БАРИКАДЕ

Звонимир Трајковић: Косово и Метохија кроз бројке и факте – све што се прича данас о КиМ обична је лаж


Звонимир Трајковић: Косово и Метохија кроз бројке и факте – све што се прича данас о КиМ обична је лаж

Политички аналитичар Звонимир Трајковић пише о Косову и Метохији кроз бројке и факта. „Готово све што се у западним медијима о Косову и Метохији може видети, чути или прочитати је једна велика лаж. Да би читалац мога да стекне објективну слику о свим данашњим догађањима у Србији и око Космета било би нормално да се бар укратко упозна са неким важним бројкама и осталим подацима везаним за то подручје“, каже Трајковић.

03.07.2013. за ФБР приредила Биљана Диковић

КиМ становништво СРБИ 1999

У свим материјалима на западу Косово и Метохија (скраћено Космет или КиМ) се искључиво назива Косово јер је наводно лакше и краће. Тако се и новопроглашена држава назива само Косово, док је Метохија из назива избачена. Прави разлог је у томе што „Метохис“ на старогрчком значи манастирски посед. Како да Шиптари докажу да је то одувек било њихово када они као муслимани немају манастире већ џамије, иако је Косово висораван а Метохија знатно нижи део који се географски и климатски јасно разликују.

На Космету никада па ни данас није живело више од 1,2 милиона Шиптара и сва, често и наивна, писања да их на Космету има 2 или чак 2,5 милиона су обична шиптарска пропаганда.
На КиМ има 7 градова, пре би се рекло градића. Приштина (око 180 хиљада становника), Митровица (85), Пећ (75), Призрен (65), Гњилане (50), Ђаковица (50) и Урошевац (45). Сви ови градови су у ствари са околином јер се ради о укупном броју становника општина, где су укључене и остале националности. То су процењени подаци из 1999 (пре бомбардовања), јер су Шиптари да би могли да лажно приказују своју етничку заступљеност на Космету бојкотовали и опструирали све државне пописе од 1971. године до данас. На Космету је до протеривања после НАТО бомбардовања 1999 поред Шиптара живело и Срба (320 хиљада), плус Роми (45), Муслимани (27), Турака (12), остали (7), а у самој Приштини од укупног броја становништва 38% су чинили Срби.

Ако овоме додамо да је укупна површина КиМ 10.686 км2 те да је једна трећина планинско подручје непогодно за живот, а по површини је више од два пута мање од равничарске Војводине (1,8 милиона становника), поставља се питање где су упаковали тих 2 милиона Шиптара. У задњим бирачким списковима Шиптара је на Космету уписано 1,18 милиона грађана где су и сви новодошли из Албаније после доласка НАТО-а. Испада да на Космету има 820 хиљада шиптарске деце. Колико то школа треба имати за толику децу а у Приштини их има укупно 6 основних и 4 средње. Њихова одељења нису по 200 ученика већ по 30-так као и у Београду.

КиМ становништво СРБИ март 2004

Шиптарске игре бројкама нису тако безазлене како се може помислити. Да би у Македонији добили право да буду конститутивни део државе требало је да их је више од 25%. У Македонији Шиптара има између 15 и 17% али су неким западним „пописима“ накарикали 26,3%.

Како то Шиптари раде. Пошто имају (старе личне карте СФР Југославије) када је попис или се гласа у Македонији пола Космета и Југа Србије иде тамо на гласање. Када се нешто слично догађа на Космету сви Шиптари иду и гласају на Космет. Циљ свега овога је да прикажу своју популацију као бројчано апсолутно доминантну што им наводно даје право на одређене територије. У књиге држављана Шиптара као Југословенских држављана на Космету је уписано око 930 хиљада и то је и њихова реална бројка, која се може увећати за највише 100 хиљада, оних који су поле Другог светског рата насељавани из Албаније а који нису ни до данас уписани у књиге наших држављана. Али говорити о милионима је крајње нетачно и чиста пропаганда којом Шиптари свету шаље потпуно искривљену слику о њиховој заступљености на Балкану.

