ку. Ту сам на­пра­вио гре­шку. Сле­де­ћег да­на ви­дех „мо­ју“ Ма­ђа­ри­цу у бли­ском су­сре­ту са штап­ским фи­скул­тур­ни­ком – фи­сом, ка­ко смо зва­ли те ко­ји су би­ли за­ду­же­ни за спорт и ју­тар­њу фи­скул­ту­ру. И ја сам био фис, али за на­шу бри­га­ду, а он за све бри­га­де у ло­го­ру. Ка­да се ја и „мо­ја“ Тин­де су­сре­то­смо са­ми она ми „увер­љи­во“, прав­да­ју­ћи се, ре­че да је тај кон­такт оства­ри­ла не би ли на­ша бри­га­да до­би­ла ко­ји бод ви­ше у так­ми­че­њу за нај­бо­љу бри­га­ду. Са­мо сам је по­гле­дао, али не ре­кох ни­шта, већ про­ду­жих сво­јим пу­тем. Не се­ћам се да се на­ша бри­га­да не­што бо­ље пла­си­ра­ли због ње­ног „жр­тво­ва­ња“.

Све ово, у тре­ну, про­ђе ми кроз гла­ву чим сам схва­тио да сам у гру­пи са По­ља­ци­ма. Ви­ше де­це­ни­ја ни­сам срео ни­ко­га од њих, а са­да су се наједном по­ја­ви­ли у то­ли­ком бро­ју.

slika-019-Branko-radna-akcija1

Радна акција ОРА 74 Београд – Бар

Пољски део бригаде је у овом тренутку већ био на мору

Логор у селу Равна Ријека (а све брдовито) код Бијелог Поља у Црној Гори

2 replies »