АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Милован Балабан: Србија у „канџама“ Америке и ропству сопствених заблуда


Милован Балабан: Србија у „канџама“ Америке и ропству сопствених заблуда

Прва реакција наших водећих политичара на сазнање да за Видовдан врло вероватно нећемо добити датум за почетак преговора са ЕУ, била је у форми неке врсте протеста. Прилично жустро су говорили у стилу да то просто тако не може, да смо ми урадили много тога. Но, последњих дана видимо да су се „дозвали памети“, или их је Европа утерала у разум. Наиме сада се незадовољства манифестује кроз молбе тој истој Европи за „датумом“, наглашавајући да смо били кооперативни када су у питању захтеви из ЕУ, и да смо практично све испунили (наравно најбитнији су они око наше јужне покрајине).

23.06.2013. Видовдан.орг, пише Милован Балабан ФБР аутор и члан редакције

milovan-balaban 11

Да ли ће то уродити плодом видећемо. Судећи по ставу који су недавно изразили Дежер и Ештонова, а они су рекли да би Србија требала да добије датум, могуће је да је „молитва“ сигурнији метод за придобијање челника ЕУ. Напросто јер она потпуно осликава нашу ситуацију и ставља нас у „правилан контекст“ у односу на наше „добротворе и господаре“. А ЕУ и САД су нам одредили место испод стола, где требамо да молимо и да се надамо мрвицама које падају са трпезе господара – фигуративно али и реално речено.

Србија у интересној сфери Америке

Но, то је позиција у којој се налазимо већ тринаест година. Тада је после бомбардовања и инсталирања дотадашње опозиције на власт западни свет, предвођен САД, завладао овим простором. Србија је у дворишту геополитичких и сваких других утицаја западне хемисфере, који је успоставио и сво ово време усавршавао и продубљивао механизме контроле српског друштва. Није да нема других утицаја, рецимо руског, али је он недовољан да би угрозио изграђено стање контроле од стране Англосаксонаца и њихових савезника.

То је разлог што ниједан политичка опција и не може без америчког одобрења да завлада Србијом. И управо због тога ниједна власт није могла да изађе из модела и контекста у који смо стављени као народ и држава. То се највише види када је Косово у питању, али и у другим областима, нарочито у економији, се осећа наметнута матрица и немогућност, при овом начину размишљања и деловања, да се извучемо из модела наматнутог од стране првенствено Америке, али и њених савезника, или клијената на овим просторима, нарочито Немачке и Турске.

Систем који је у Србији под притиском окупације изграђен функционише тако да гура интересе окупатора и наших контролора. Штавише када год је потребно он се и упрегне да делује за њих а против нас и наших интереса. Има сијасет примера за то, али је најбољи првобитна платформа за решавање питања Косова председника Николића. Тада је у разним друштвеним структурама и групацијама подстицано искривљавање ионако већ погрешне перцепције наше неповољне реалности. То се огледало кроз подстицање већ постојећих жеља и модела разних друштвених групација, који су у датом тренутку учвршћивали њихова погрешна усмерења, док су друштво онемогућавали да се центрира и одабере пут могуће реалности.

Готово сви су, када је платформа прокламована, бурно реаговали на конкретан умерен и реалан Николићев предлог. Европејци су били огорчени што платформом уопште макар и минимално хоће да се брани Косово, патриоте су причале стару причу о издаји, остали су се правили луди, док су медији спиновали све те девијантне и на ничему засноване ставове, и тако даље и тако даље. Једино је ДСС, мора се признати, донекле био одговоран те је понудио уставни закон и у начелу прихватио предлог Николића.

