АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Ранко ГОЈКОВИЋ: НЕОПХОДНОСТ СРПСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ СТАНОВИШТА


Ранко ГОЈКОВИЋ: НЕОПХОДНОСТ СРПСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ СТАНОВИШТА

 25.06.2013. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

У сваком случају наше скромно мишљење, ако је тако,  било би да наше политичке “проблеме” треба једном, после петнаест година, гледати једанпут и са српског становишта”

Милош Црњански

Ове речи великог српског књижевника написане су 1935. године, а као да су писане за наше време и нашу стварност, после националне катастрофе зване “5. октобар”. На жалост, српска политичка “елита” ни у време Црњанског није имала превише слуха за српско становиште и наш народ је у вртлог Другог светског рата ушао потпуно обезглављен, без државе и савезника, издат од “браће” којој је својом крвљу донео на тацни дуго очекивану слободу. И од те “браће” која су у делиријуму одушевљења дочекала Хитлерове трупе у Загребу, доживео застрашујући покољ какав није познат у новијој историји. Но, по иронији историје која оне народе који не извлаче поуке из своје историје, кажњава њеним понављањем, после таквог покоља, на власт долазе титоисти, много жешћи борци против сваке пројаве српске националне мисли. У титоизму, код Срба нараста до чудовишних размера “дух самопорицања” како би рекао Мило Ломпар.

Ова два аутора нису случајно поменута у контексту приче о српском становишту, јер њихови радови могу бити камен темељац у борби за једно ново српско становише у српској просвети, култури и политици. Тешко да је било бриљантнијег и талентованијег изношења српског становишта од онога које је Милош Црњански износио у “Идејама” тридесетих година прошлог века, у предворје пакленог Другог светског рата. Исто тако, тешко да је било бриљантнијег аналитичара погубног “духа самопорицања” који се породио у титоизму и попут хоботнице и данас гута све оно што национално мисли и размишља, као и заговорника националне интелигенције, од професора Мила Ломпара (који је за књигу “Дух самопорицања” добио престижну награду “Печат времена” за 2013. годину). После Кијукове смрти, српска национална мисао и српска национална интелигенција можда нема тренутно репрезентативнијег представника.

Национална православна мисао јесте магистрала којом мора да се креће истинска српска национална интелигенција, јер су данас све полуге у државној, културној и просветној политици заузели људи који су делимично или потпуно изгубили српски идентитет. Дух југословенства и титоизма из нашег југословенског периода, као заразна болест проширио се на део обездуховљене српске интелигенције, стварајући нови феномен европејштине, који данас у ствари игра улогу марксизма из доба друге Југославије.

Kaда сам у септембру 2012. године на овом порталу написао да “политика српског пузања мора доживети пораз, вектор српске политике мора да се окрене ка Истоку, одакле долази мир души Србиновој. То Вучић треба да зна, свака друга политика Вучића претвара у Вука, најнепопуларније име и старије и новије српске историје” морам да признам да нисам ни сањао да ће трансформација Вучића у Вука бити тако галопирајућа.

