All

Бранко Станић: ХОДОЧАСНИК (ЧЕТВРТИ ДЕО)


 

02-IMG_0383

ХО­ДО­ЧА­СНИК (ЧЕТВРТИ ДЕО)

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (18)

Пише: Бранко Станић

Branko-pored-stuba

А та ла­ва, до­вољ­но ме­ка да се об­ра­ђу­је, а до­вољ­но чвр­ста да др­жи свод из­над про­сто­ри­је, би­ла је раз­лог за­што су љу­ди у овом кра­ју се­би пра­ви­ли ста­ни­шта бу­ше­ћи сте­не. А и те сте­не, као и све у том кра­ју, исто су од ла­ве са­мо не­што чвр­шће. Ни­је ту би­ло пра­вог ка­ме­ња, чвр­стог и те­мељ­ног, па да се кле­са­њем ма­ло до­ра­ди и по­сле гра­ди ко­ме шта тре­ба. Да зи­да ку­ће, по­ди­же хра­мо­ве или зи­ди­на­ма опа­су­је гра­до­ве.

01-IMG_0352

 Ова дела древних градитеља потоње генерације нису могле развући на друга места

 У то­ме је би­ла тај­на за­што љу­ди у Ка­па­до­ки­ји ни­су зи­да­ли, већ су ула­зи­ли у сте­не или се за­вла­чи­ли ду­бо­ко у, не мо­гу да ка­жем зе­мљу, јер зе­мље ту не­ма, већ у ла­ву. Та­ко им је би­ло нај­лак­ше. Да до­вла­че ка­ме­ње ни­је им би­ло згод­но. Не­ма ту не­ких во­де­них то­ко­ва, па да се са ка­ме­њем на бро­до­ви­ма спу­сте низ ре­ку као што су то чи­ни­ли ста­ри Егип­ћа­ни ка­да су из Асу­а­на до­вла­чи­ли ка­ме­не гро­ма­де. Ов­де су објек­ти већ би­ли ту, по­диг­ну­ти, са­мо је би­ло по­треб­но ући у њих, а то су чи­ни­ли дле­том и че­ки­ћем. Док би из­ду­би­ли јед­ну про­сто­ри­ји до­бро би се на­гу­та­ли пра­ши­не, а то­ли­ко то­га је из­ду­бље­но. Ге­не­ра­ци­је су то ра­ди­ле. Ни­је то од­јед­ном ура­ђе­но. По­тра­ја­ло је. Ве­ко­ви­ма су ту љу­ди не­што че­пр­ка­ли, а мо­жда је про­шло и ви­ше од хи­ља­ду го­ди­на док од пр­вог бу­ше­ња ни­су на­ста­ли над­зем­ни и под­зем­ни гра­до­ви. Ако би ко­ме за­фа­ли­ла не­ка про­сто­ри­ја или со­ба ни­је мо­рао да их до­зи­ђу­је, ов­де су их до­бу­ши­ва­ли. А то што су иш­че­пр­ка­ли са­мо би из­ба­ци­ли ис­под сте­не и ту оста­ви­ли. Што су ви­ше про­сто­ри­ја из­ра­ђи­ва­ли на­сип ис­под сте­на је био ви­ши и ши­ри. И они су се, си­гур­но, не­ка­да, као и ми да­нас, кли­за­ли низ те па­ди­не.

А пре не­го што сам се на­шао у ср­цу Ка­па­до­ки­је, ми­слио сам да су сте­не бу­ши­ли са­мо хри­шћа­ни, а чи­ни­ли су то мно­ги, мно­го пре њих. Они су са­мо на­ста­ви­ли дав­но за­по­че­ти по­сао.

02-IMG_0383

Кроз древно насеље

03-IMG_0378 

Пажљиво низ стрмину

 Ипак ова ста­ни­шта ни­су пот­пу­но на­пу­ште­на. Не­ки ста­но­ви, да их та­ко на­зо­вем, још има­ју сво­је ста­на­ре. Не­ки чак има­ју и ис­кле­са­не те­ра­се огра­ђе­не обич­ним мот­ка­ма. На јед­ној, као да је на пр­вом спра­ту, се­де­ла је же­на. Ли­це јој је до­брим де­лом би­ло скри­ве­но за­бра­ђе­ном ма­ра­мом. Ка­да усме­рих фо­то апа­рат пре­ма њој она хи­тро ума­че. Дал’ би Тур­ки­ња ил’ Кур­ди­стан­ка не бих знао ре­ћи ни да сам је до­бро ви­део. Из­ме­ђу њих не пра­вим раз­ли­ку као што знам из­ме­ђу Ко­ре­ан­ки и Ја­пан­ки.

А не­ко­ли­ко ру­па у сте­на­ма иза ко­јих су се кри­ле со­бе би­ле су при­ми­тив­но за­ста­кље­не. То су ови са­да­шњи становници учи­ни­ли да их не би­је про­ма­ја.

04-IMG_0415

Станарка крије лице

05-IMG_0341

Застакљен прозор у овим настамбама чини живот угоднијим

Вре­ме за раз­гле­да­ње је ис­те­кло. И ка­ко се на­ша гру­па раз­ми­ле­ла та­ко је, не­при­мет­но, из ра­зних ру­па у до­ли­ни по­но­во до­ми­ле­ла до ауто­бу­са.

Сле­ди­ли су дру­ги ло­ка­ли­те­ти. На­рав­но, во­дич је већ уна­пред знао где ће нас све во­ди­ти. По­ми­њао је уз­гред и Го­ре­ме и Учи­сар и Ча­ву­шин, а и дру­га ме­ста чија имена ни­сам за­пам­тио. То­ли­ко то­га ту има.

