Биљана Диковић

Радисав РИСТИЋ: Век погрома над Србима у Хрватској


Радисав РИСТИЋ: Век погрома над Србима у Хрватској

 

Страдања Срба толико су болна да се ни са чиме не могу упоредити, изгубили смо трећину становништва у Првом светском рату, преко два милиона жртава у Другом светском рату, а некога још и не занима чињеница да су те злочине углавном над цивилним становништвом највећим делом учинили Хрвати… Упорно се избегава да се питање одговорности Хрвата изнесе пред целим светом… Протеривали су Србе, католичили, убијали на најмонструозније начине од нерођеног детета у мајчиној утроби до бебе, стараца, нејачи, буквално брисали са територија гробља, архиве, документе, споменике културе, затирали постојање Срба на просторима са којих су их етнички очистили, извршили најстрашнији геноцид и сада СВИ СРБСКИ ПОЛИТИЧАРИ И СВЕ ВЛАСТИ ЋУТЕ О ТОМЕ!? Ово је питање које треба хитно поставити и суочити Хрвате и католичку цркву, Ватикан, са оним што су учинили и извести их пред суд правде ма где се налазио – морају одговарати за ратни злочин, то не застарева…

Untitled 11

Фратри и усташе кољу

Злочини које је усташка НДХ починила над српском нејачи, превазилази све у историји човечанства познате хороре. О томе су, такође, остала необорива сведочанства која су, готово до краја двадесетог века, била прекривена велом заборава. Ћутало се о здравом разуму несхватљивим зверствима над недужном децом, опет ради процвата “братства и јединства” између српског, хрватског и других народа и народности. Реч је, конкретно о бруталном, дотле незапамћеном, масакру у селима Дракулићу, Мотикама и Шарговцу, фебруара 1942. године. О томе је јавно проговорио и у књизи “Фратри и усташе кољу”, преточио магистар Лазар Лукајић, један од истакнитих истраживача усташких злочина у Другом светском рату над српским живљем.

Маја месеца 2003. године, непосредно пре најављене посете папе Јована Павла II фрањевачком манастиру Петрићевац, мр Лукајић је на око 50 адреса у земљи и свету, упутио протестно писмо у коме поред осталог наводи да су на том подручју, 7. фебруара 1942, фратри и усташе у само једном дану “поклали око 2.500 Срба”, због чега није упутно да на месту “фратарских и усташких великих злочина” папа врши беатификацију. У писму посебно истиче да је покољ Срба у Мотикама, Шарговцу и Дракулићу, у Петрићевачкој жупи, јединствен злочин у историји човечанства. “Никад и нигде”, пише он, “није једна држава за неколико сати поклала 2.500 својих мирних, лојалних поданика у њиховим кућама, као Павелићеве усташе у наведеним селима код Бања Луке”.

У оквиру почињених злочина, стравично делује прича о покољу деце у основној школи у Дракулићу, почињеном под руководством Томислава Филиповића, фратра самостана у Петрићевцу. Ево шта о томе, позивајући се на бројне архивске податке и изјаве бројних сцедока, очевидаца, дословно пише мр Лазар Лукајић:
“Фратар Вјекослав Филиповић, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола, дошао је у основну школу у Дракулићу и наредио учитељици Добрили Мартиновић да из школске клупе изведе једно српско дете. Не знајући шта ће бити (мислила је да дете треба нешто да рецитује), извела је лепушкасту и уредну Радојку Гламочанин, кћеркицу угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Немачкој. Док је учитељица стајала код прозора, а 12 усташа код врата, фра Филиповић је за катедром прихватио дете, нежно га помиловао, подигао на катедру и – почео натенане да га коље. Док се дечја крв сливала низ катедру, а деца скакала и вриштала од ужаса, фратар се смирено и достојанствено обратио својим усташама речима – ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а од вас тражим да слиједите мој пут. Ја примам ове гријехе на моју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријеха’ “.

Nemacka osveta Srbima pomognuta od Vatikana1

После наведеног чина је наредио да се сва деца изведу у школско двориште где је, на утабаном снегу, поставио укруг 12 усташа. Тешко је, заиста веома тешко, наставити даље са описом покоља који је после тога настао. Завршимо стога овај део приче само податком да је на снегу црвене боје од крви, на најбруталнији начин, поклано и масакрирано свих 62 дечака и девојчица. За покољ у Дракулићу усташке власти су наградиле фра Филиповића постављањем за управника логора у Јасеновцу.