Шта је узрок оваквоj транформацији српских националиста у либералне европејце, како је могућ толико изражен “дух самопорицања” у српској просвети, политици и култури? Када прочитате ауторски текст првог потпредседника владе у листу “Данас”[1] (наравно уколико имате добар желудац) разлози такве трансформације постају вам схватљиви. Дух самог текста све објашњава. Оно што се одмах уочи читањем поменутог текста (уколико човек размишља о духовним категоријама), јесте уверење да писац текста има страшан проблем са идентитетом. Из сваког ретка се уочава да писац текста уопште не разуме српску историју, очигледан је потпуно западни модел размишљања, стран српском традиционалном духу и начину размишљања. Текст је препун за већину Срба страних теза, од оне да нам је место “у и око ЕУ” до тога “да Србија може и хоће да буде поуздан партнер свима у региону и Европи”. Дакле, у ауторском тексту А.В. нема ни помена о партнерству са Русијом, само регион и ЕУ, према Русији се у тексту предвиђа “промена става” и Русију “ћемо поштовати и волети али не и идеализовати” каже Вучић. Он критикује Србе због супротстављања планетарном злу, које је и јељциновску Русију освестило, пробудило и тргнуло из сна и каже да су само Срби “преспавали рушење Берлинског зида”, а не види слепило данашње власти која целу нацију гура на брод који само што није потонуо. Застрашујућа конструкција да смо живели лакомислено, уживајући, противећи се свакој идеји која долази из света (интересантно је да је за њега Запад “свет” баш као што је за Дачића ЕУ и НАТО “међународна заједница” – Р.Г.) зачињено тиме да су други радили двоструко више од нас, да смо желели границе по своме (!). Да ли треба наводити да је у програмском тексту истакнуто “да ћемо извршавати своје обавезе” (јасно је какве и према коме – Р.Г.), без икаквог помена обавеза које проистичу из, рецимо Резолуције 1244 СБ УН. Ни помена о санкцијама и бомбардовању, ни помена да Срби нису изазвали никакав рат, да Срби нису желели туђе територије, само оптужба Срба за све и ни једна реч оправдања. Али А.В. не заборавља на крају ове тираде да самозаљубљено каже: “Добро да смо после двадесет година (то јест после његовог доласка на власт – Р.Г.) успели да сагледамо, прихватимо и признамо сопствене грешке, прагматично и реално покушавајући да санирамо последице свега штетног што смо иза себе оставили”. Ова отужна нарцисоидност и “дух самопорицања” најмоћнијег човека у држави је и без даље анализе текста више него довољна да схватимо сву опасност српске стварности. Овај човек није у стању да схвати да српске буне против турског и аустријског ропства нису подизане због стомака, већ због очуване свести најдубљих народних слојева о вредностима хиљадугодишње српске православне традиције и културе, када се на охридску православну словенску просвећеност надоградила величанствена државотворно-црквено-просветитељска мисија нашег духовног родитеља Светог Саве. Карађорђе није дигао устанак против глади, него против служења туђину. Карађорђе није ратовао против Цркве, него је по 3 сата дневно проводио на богослужењима. Није српски сељак кренуо за Карађорђем због “европских вредности” нити трке за материјалним угодностима, већ је то учинио због нелицемерног и у срцу чистог односа Карађорђевог према народу који је повео у борбу за крст часни и слободу златну. И нису се Срби крајем двадесетог века успротивили планетарном злу због своје “лакомислености, уживања и противљења идејама које долазе из света”, него због тога што су осетили да је Запад (у тренутку када је и Русија са Јељцином била на коленима), објавио рат свим државотворним достигнућима српског народа.

По многима програмски текст првог потпредседника владе, одише духом европејштине па је потребно подробније се задржати на овом феномену. Да покушамо да на основу стања у српској култури, просвети и политици (па и цркви, у којој за европејштину постоји други израз – екуменизам) формулишемо шта данас представља европејштина у српском миљеу.

То су интриге које су се некада о Србима плеле из Беча, Загреба, Берлина, Рима, Лондона, потом Брисела и Вашингтона, а данас – и из самог Београда. Европејштина је снобовска анационалност и сепаратизам. Европејштина је духовна саботажа свега државотворног и националног. Европејштина је конфузија и надувеност, примитивно чанколиштво, снобовска “висока култура” која се ничега не стиди. Европејштина је немуштост, бесмисленост, нискост, фама о “ниској култури Срба”. Европејштина је губитак националне свести, свођење човека на стање животиње која не размишља ни о прошлости ни о будућности, која зна само за тренутне пориве дебелог црева. Европејштина је клеветање српских слободарских традиција, рат против моралних вредности, патриотизма и хероизма. Европејштина је тероризам илузионизма у коме је “међународна заједница” и “свет” само ЕУ и НАТО, нико други за европејце не постоји. Европејштина је тражење гаранција за Србе на Космету од НАТО пакта (!!!). Европејштина је служење туђину. Европејштина је фатална и хистерична самообмана грађанског либерализма. Европејштина је промоција нискости, разврата, животињских порива. Европејштина је културни провинцијализам и содомизам. Најбоља слика културе европејштине огледа се у српским ТВ ријалити програмима, где се са тугом мора констатовати да су животињске фарме на знатно већем моралном ступњу од “људских фарми” у којима живе људи европеизираног духа. Слика мизерије, кича, очајања, гадости и нискости – то је истинска слика којом нас обасипају телевизијски “европски сервиси Србије”.