06-IMG_0432

Кападокија је позната

и као земља вилинских димњака

За­ста­ли смо и на јед­ној ви­со­рав­ни да се са ви­си­не ди­ви­мо оно­ме што је при­ро­да ту на­чи­ни­ла. А на­чи­ни­ла је у из­о­би­љу то­ли­ко чу­да и ле­по­те да им се ни крај ни­је мо­гао са­гле­да­ти.

Али то ни­је био крај чу­ди­ма то­га да­на. До­шли смо на јед­но ме­сто где се из рав­ни­це, као стуб, уз­ди­за­ла сте­на 27 ме­та­ра у ви­си­ну. А на ње­ном вр­ху, као да су пе­чур­ке, чу­ча­ле су још три ма­ње ко­је су се од сун­ца кри­ле под обо­ди­ма ка­ме­них ше­ши­ра.

07-IMG_0433

Овај камени стуб висок је 27 метара

Кри­ви­ли смо вра­то­ве чу­де­ћи се ка­ко је то чу­до на­ста­ло. Во­дич је до­тле не­што дро­био на пољ­ском да би на кра­ју про­го­во­рио на ен­гле­ском:

– Ов­де мо­же­те ви­де­ти хри­шћан­ску цр­кву из XI ве­ка.

По­ка­за нам са­мо пра­вац. Да са на­ма та­мо иде ни­је му па­да­ло на па­мет. Ви­део је он ту цр­кву ко зна ко­ли­ко пу­та. Оти­шли смо са­ми, а он је остао под за­сто­ром им­про­ви­зо­ва­не ка­фа­не, ре­сто­ра­на или ка­ко би се већ мо­гло на­зва­ти то ме­сто где су се про­да­ва­ли пи­ће и сен­дви­чи за окре­пље­ње. Би­ло је ту и не­из­бе­жних су­ве­ни­ра, до­бро на­пра­ше­них.

08-IMG_0436

Неки се већ враћају из цркве

Во­дич је знао да не­ће­мо про­ма­ши­ти. Цр­ква је би­ла у усе­кли­ни из­ме­ђу две сте­не, али не зи­да­на, већ је, као и све у овом кра­ју што је би­ло, ис­ко­па­на у сте­ни од ла­ве. У ову цр­кву се ни­је мо­гло ући, бо­ље ре­ћи по­пе­ти, без мер­де­ви­на. И онај ко је баш же­лео да ви­ди цр­кву из­ну­тра, а рет­ко ко да ни­је, мо­рао се пен­тра­ти уз др­ве­не мер­де­ви­не до ула­за ко­ји је гле­дао са ви­си­не од три-че­ти­ри ме­тра. На њи­ма ни­је би­ло ни­ка­кве огра­де да се за њу, ако не­ко, не дај бо­же, по­ле­ти низ пре­ча­ге, при­др­жи. А мо­гло се ићи са­мо у јед­ном сме­ру. И то по­је­ди­нач­но, ни­ка­ко у па­ру. Па су они до­ле че­ка­ли да они од­го­ре си­ђу или су они го­ре че­ка­ли да се они одо­ле поп­ну.

09-IMG_0444

Пењање у цркву

10-IMG_0448

Силазак из цркве

А у цр­кви, као у ма­ло ве­ћој ни­ши, на­су­прот ула­за на ис­кле­са­ном зи­ду у ла­ви би­ла је фре­ска Ису­са Хри­ста. Бар та­ко ми се чи­ни­ло да на­зи­рем ње­гов лик по за­о­ста­лим кр­за­вим фраг­мен­ти­ма у бо­ји. У овој про­сто­ри­ји хри­шћа­ни су ве­ко­ви­ма оба­вља­ли бож­ју слу­жбу. Да­нас се у њој кр­сте са­мо ту­ри­сти, ако су хри­шћа­ни, ако ни­су са­мо гле­да­ју. Ја сам се три пу­та пре­кр­стио. Те но­ћи пред по­ла­зак са­њао сам га­дан сан. Са­че­као сам мо­ме­нат да бу­дем сам у цр­кви­ци, не због то­га што ме је сра­мо­та да се пред дру­ги­ма кр­стим, не­го сам же­лео да бу­дем сам пред Хри­стом, и пред Бо­гом, ако га има.

11-IMG_0452

И ово је силазак

У Ка­па­до­ки­ји су је­ди­но хри­шћа­ни оста­ви­ли не­што од свог кул­тур­ног на­сле­ђа из­гра­див­ши мно­ге цр­кве. Иза оних пре­ђа­шњих не­ма ни­шта. Не­ма ни­ка­квих скулп­ту­ра ни­ти не­ких дру­гих умет­нич­ких пред­ме­та. Има­ли су они ва­жни­јег по­сла. Тре­ба­ло је на по­вр­ши­ну из­ву­ћи на хи­ља­де то­на ла­ве, а то ни­је био ни ма­ло лак по­сао. Ко­ме је би­ло у оно вре­ме по­сле то­ли­ке му­ке да се још за­ни­ма и умет­но­шћу. Умет­ност, а и уме­ће је би­ло на­пра­ви­ти то што су они на­пра­ви­ли. Ве­ћи спо­ме­ник од то­га ни­је био по­тре­бан.

12-IMG_0453

Фреска Исуса Христа

13-IMG_0463

Испред једне од многобројних цркава

14-IMG_0461 Поглед из цркве