All

Бранко Станић: ХОДОЧАСНИК (ТРЕЋИ ДЕО)


01-IMG_0306

ХО­ДО­ЧА­СНИК (ТРЕЋИ ДЕО)

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (17)

Пише: Бранко Станић

 Branko-pored-stuba

Има још мно­го чуд­ног у том под­зе­мљу на ко­ја у пот­пу­но­сти не зна­ју од­го­во­ри­ти ни ар­хе­о­ло­зи, а ка­мо­ли наш во­дич. Чу­де­ћи вра­ти­ли смо се на по­вр­ши­ну, у наш свет, у ко­ме је сун­це умил­но гре­ја­ло.

И та­ко, пр­во смо ви­де­ли оно што ни­смо ми­сли­ли да ће­мо ви­де­ти ка­да смо кре­ну­ли на та­ко да­лек пут.

По­сле кра­ће во­жње за­у­ста­ви­ли смо се на пла­тоу ода­кле смо ви­де­ли оно што смо и оче­ки­ва­ли да ће­мо ви­де­ти: огром­не ши­ља­те ку­ле на­чич­ка­не број­ним отво­ри­ма. Из­ра­ња­ле су не­мо из бе­ле до­ли­не, јер је ов­де ла­ва би­ла та­кве бо­је. При­зор као у бај­ци, са­мо су не­до­ста­ја­ли ви­ле­ња­ци ко­ји се пен­тра­ју уз ку­ле и вр­шља­ју око отво­ра у њи­ма.

Ка­ко су ову до­ли­ну зва­ли не­ка­да­шњи ста­нов­ни­ци ни­је по­зна­то, али да­на­шњи је на­зи­ва­ју До­ли­ном го­лу­бо­ва. На та­бли је то круп­ним сло­ви­ма на ен­гле­ском, да цео свет раз­у­ме, ис­пи­са­но Pi­geon Val­ley. А те ру­пе на ли­ти­ца­ма сте­на и из­гле­да­ју као да су го­лу­би­ја гне­зда, па ни­је ни чу­до што су ту до­ли­ну та­ко на­зва­ли.01-IMG_0306

  Насеље у Кападокији

 Во­дич нам ре­че да је ов­де онај ру­чак ко­ји се пла­ћа. Ре­сто­ран је до­ле де­сно ис­под пла­тоа. Ис­пру­жи ру­ку да нам по­ка­же где, па је ма­ло увр­ну и упре пр­стом, што је зна­чи­ло да тре­ба да скре­не­мо де­сно. И са­мо што за­ко­ра­чи­смо на­ни­же ка­да из су­прот­ног прав­ца, од ре­сто­ра­на, сме­ју­ћи се, из­ро­ни­ше Ко­ре­ан­ке, ле­пе ко­со­о­ке де­вој­ке. Не­ве­ро­ват­но, и ов­де су већ сти­гле. Сву­да на све­ту их има. На­у­чио сам одав­но да их раз­ли­ку­јем. Оне су ма­ло бле­ђе и ши­рег су ли­ца од Ја­пан­ки, а не­што круп­ни­је од Ки­не­ски­ња. Баш то ме је, ка­да смо Ве­ра ја би­ли у Ту­ни­су, у Са­ха­ри пи­та­ла Ко­ре­ан­ка Ким Ли: „Знам ли да раз­ли­ку­јем њих и Ја­пан­це“. „Ми­слим да знам“, од­го­во­рио сам. Са­да сам био пот­пу­но си­гу­ран. Ни­сам мо­гао по­гре­ши­ти. Иза ових де­во­ја­ка на­и­ђо­ше и пар мо­ма­ка Ко­ре­а­на­ца, али ми не при­ву­ко­ше па­жњу као де­вој­ке. Њих са­мо при­ме­тих.