Европска Србија није ништа друго него наставак титоистичке Србије са дубоко антисрпском и антиправославном матрицом, која попут колере прети да покоси пред собом све благочестиво у нашем роду. Због тога је данас питање супротстављања евроинтеграцијама Србије – питање живота и смрти овог народа. Оно што је данас посебно опасно јесте то да кужна атмосфера кукавичлука, цинизма и корупције европејштине може да уништи можда највећу истински српску тековину нашег народа у двадесетом веку – Републику Српску. Зар треба да се стидимо те херојске српске војске Републике Српске која није дозволила још један Јасеновац у двадесетом веку? Једном речју – суштина европејштине је дубоко антисрпска и антиправославна.

Како јој се одупрети на културном плану? Само и једино ако српска интелигенција заиста и буде српска, а не антисрпска. Да се у Србији не снимају скоро искључиво антисрпски филмови, да се не играју антисрпске представе, да се не штампају антисрпске књиге, да се не ратује у свим медијима против цркве, ћирилице, православних вредности… Само и једино са српском национално-православном идејом, само и једино са српским православним становиштем, само националним радом на свим фронтовима. Окосница тог националног рада мора бити непатворена еманација српске хиљадугодишње православне културе коју оличава светосавље. Свети Сава је отац српске православне цркве, српске православне државе и српске православне просвете. Наша снага је у тој величанственој православној традицији, у проливеној крви наших предака, у патњама и муци, наша нада је како каже Његош – закопана на Косову, нашој колевци, у костима и страдањима новомученика косовских и свих новомученика српских, који представљају џиновску реку благочестивих душа српских. Ако се њих не одрекнемо, ни Бог се неће нас одрећи, а ако смо са Богом – ко ће против нас. Оно што је апсолутно недопустиво данас – то је апатија националне православне интелигенције. Уосталом, уколико дијалектика српске националне интелигенције буде ослоњена на светосавље, апатија неће ни бити могућа. Наказу самообмане европејштине српска национална интелигенција може победити само уз помоћ саборности као специфичности православних Словена и уз ослањање и рад са свим сталежима и у свим сталежима – од свештенства, просветних радника, преко медицинских радника, инжињера, сељака… Улога православне интелигенције и свештенства посебно је важна на још једном правцу – борби за повратак црквенословенског језика као богослужбеног језика, којим по речима појединих светих отаца говоре анђели. То је вишеструко важно питање од непроцењивог значаја – то је питање духовно-језичког богослужбеног јединства са нашим прецима и са браћом Русима. А за европејштину нема ништа одвратније од братске руке  – поготово уколико се ради о руској браћи.

Српска национална православна интелигенција мора бити свесна те мистичне снаге светосавља, захваљујући коме је српство упркос вишевековном ропству сачувало све одлике које красе једну нацију. Ту мистичну снагу пред Богом је за нас измолио наш духовни родитељ, њу није могло да уништи ни Синан-пашино спаљивање његових моштију. Та мистична снага је и данас толико јака, да уколико се Срби поврате светосављу као филозофији живота, у стању су одувати и неман европејштине и све друге немани данашњице. До тада, до обраћења Срба “Јединоме своме пријатељу, јединоме своме Спаситељу, Вишњем Богу и Светоме Сави”[2] европејштина ће царевати земаљском Србијом.

Светосавље је кроз читаву српску историју од Светог Саве до данас, било и остало највећи залог будућег препорода и васкрса Србиновог и српска интелигенција неутемељена у светосављу, пре или касније се претвара у антисрпску интелигенцију.


[2] Небеска Литургија – св. владика Николај (Велимировић)

***

ФБР ДОДАТАК И КОМЕНТАР – ОВОМ ЧОВЕКУ ЗАИСТА НИЈЕ ДОБРО И ОГРАЂУЈЕМО СЕ – ОН ОВО СВЕ ГОВОРИ САМО И ИСКЉУЧИВО У СВОЈЕ ИМЕ… У НАШЕ НЕ!