За све наведено у књизи “Фратри у усташе кољу”, укључујући и покољ деце, “постоје сведоци и документи”, каже мр Лазар Лукајић. Једно од веродојстојних сведочанстава о покољу у Петрићевачкој жупи, свакако је и Извјештај усташке надзорне службе (УНС) из Бања Луке број 69/42, отпремљен 11. вељаче 1942. године Заповједништву УНС (на руке госп. Еугена Кватерника). Текст Извјештаја који је потписао Велики жупан пуковник Алеман, дословно гласи:
“Једна усташка сатнија бојне под заповједништвом надпоручника Јосипа Мишлова у пратњи жупника фра Вјекослава Филиповића дана 7. вељаче у 4 сата ујутро запосјела рудник Раковац и поубијала крампом 37 радника гркоисточњака. Наставила са убијањем крампом и сјекиром гркоисточњака мушкараца, жена и ђеце у селима Мотике, гђе је убијено 750, Дракулић и Шарговац, гђе је убијено око 1500 особа. Убијање је завршено истог дана око 14 сату. Од тада па све до данас усташе превозе храну, стоку и покућство из кућа побијених у своја складишта. Горњи извјештај точан. Обширан извјештај слиједи”

Јасеновац – “Фабрика смрти”

О концентрационом логору у Јасеновцу се готово све зна. О злочинима почињеном у овој “Фабрици смрти” написани су томови књига, на светло дана су избила и бројна сведочења преживелих логораша. Послератним истраживањима, која су обавили истакнути војни историчари и други научни радници, свеобухватно је јавности предочено на хиљаде усташких докумената који потврђују почињена злочинства над недужним цивилним становништвом. Пуковник ЈНА Антун Милетић из Војноисторијског института, аутор више радова о концентрационом логору у Јасеновцу, на пример, истражио је, прикупио и обелоданио велики број докумената који сведоче не само о стању у логору, већ и о озакоњењу злочиначких и геноцидних поступака НДХ. Немогуће је, наравно, цитирати сва та документа која садрже више хиљада страница, али и кроз навођење неколико њихових назива могуће је стећи слику о злочиначкој природи НДХ и њених челника.

Једна од првих законских одредби донетих наком формирања НДХ носи назив: “Ванредна законска одредба и заповест поглавника усташке НДХ Анте Павелића о надлежности преких судова и скупљању Јевреја у концентрационе логоре под ведрим небом”. Одредба је на снагу ступила 26. јуна 1941. године, а после ње, 5. јула, следи: “Законска одредба поглавника усташке НДХ Анте Павелића о преким и покретним преким судовима”. Овом одредбом се, поред осталог, запрећује предузимање мера против свих који “иду за тим да створе увјерење или расположење да се неки дио НДХ одцијепи од целине, или као самостална држава, или да се споји с којом другом државом, или да се промјени данашње државно уређење…” Следи 8. јула “Налог равнатељству за јавни ред и сигурност усташке НДХ жупским редарственим равнатељствима о упућивању свих Срба и Јевреја у концентрациони логор”. Ту је и велики број одлука о упућивању појединаца, мањих и већих група Срба у “Фабрику смрти”. Таквим одредбама посебно је обиловала 1942. година, када је готово свакодневно на десетине хиљада Срба, углавном старих, жена и деце, утамничено у злогласном Јасеновцу. Примера ради, а било их је на стотине, наведимо акт од 16. априла “Препис окружнице војсковође домобранства НДХ кога све треба упућивати у концентрациони логор Јасеновац”. У том званичном акту се, поред осталог, наводи да у српским селима, у свим домовима где нема мушкараца, све особе, “женске и мушке, старце и ђецу одвести као таоце у концентрационе логоре”.

О малтретирању затвореника у Јасеновцу и условима живота, сведочи и “Извештај Председништва Владе Краљевине Југославије у Лондону од 22. јула 1942. године о стању у концентрационом логору Јасеновац”. У овом документу који је доставио председник Министарског савета и заступник Министарства војске, морнарице и ваздухопловства (потпис нечитак) стоји да у логор у Јасеновцу усташе упућују све истакнутије Србе и Јевреје, а да се логор састоји од дрвених барака саграђених од неке старе грађе, кроз које пролази киша, а зими снег. “У баракама прошле зиме није ложена ватра, због чега је много старих људи помрло од зиме” а храна је, како стоји даље у извештају, “страховита: првих 45 дана давали су заточеницима само по два кромпира и 100 грама хлеба дневно…” Наводи се, уз то, да је усташко особље логора у току зиме 1941/1942. годину “натеривало затворенике да се у току ноћи ваљају у доњем вешу по снегу, а затим их одводили у хладне просторије, где су ујутру проналажени мртви”. О нељудском односу према логорашима посебно сведочи податак да стражари, без икакве одговорности, могу да убију кога хоће и када хоће, тако да је често у деловима барака где је смештено дестак људи, освањивала само половина – остали су убијани без икаквог повода. А ево и једног грозног цитата који одсликава животиње у људском облику. У наведеном извештају дословно стоји следеће: “Једну девојку су дотерали са рукама везаним жицом, увели су је у стражару, прво је тукли а затим један по један силовали. Кад су се сви изређали, натерали су осуђенике да је силују”.