Када, у детаље неупућени читалац, све ово прочита неминовно се намеће питање зашто све то држава званично не објави и инсистира на тачним подацима? То је право али комплексно питање. Да је држава одрађивала само оно на шта је била обавезна, ми данас и не би имали проблем Космета. Комунистичка Југославија је Србији наметнула две покрајине Војводину и КиМ како би вештачки избалансирала 6 република јер би у противном Србија била од 2-12 пута већа од свих осталих република. Пошто је у СФРЈ живело око 74% Срба одмах после рата 1945. створене су и нове нације. Тако је створена Македонска нација иако се ради о Јужним Србима са географског простора Македоније, као и Црногорска нација иако су се сви њени владари и у периодима самосталне државе изјашњавали као Срби са простора Црне горе. 1965. је створена чак и муслиманска нација мада је јасно да су то Срби који су у време Турске владавине на Балкану под разним облицима притиска примили Ислам. Чак је одмах после рата 1945. донет и закон о забрани повратка свих прогнаних Срба на Космет како би се демографска слика Космета што пре изменила и стекла „право“ да буде покрајина. Иначе пре Другог светског рата на КиМ је живело око 32% несрпског живља.

Погибељна тројка по Србију и Србе

Тако су Тито (нејасног порекла), Кардељ (Словенац) и Бакарић (Хрват) избалансирали величине република па и нација, а све у духу наводног Југословенства (које никада није заживело), и „братства и јединства“ али искључиво на штету Срба. По сличним критеријумима повучене су и републичке границе опет на штету Срба, па је једна трећина Срба остала у другим републикама.
Овакве међу-републичке границе повучене су уз образложење да оне и нису битне јер су само административне. Када се та „братска“ Југославија почела распадати, те на штету Срба исцртане административне границе, под притиском Запада претворене су у државне, па су једино Срби остали расути у више новоформираних држава.
Да би слика о Титовој Југославији била комплетна треба обавезно споменути и 1948. када долази до разлаза између Тита и Стаљина па се Југославија окреће Америци и западу, те тако постаје експозитура ЦИА усмерена ка рушењу Варшавског пакта. Да би се овај политички заокрет могао спровести долази до политичке платформе зване „Информбиро“, односно хапшења око 12.000 готово искључиво српских и црногорских кадрова који су били за сарадњу са СССР-ом. Они су сви депортовани на „Голи оток“ (острво у Јадранском мору), најозлоглашенији затвор који је икада формиран. На тај начин се из партије, власти и војске елиминишу сви најистакнутији српски кадрови па у структурама власти остају само послушни Срби, чији је основни задатак борба противу било каве српске доминације.

Овакво српско руководство у периоду 1945-1956 по налогу партије на Космет насељава из Албаније око 180.000 Албанаца и Шиптаре убрзано „школује“. Каво је то школовање било може се замислити када су за само четири-пет година одабрани шиптарски кадрови, од полуписмених постајали факултетски образовани.
Ово школовање је СКЈ (Савез комуниста Југославије) било неопходно јер после Другог светског рата и буквално ни један Шиптар није имао факултетско образовање, а требало их је поставити на најодговориније функције у покрајини. Ово некритичко фаворизовање Шиптара кулминира 1967. Титовим говором у Сплиту, после кога на Космету долази до масовне смене српских кадрова од шефова, директора предузећа па до највиших државних функција. Од те године Шиптари преузимају комплетну власт на Космету а Срби се њега убрзано исељавају. Установљава се и кључ при запошљавању, прво 4:1 а касније 7:1 што подразумева да се на посао морају примити 7 Шиптара па тек 1 Србин. Ова антисрпска комунистичка кампања добија свој коначни печат доношењем новог устава СФРЈ 1974. године где републике постају државе, али по коме се и обе српске покрајине фактички изједначавају са републикама. Све ово доводи до деценијског исељавања Срба па се процењује да се у периоду од 1955 до 1985 са КиМ иселило око 360 хиљада Срба.