ЕКСКЛУЗИВНО: Александар Вучић пише за Данас поводом Дана Европе
Срби морају у Европу

АУТОР: АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ

Ризикујући да будем исмејан, што због невеликих литерарних способности, што због писања на тему о којој су многи, паметнији и образованији од мене већ дали свој суд, ипак ћу покушати да без идолатријског приступа говорим о европској данашњици, будућности и месту Србије, око и унутар Европске уније. Колико пута дневно само изговоримо то „Европа“, без великих емоција, свесни да помињемо нешто што још нисмо дохватили, чешће оптужујући све друге за то, него размишљајући о сопственим грешкама или сопственој кривици. Макар делимичној.

Ми Срби, полазим прво од себе, а потом и од оних много важнијих од мене, који нису имали право на ту и такву грешку, нисмо схватали политички значај Европске економске заједнице, касније Уније. Ми смо, ваљда, једини који су преспавали пад Берлинског зида, или уопште нису разумели политичке и економске процесе који су се ваљали Европом и светом.

Живели смо у прошлости, уживајући, лакомислено, у нашем херојском отпору свакој идеји која би долазила из света очекујући да нерадом, подршком с Марса, или неке друге планете, обезбедимо границе које смо желели, имамо плате какве имају они који раде двоструко више од нас. Разуме се, то није могло да прође. Сви заједно треснули смо на земљу и тај слободни пад са висина био је болан за сваког од нас појединачно, али и за цео наш народ и нашу државу. Једино добро у свему томе је то што смо, бар после двадесет година, успели да сагледамо, прихватимо и признамо сопствене грешке, прагматично и реално покушавајући да санирамо последице свега штетног што смо иза себе оставили.

Да се разумемо, далеко од тога да је Европа лака тема за Србе. Није. Та и таква Европа безброј пута се огрешила о српски народ и државу и то ни сами Европљани не крију. Неретко су користили двоструке стандарде и аршине за кризу на простору бивше Југославије, кривац је увек био само један. Пружали су и пружају, част изузецима, недвосмислену подршку пројекту стварања независног Косова. То су чињенице. То су и њихови политички интереси. Ипак, да пођемо од себе. Како смо то ми, увек најпаметнији, успели да све ујединимо против себе. Није ли нас наш инат прескупо стајао? Нисмо ли могли да будемо реалнији у својим жељама и захтевима, марљивији у прикупљању подршке за наше политичке ставове, или смо се само ослањали на наше мишиће, епску реторику и ишчекивање дарова с неба?

Да не буде забуне, ово пише један од оних који се, ваљда, баш тако понашао и зато то и те како добро разуме. И, управо зато, уверен сам да промена нашег става, нашег односа према Европи и западном свету, али и према Русији, коју ћемо поштовати и волети, али не и идеализовати, представља почетак стварања успешније, модерније и снажније Србије, Србије која ће за коју годину моћи да буде стварни лидер у региону, по висини плата и пензија, економском расту, политичкој и свакој другој стабилности, а не да будемо лидери у региону само у току изборних кампања, а да ни у чему нисмо испред ни својих најближих комшија, а камоли европских гиганата.

Србија може и хоће да буде поуздан партнер свима у региону и Европи, неко ко неће да крије или да се стиди својих ставова. Желимо да будемо неко ко ће извршавати своје обавезе, ма колико оне биле тешке, јер крајње је време да у стварању пристојне и нормалне Србије, бар мало, заборавимо на личне политичке интересе.

Европа данас, у време своје највеће кризе, економске и политичке, у време подела на богати Север, углавном протестантски, и сиромашнији Југ, католички и православни, Европа великих дилема и разлика, истовремено је и место које привлачи све оне који маштају о уређеним системима, шанси да трче равноправну утакмицу са другим народима, економски напредују, деле заједничке вредности демократије и људских права. Европа је заједница пет стотина милиона људи који су успели да строгим правилима направе заједнички именитељ вредности које бране, циљева које постављају пред себе и механизама којима решавају међусобне проблеме.

Можемо ли и ми Срби у то да се уклопимо? Мислим да можемо. У ствари, морамо. Не због њих из Европе, већ због нас и будућности Србије. Не морамо ни да их волимо, што нам, свакако, неће тешко пасти, али можемо и морамо да поштујемо њихове законе, правила, уређеност, права, обавезе и оно што произлази из свега наведеног: успешна и напредна економија.