 

Radisav Ristic

После овога, заиста нема смисла било шта наводити о “Фабрици смрти”. Уместо било каквог закључка, довољно је навести део извештаја који је после рата Југословенка комисија за утврђивање злочина, послала војном суду у Нирнбергу: “Нема пера које би било у стању описати страхоте и ужасну атмосферу Јасеновца. То премашује сваку људску фантазију. Пакао, инквизиција, најужаснији терор, какови никад у хисторији није постојао, крволоштво дивљих звери, избијање на површину најтамнијих и најогавнијих инстиката, какови се досад код људи уопће нису појављивали – то је мало речено…” Овај део извештаја који је прослеђен војном суду у Нирнбергу, цитат је из сведочења Младена Ивековића, једног од ретких људи који су преживели страхоте Јасеновца

Понављање историје

Више од четрдесет пет година протекло је од дана када је задат последњи ударац фашистичкој солдатески, а над Србијом се поново огласише ратне трубе. Глобалистичка инвазија која је попут вихора надирала са западних страна, наговештавала је још једну катаклизму, трећу по реду у 20. веку, која се надвијала над српским народом.
Уљуљкивани деценијама о неопходности братског суживота са Хрватима и другим народима, прихватише Срби да “братство и јединство чувају као зеницу ока свога”. Заборавише на затирања свега српског у Првом и Другом светском рату. Нигде се у уџбеницима историје не поменуше страдања Срба од хрватских и других злотвора у тим ратовима. За поратне нараштаје младих Срба, задојених вредностима које донесоше западни ветрови, српска ратна прошлост, слободарске традиције и родољубље, представљали су ретроградне глупости њихових очева, дедова и прадедова. Мало ко је, уз то, слутио да се Србима и Србији могу поновити прогони и десетковања каквим су били изложени у другој и петој деценији века који је остао за нама. На српску пропаст и несрећу исто то, само у далеко стравичнијем облику, поновило се и у последњој деценији двадесетог века. Најгоре у свему је, при томе, што се за сва страдања која су претрпели у верско-грађанском рату, Срби оптужују као главни виновници. А оптужују их пред Међународним судом у Хагу, управо Хрвати – народ који је у оба светска рата, као и у овом последњем, поред доказаних злочина, на стотине хиљада Срба протерао са својих вековних огњишта.

Описивање свих злочина и геноцидних поступака према Србима на њиховим вековним етничким просторима у Славонији, Лици, Кордуну и Банији, захтева далеко више простора него што то може овај прилог да пружи. Осврнућемо се стога само на оне најкарактеристичније као што су Миљевачки плато, Медачки џеп, “Бљесак” и “Олуја”, мада су, почев од 1991. године у многим местима Срби из дана у дан били изложени геноцидним акцијама.

Једна од првих злочиначких акција хрватске војске после преузимања Унпрофора улоге заштитиних снага у Републици Српској Крајини (РСК), збила се 21. јуна 1991. године на такозваном Миљевачком платоу. Не марећи много за присуство Унпрофораца, Хрвати су упали на Миљевачки плато и ту без милости убили 40, а заробили 17 српских милиционера. Тиме се, међутим, не завршава крвави пир Хрвата. Седамнаесторици заробљених милиционера наређено је да им се придруже у масакрирању својих побијених другова, а да их затим баце у једну од оближњих јама која је после злодела затрпана великом количином смећа. Два месеца касније, Унпрофор је омогућио вађење тела из јаме, како би родбина могла да преузме посмртне остатке. Тела су, међутим, била толико измасакрирана да патолози нису могли ниједно да саставе. Миљевачки плато је, најкраће речено, био један у низу монструозних хрватских злочина над Србима.
Медачки џеп је назив за подручје у захвату Дивосела, Читлука и Почитеља, недалеко од Госпића у Лици. У тим селима и засеоцима око њих, вековима битише српска популација на коју су и овог пута, као и у Другом светском рату, насрнуле хорде жељне српске крви. На ова подвелебитска насеља, мада су била под заштитом Уједињених нација (УН), насрнула је 21. јуна 1993. хрватска 9. гардијска бригада, с циљем да то подручје потпуно уништи и учини га ненастањивим. Био је то у правом смислу те речи геноцидни акт о коме постоји више сведочанстава, међу којима и доста оних која потичу од страних држављана. Сви они тврде да је све то: убиства око 90 људи, међу којима и 17 жена, порушене и попаљен куће, плански учињено, уз знање највиших војних руковдиоца хрватске војске. Заменик команданта заштитиних снага УН, канадски официр Џом Мец Квинс, на пример, изјавио је хашким истражитељима да је хрватски политички и војни врх знао за све то, односно да је то плански учињено. Бивши припадник цивилне полиције УН Олаф Сандгрен наводи да је Хрватска у Медачком џепу “провела потпуно етничко чишћење”.