                                                     

Николић је остао убрзо сам и одрекао са свог предлога. Није овде битно зашто је то учинио, можда је и једва дочекао. Битно је да се на примеру покаже како функционише модел окупације у ком се сви афирмативни предлози са разних страна дочекују на нож, те је свако ко је носиоц истих на крају готово приморан да одустане. Или има алтернативу да истраје и страда што, иако представља најбољу афирмацију једне идеје, ником баш није најмилије. Такође ово показује да модерна окупација профитира на поларизованости друштава, коју подстиче, али и задржава и контролише њен већ достигнути степен, док они који покушају да је на било који начин ослабе пролазе у најмању руку кроз јавни линч и конфронтацију са готово свим структурама у друштву, готово свим организацијама, и на крају медијима. Таман толико да им не падне на памет да исто покушају опет.

Конфузија у друштву и тражење пута

И сада, у актуелној ситуацији око Косова имамо сличан пример. У моделу за решавање косовског чвора, који је неповољан и који нам је наметнут, где су наше могућности минималне, нико не спомиње оно реално, оно што би могли урадити, а то је доношење Уставног закона, којим би на неки начин дефинисали Косово као наше, макар на папиру, што може бити битно у годинама и деценијама које долазе. Ово нико не спомиње, ни власт ни опозиција. Сви истичу нереалне захтеве (критикују једни друге, макар у медијима, при чему је врло могуће да су све те критике само једна представа), или да морамо да се помиримо са „реалношћу“ или говоре како треба да онемогућимо САД и ЕУ да нам отимају Косово, као да је то могуће учинити без много проблема.

И сви подстичући нерално пренебрегавају оно што је могуће, а оно се нећа моћи надокнадити уколико се не одради у овом тренутку. Пошто нам стварна реалност измиче већ на следећој степеници она ће бити неповољнија а ми ћемо се морати њеном новонасталом облику прилагодити. Али кога је то брига, готово сви су заузети учвршћивањем позиција, да ли код западних ментора или свог бирачког тела свеједно је и за интересе државе и народа небитно.

Због јаловости друштва, и не баш ружичастих перспектива које нам се при оваковом стању нуде, морамо да изађемо из наметнуте нам матрице, да схватимо у којој смо позиције и да у складу са њом почнемо одговорно да се понашамо. Да избегнемо фаталистичке европске и фаталистичке антиевропске позиције. Уопште да престанемо у било ком контексту да се бавимо светом као приоритетном темом, јер нам избављење државе и народа неће доћи са те стране. Да се окренемо самима себи те да почнемо другачије да размишљамо, осећамо и желимо. Да почнемо да радимо на унутрашњој промени која је неминовни услов промена које желимо да остваримо споља, у домену поправке друштва и побољшања положаја народа и државе.

Ако то успемо временом ћемо се ослобађати крајњих ставова и наћи ћемо средњи пут што ће нас као нацију центрирати у оквире историјске вертикале, и путем народне традиције и аутентичног националног духа повезати са спасоносним искуствима наших предака, који преживеше можда и веће невоље од наших садашњих. Само тада ћемо јасно разазнавати ко је ко у овоме свету, и нећемо као народ дозвољавати да нас фасцинира неко попут Европе данас, те да ту фасцинацију манифестујемо, или кроз ропско покоравање или кроз ропску мржњу.

Уколико не будемо кренули у правцу духовне и моралне обнове ослањајући се на традицију нећемо се остварити ни као народ, али то неће учинити ни његове поједине структуре и групације. Нећемо остварити никакве интересе које смо, ако ништа а оно бар вербално прокламовали. Само ћемо, што нам буду даље, све више причати о њима, и помоћу те демагогије учвршћивати, или освајати, нове и старе синекуре, чиме ћемо демонстрирати модел који ће сви друштвени слојеви почети да прихватају, закључујући да је боље мислити само на себе када већ у овом тренутку није могуће урадити ништа за општу ствар, која је ионако осуђена на пропаст.

Уколико желимо да Србија не настави да иде том трасом, на којој ће америчке окупационе „канџе“ (али и сопствене заблуде) бивати све снажније заривене у њене груди, морамо да се променимо ми као људи. Онда ће се и стварност која нас окружује променити. А док то не буде џабе се надамо променама, оне су немогуће.