Мајка са децом у пољским радовима Ова фотографија најсимболичније говори о положају Срба на КиМ а снимљена је у селу Прекале код Србице 1984. године

Мајка са децом у пољским радовима
Ова фотографија најсимболичније говори о положају Срба на КиМ а снимљена је у селу Прекале код Србице 1984. године

Већ од 1967. за Србе на КиМ почињу озбиљни проблеми да би средином седамдесетих ти проблеми прерасли у прогон уз сталне шиптарске нападе и малтретирање све до честих убиства Срба.
Карактеристичан пример шиптарског зверства из 1979. је и случај када су Ђорђу Мартиновићу из околине Гњилана док је радио у пољу Шиптари набили пивску флашу у анални канал и онда је у утроби сломили.
У селу Самодрежа код Вучитрна 03. јун 1982. убијен је Данило Милинчић на прагу своје куће и пред очима мајке. Убица је био комшија Шиптар који је желео да узме њихово лепо имање, и из чиста мира је на прагу куће Милинчића убио Данила – оца троје деце.
По судским истрагама у периоду од 1970 до 1985 било је преко 2.200 предмета напада батинања и убистава у којима су у 92% случајева жртве били Срби. На хиљаде жалби Срби упућују највишим држаним руководствима земље, описујући своју неподношљиву ситуацију на КиМ, које остају без одговора. На све ово и српско и југословенско руководство жмури, али најупорнији Срби ипак опстају надајући се да ће Тито скоро умрети (већ је превалио осамдесету) па да ће ствари почети да се решавају. Српско разочарење је било огромно када се и после смрти Тита (1980. године) ништа није почело да мења. Управо та неизмењеност неподношљивог стања покреће Србе са КиМ у масовне протесте (касније названо „Догађање народа) што ће у први план избацити Милошевића као лидера свих Срба.

Привредна слика Космета

 

У целом послератном периоду од 1954. КиМ углавном живи од дотација свих република, али највише Србије (57%).
Привреда и поред огромног улагања не функционише јер су на руководећим местима нестручни Шиптари који што незнањем што намерно уништавају и оно сто је дотацијама изграђено. Можда је најбољи пример Шиптарског незнања и нерада ситуација са струјом, које данас на космету нема. У Обилићу крај Приштине саграђене су две термо електране „Косово А“ са (5 блокова) укупне инсталиране снаге 745Мw и „Косово Б“ (2 блока) 640Мw. Иако је Србија била у санкцијама скоро 10 година па је и одржавање погонске спремности електрана било недовољно, до одласка Срба 1999 готово сви блокови су радили са просечним степеном искоришћења од 62%. Данас те исте електране у које је запад уложио скоро пола милијарди $ не раде ни са 15% инсталиране снаге па КиМ редовно увози струју из Србије и Бугарске. На располагању им је 1.385Мw и око 170 милијарди тона угља на свега 5-15 метара дубине али Шиптари нису у стању да произведу ни око 400Мw колико би за потребе КиМ било довољно већ струју увозе из Србије и Бугарске.

Осим неколико погона и три рудника „Трепче“ све остало што је од индустрије на Космету изграђено урађено је из „Фонда за неразвијене“ (дотације) у који је улагала цела СФРЈ али ту индустрију данас западни гаулајтери (код којих је власништво светиња) распродају, док Србија још увек редовно отплаћује међународне кредите које КиМ добило. И поред најсавременијих фабрика и технологије ретко која од њих је успешно радила осим оних ретких где су руководиоци били Срби. Шиптари нити су знали нити хтели да фабрике успешно послују, јер је на Космету „основна привредна делатност“ био шверц. Шверц свега, а посебно дроге, оружја и забрањених материја. О томе сам писао опширније у тексту: „САД и ЕУ отворили путеве тероризма ка Европи“.