 

Он је, иначе, после те акције о свему обавестио лично Гојка Сушка, министра одбране Хрватске, који је обећао да ће “цео случај истражити”. Наравно, то никада није учинио. Све што је учинио, наиме, свело се на доделу високих хрватских одликовања творцима и учесницима етничког чишћења у Медачком џепу. Да су сва села на овом подручју опљачкана и рушењем и паљевинама сравњена са земљом, потврдио је и француски генерал Жан Кот, који је после обиласка овог подручја септембра исте године изјавио: “Нисам нашао знакове живота, ни људи ни животиња у неколико села кроз која сам прошао. Разарање је потпуно, систематско и намерно”. Додајмо још и то, када је о Медачком џепу реч, да у Хашкој оптужници стоји, поред осталог, да су хрватски генерали Јанко Бобетко и Рахим Адеми морали знати да њихове потчињене јединице чине ратне злочине, али да нису предузели никакве мере да спрече таква злодела. Нису чак сматрали потребним да санкционишу учиниоце наведених недела, што потврђује чињеницу да је акција Медачки џеп испланирана на највишем нивоу хрватске војске и власти. Епилог оптужби против Бобетка и Адемија је познат – први је у међувремну преминуо, док је Рахим Адеми, чије је суђење Трибунал препустио хрватском правосуђу, и поред непобитних доказа о командној одговорности, оглашен невиним. Његов потчињени Мирко Норац, командант 9. гардијске бригаде, осуђен је на само седам година затвора. Србе је Хашки трибунал у међувремену осуђивао на доживотну робију.

(Објављено: 18.09. 2011, Српски културни клуб)


део коментара читаоца:

…Толико је подвојености и противречности у Хрватској која до дана данашњег није раскрстила са својом нацистиком прошлошћу и почињеним геноцидом, да смешно звуче упорне приче хрватских политичара о геноциду у Сребреници, када се зна да је једини геноцид у стравичним размерама почињен једино од стране Хрвата у Другом светском рату над српским становништвом на просторима Хрватске и Босне и Херцеговине. Да Хрватска није расчистила са својом прошлошћу види се и по томе што и данас у 21.веку пристаје и подржава величање усташтва бранећи га наводним комунистичким злочинима након Другог светског рата. Али како рече г. Месић нико у Јасеновцу ње био крив ни за што, сем што су били друге вере и нације, док су сви на Блајбургу били за понешто криви. Док се у Чавоглавама од 100.000 људи барем њих 50.000 облачи сваке године у усташке униформе и тим знаковима уче своју децу, поносно се шепурећи пред ТВ камерама ХРТ 1, Хрватска неће бити демократска земља, јер питање је могу ли се прикрити сви злочини које је починила јер је у правилу сваки други Хрват на неки начин помагао или сам чинио те злочине. Док се на Јадовном сваке године окупља само понеки изасланик председника Хрватске, да би се приказала демократија у Хрватској, а локално становништво из чијих породица су злочинци не прилазе ни близу Јадовног (чак организују на дан Јадовног изложбу паса у Госпићу) нема речи о било каквом покајању, нити ће то покајање икада стићи од Хрвата. Све њихове приче у високој политици служе само покушају да натерају Србе да забораве ко је клао децу, створио најмонструознији логор у Другом светском рату – Јасеновац, и поклао преко милион својих сународника само у Хрватској, док је исто толико људи поклано по Босни И Херцеговини. Хрвати, потпомогнути немачком политиком покушавају лоптицу да пребаце у српско двориште папагајским понављањем о геноцидности Срба, само да би прикрили стварну истину – једини геноцид уз Немачку починила је Хрватска држава НДХ чија је наследница ипак свиђало се то Весни Пусић или не Хрватска Фрање Туђмана који се прославио својим изјавама о Србима и Јеврејима. Уз то, католичка црква у Хрватској је једина црква на свету из чијих редова долазе најмонструознији злочинци који су као фратри клали и убијали док су им асистирале многобројне Часне сестре. Уосталом по задњим догађајима у католичкој цркви јасно се види да је то све само не црква. Данас масовно силују дечаке и девојчице проповедајући живога Христа, и то ни мање ни више него у духу својих претходника, на олтару одузимају девојчицама невиност, ваљда да и тако посветили сам чин. Али, казна ће стићи, јер постоје више силе које уређују Космос и односе у њему.