Ре­сто­ран, мон­та­жна гра­ђе­ви­на од др­ве­та за­ста­кље­на на стра­ни пре­ма до­ли­ни, да се ту­ри­сти на­сла­ђу­ју при­зо­ром из До­ли­не го­лу­бо­ва док је­ду, мо­гао је да при­ми сто­ти­ну, а мо­жда и ви­ше го­сти­ју од­јед­ном. Сто­ло­ви су би­ли, у ни­зу, гу­сто упа­ко­ва­ни је­дан до дру­гог, а не као у ка­фа­ни сва­ки за се­бе.

02-IMG_0300

 Ресторан03-IMG_0301

Рационално искоришћен простор

 Наш во­дич је био на ли­ни­ји са је­ли­ма. Ишао је од теп­си­је до теп­си­је и об­ја­шња­вао де­таљ­но шта је у ко­јој. Мо­ји По­ља­ци су па­жљи­во слу­ша­ли. Че­ка­ју­ћи да во­дич стиг­не до по­след­ње пре­ми­шља­ли су шта би узе­ли. И ја ода­брах не­што, већ сам и за­бо­ра­вио шта то би. Лу­бе­ни­цу сам ода­брао за ка­сни­је, по­сле глав­ног је­ла, то знам. И та­ман сам хтео да сед­нем за је­дан од оних сто­ло­ва ка­да ми во­дич ру­ком по­ка­за на про­лаз иза ли­ни­је са је­ли­ма. По­слу­шах га и са по­слу­жав­ни­ком у ру­ка­ма упу­тих се та­мо. Ни­шта ни­је ука­зи­ва­ло да се иза про­ла­за кри­је про­стра­на са­ла за ру­ча­ва­ње. И то не би­ло ка­ква, већ као да је у под­зем­ном гра­ду, уко­па­на у ла­ву. Свод из­над са­ле под­у­пи­ра­ло је не­ко­ли­ко ма­сив­них сту­бо­ва. Ни­су би­ли уне­ти, већ су об­ли­ко­ва­ни на ли­цу ме­ста од ла­ве ко­ја ни­је из­не­та из са­ле не­го је оста­ла где је и ста­ја­ла, још од вре­ме­на ка­да су вул­ка­ни уса­хли. Ов­де сто­ло­ви ни­су би­ли гу­сто на­би­је­ни као та­мо у оном мон­та­жном де­лу. Би­ли су ко­мот­но раз­ме­ште­ни, а за сва­ки је мо­гло се­сти шест до осам го­сти­ју.

04-IMG_0302

Сала за ручавање у лави05-IMG_0303

Ни фуруне нису изостале

Од­мах по­сле руч­ка кре­ну­ли смо да­ље. На­рав­но, прет­ход­но смо сви уред­но пла­ти­ли што смо на­ру­чи­ли. Ни­је би­ло ску­по. Ми­слим да је ме­не ко­шта­ло све­га 5-6 евра.

06-IMG_0297

Пејзаж у Кападокији

07-IMG_0311

 Овде је некада врило од живота

 Оне ку­ле ко­је смо гле­да­ли из да­љи­не са­да су нам би­ле на до­хват ру­ке. Во­дич ре­че да има­мо на рас­по­ла­га­њу 45 ми­ну­та за раз­гле­да­ње. То и ни­је баш мно­го за оно­ли­ки про­стор ко­ји је био пред на­ма. За­то се сви бр­зо сју­ри­смо у до­љу ис­под ку­ла. За трен се сву­да раз­ми­ле­смо. Од це­ле на­ше гру­пе ис­пред ме­не оста­де са­мо је­дан мо­мак и јед­на де­вој­ка. Ишли су у истом прав­цу ку­да и ја. Сву­да око нас штр­ча­ле су ши­ља­те ку­ле ко­је као да су из­ни­кле из ла­ве. Све од ре­да би­ле су из­бу­ше­не, од под­нож­ја до вр­ха. Пи­тао сам ка­сни­је во­ди­ча ка­ко су ку­ле на­ста­ле.