Не зато што Шиптари имају посебне афинитете за те прљаве послове, већ зато што се бројне шиптарске породице могу исхранити само тим високо-профитабилним „пословима“. Радничка плата ма како била добра, недовољна је да неки Шиптар може да исхрани врло бројну породицу и они су онда прибегавали ризичним „пословима“ шверца, па и дроге. Осим тога тамо где се послује кешом, без банкарских и других гаранција неопходно је изузетно поверење међу партнерима, а међу браћом је поверење ипак највеће. Тако су бројне породице правиле ланце за шверц, где један од браће купује робу, други вози тећи то пребацује преко границе, четврти прерађује а пети продаје. Собзиром да Шиптари живе у бројним заједницама, међу браћом нема поткрадања јер сви живе у истој породици и сав, из тог шверца, зарађени новац предају оцу који онда сходно потребама то дели на целу породицу.
Тaко су стваране мале задруге које су у односу на нормални четворочлану српску (европску) породицу биле у великој предности, од рада у пољу, било каквог приватног бизниса, па све до саме безбедности породице. Ако је породица основна ћелија друштва, онда је држава била обавезна да бар у домену безбедности заштити ту нормалну европску породицу. То је било неопходно јер су на једном простору живеле две цивилизацијски и културолошки потпуно различите групације. Пошто те државне заштите Срба није било, већ под Титовим политиком сасвим супротно, шиптарска мањина је потискивала српску већину. То је био пут којим се дошло до данашњег стања на Космету.

Можда сам у изношењу свих ових података био опширнији него што је то потребно али сам пошао од претпоставке да руски читаоци „РП-Монитор“ нису довољно упућени у стварно стање на КиМ. Посебно јер их западни медији као и све нас стално бомбардују невероватним лажима. Због свега тога је више него лицемерно када свакодневно слушате од „светских“ (белосветских) медија да су Шиптари били прогањани. Шиптари ни у једном периоду од 1945. не да нису били прогањани, већ фаворизовани до невероватних размера. СКЈ је такву политику фаворизовања Шиптара објашњавао неопходношћу њихове еманципације и економске развијености како би се они интегрисали у југословенско друштво. Супротно од очекивања, што је улагање и фаворизовање Шиптара било веће повећавала се и њихова сепаратистичка тежња. На отворени сепаратизам и антидржавно деловање и савезно и републичко руководство је затварало очи, а Шиптари су интензивно градили услове и мостове за своју пуну самосталност.

Ни у периоду владавине Милошевића од 1989. па до 2000. нико Шиптаре није прогањао а камо ли убијао. Тек када су 1997. по налогу запада подигли оружану побуну Србија је морала да интервенише. Па и та интервенција је била просто стидљива и више се водило рачуна да неко „невин“ не страда него што се интервенисало пуном снагом.
Најгори део те изврнуте слике је када чак и садашњи „наши“ политички лидери се томе закључку о малтретирању и злочинима над Шиптарима придружују. Иако добро знају ко је на Космету деценијама био угњетаван, политички им је корисно, а западу потребно да окриве Милошевића како би се разбијачка политика запада према Србима оправдала.
Западу је посебно важно да нечим оправдају дивљачко бомбардовање 1999 које Срби ничим нису изазвали. Србија је морала да интервенише противу терориста ОВК („Ослободилачка војска Косова“) који су нападали све што се на путевима КиМ креће, а посебно Србе по селима и изолованим срединама. То би чинила и свака друга земља на чијој територији активно делују терористи, али вероватно знатно жустрије и одлучније, управо онако како то видимо у земљама запада.

Звонимир Трајковић

Звонимир Трајковић, политички аналитичар

 

За потпуну слику о Космету неопходно је описати и период владавине Милошевића, медијско сатанизовање Срба, наводно „исељавање“ Шиптара, као и бомбардовање, али бих се на то осврнуо у другом наставку овог текста јер би иначе био превише дугачак за данашњег читаоца.

Наставак следи…

trajkovic.rs/komentari

1 reply »