Наша обавеза је да по добијању датума за отпочињање преговора о чланству у Европској унији, сви заједно, из петних жила покушамо да надокнадимо време које смо изгубили, да покушамо да се на улазу у циљну равнину изједначимо са већином у региону и у финишу будемо успешнији од осталих. Имамо сјајне младе људе, образоване, енергичне и заједно с њима морамо да привучемо више инвеститора него наше комшије, морамо да створимо амбијент у којем ће сви желети да дођу у Србију, да радимо на промени имиџа, да Србија постане место економског и политичког процвата, а не вечити извор проблема, стварних или измишљених, свеједно.

Уосталом, ми као народ и држава познати смо по томе да не одустајемо лако. Иако смо у тој европској трци губили корак и чинило се да ћемо сами одустати и напустити стазу, ми смо ту, нисмо дисквалификовани и приближавамо се групи која води трку. Уз исту снагу и вољу, уверен сам да ће нека деца Србије у будућности живети једнако, по истим, или сличним правилима, као што данас живе они који су испред нас.

Аутор је први потпредседник Владе Србије и министар одбране

http://www.danas.rs/danasrs/politika/srbi_moraju_u_evropu.56.html?news_id=260373

2 replies »

  1. Ko se drzne da pomisli da je pametniji od CELOKUNE SRBSKE ISTORIJE I SVIH BLISTAVIH UMOVA PRAVOSLAVLJA ZAISTA NIJE VREDAN NI SEKUNDE MOG SVESNOG POSTOJANJA.POZDRAV I SVAKO DOBRO GOSPODINU RANKU GOJKOVICU I REDAKCIJI FBReportera.

    Свиђа ми се

  2. Srpska nacionalna pravoslavna misao,inteligencija…Pa,dokle vise?Dokle naturati ono sto nas je,ustvari,unistilo?Dokle vise poistovecivati veru i naciju?Dokle ici na ruku zapadu ponistavajuci svoju istoriju od pre preuzimanja hriscanstva,koje je inace srbima nametnuto od tog istog Rimskog carstva,istocnog i zapadnog?Kao da nismo postojali,da nas nije bilo,pre hriscanstva.I dobro,ako se vec desilo da ga nasi preci prihvate,cemu taj fanaticni odnos prema tome..nisi srbin ako nisi pravoslavac.U sta cu verovati,to je moja licna stvar,i stvar svakog pojedinca.Ako verujem u marsovce,znaci li to da nisam srbin?Po cemu,ko je taj ko ce odrediti sta jesam a sta nisam?Jedan deo naseg naroda je iz raznoraznih razloga prihvatio islam,ali se nisu odrekli srpskog jezika,pa cak ni nekih hriscanskih obicaja.Po svakoj logici,sem po nasoj pravoslavnoj,oni su i dalje ostali srbi.Ali ne,mi smo ih odbacili,ni to nam nije bilo dosta nego smo im i uskracivali pravo da se i dalje osecaju srbima.Sta smo dobili?Zaklete neprijatelje,sa kojima smo se istrebljivali u bratoubilackim sukobima.Isto smo uradili i sa srbima katolicima,proterali ih u hrvate.I najzesce ustase i koljaci nisu bili nekakvi Dudeci iz Zagorja,nego srbi katolici iz Hercegovine,Dalmacije…Cemu to,narode moj?Sami sebi umanjujemo velicinu,brojnost,snagu.Od brace stvaramo strance,i neprijatelje.Evo,da ne ostanemo na tome..sve je vise ateista medju srbima,hajde da i njih otudjimo,da im smislimo neku novu naciju u koju cemo ih prognati,jer,ipak,nisu pravoslavci po ubedjenju,znaci ne mogu biti srbi,nikako.Zato vas molim,za nase dobro,i dobro nase dece..prestanimo se vise deliti,mrzeti,i ubijati,po verskoj osnovi.Srbin je srbin,ma koje vere bio,dok god voli i postuje svoju zemlju,i narod.I to pravo mu ne sme niko uskratiti,pa ni srpska pravoslavna misao.Uostalom,zar i samo hriscanstvo ne poziva na mir,ljubav i toleranciju.A ne na deobe,netrpeljivost,zlobu.

    Свиђа ми се