– Еро­зи­јом – ре­че он. – Кад се вул­кан­ска бу­ји­ца за­у­ста­ви­ла во­да и ве­тар по­че­ли су свој по­сао. Вре­ме­ном, под њи­хо­вим на­ле­том мек­ше сте­не су се оси­па­ле и пре­тва­ра­ле у пра­ши­ну. Ве­тар ју је по­том раз­го­нио, а оно што он ни­је ус­пео да рас­те­ра спи­ра­ла је во­да за­јед­но са круп­ни­јим ко­ма­ди­ма ла­ве од­но­се­ћи их кроз но­во­на­ста­ле до­ли­не. Чвр­шће сте­не су оста­ја­ле на ме­сту. Ка­ко је вре­ме про­ла­зи­ло оне су све ви­ше из­ра­ња­ле из ме­ке ла­ве. Та­ко су на­ста­ли ти чуд­ни об­ли­ци сте­на као да их је не­ко кле­сао.

Ни­сам имао на­ме­ру да ула­зим у би­ло ко­ју про­сто­ри­ју у оним сте­на­ма. Са­мо сам хтео, због крат­ко­ће вре­ме­на, да те чуд­не ку­ле по­гле­дам из­бли­за ко­је су из­да­ле­ка из­гле­да­ле та­ко не­ствар­но.

08-IMG_0327

 Још једно насеље

Ни сам не зна­ју­ћи за­што, упу­тих се нај­да­љој и нај­ви­шој ли­ти­ци у до­ли­ни. Онај мла­ди пар, као и ја, пео се уз стр­ми­ну од усит­ње­не ла­ве ка истој ли­ти­ци из ко­је су не­мо зја­пи­ли там­ни отво­ри.

Ста­зе на стр­ми­ни кри­ву­да­ле су у ра­зним сме­ро­ви­ма. Уко­со, уле­во, уде­сно, а и пра­во уз­бр­до. Из­ме­ђу ста­за, у оној су­во­ти, на­ста­ни­ла се тра­ва. Ни­је би­ла као на­ша, соч­на и ме­ка, већ су­ва и оштра. Мно­го­број­ни по­се­ти­о­ци ута­ба­ли су ста­зе. Од сил­ног га­же­ња ла­ва се пре­тво­ри­ла у пра­ши­ну. На стр­ми­јим де­ло­ви­ма но­ге су про­кли­за­ва­ле и то­ну­ле у ме­ки прах.

А ка­да се на­ђох у под­нож­ју ли­ти­це ипак по­же­лех, кад сам се већ ту за­де­сио, да уђем у не­ку про­сто­ри­ју. Све су би­ле отво­ре­не. Ни на јед­ној ни­је би­ло ни вра­та, ни­ти не­ка­квих про­зо­ра. Ако је на њи­ма не­ка­да не­што на­лик то­ме и по­сто­ја­ло, дав­но је не­ста­ло. Све је збри­са­но под на­ле­том ве­ко­ва. Оста­ле су је­ди­но про­сто­ри­је, со­бе, у ко­ји­ма су не­ка­да љу­ди жи­ве­ле. Њих ни­ко ни­је мо­гао раз­ву­ћи као што је то чи­ње­но са зи­да­ним гра­ђе­ви­на­ма. Би­ле су укле­са­не у сте­не и сто­га их, ра­зу­мљи­во, ни­ко ни­је мо­гао из­не­ти или раз­ру­ши­ти. Оста­ле су она­кве ка­кве су би­ле ка­да су и на­пу­ште­не. Сву­да по по­ду би­ла је ра­су­та здро­бље­на ла­ва. Иста она по ко­јој су хо­ди­ли пра­ви ста­нов­ни­ци ових зда­ња.

09-IMG_0332

 Кроз срце насеља

2 replies »

  1. Као да је неки чаробњак својим штапићем извајао насеља у абстрактном стилу. Не личе ни нашта ал’ привлаче радознале на реалистичка, дубока размишљања.

    Свиђа ми се