Владимир Недељковић

Почетак олимпизма у Србији


На изласку из Ваљева, крају града под називом Седлари, на путу за Бајину Башту, а преко пута кафане „Платани“ где се точи једно од најбољих пива на свету – Ваљевско, налази се споменик оснивачу Српског олимпијског комитета генералу војске Краљевине Србије, Светомиру Ђукићу.

IMG_20130703_193349– Путниче, са овог места 28.6.1906. године генерал Светомир Ђукић започео је прву пешачку трку што се сматра почетком олимпизма у Србији – пише на споменику.

Генерал Светомир Ђукић рођен је у селу Ражани код Косјерића од оца Светозара и мајке Драгиње. Основну школу је завршио у Ваљеву. Гимназију је уписао у Ужицу, а завршио у Београду. После реалке уписао је Нижу школу Војне академије коју је успешно завршио и у чину потпоручника ступио је у војну службу.

Ђукић је био оснивач и први директор Српског олимпијског клуба који је основан 23. фебруара 1910. године, такође је постављен за вођу прве српске олимпијске селекције Краљевине Србије на петим летњим олимпијским играма које су одржане у Стокхолму 1912. године. У Стокхолму где је одржан конгрес Међународног олимпијског комитета, Светомир Ђукић је постао члан тог престижног тела и ту остао све до 1948. године.

IMG_20130703_193401Као официр војске Краљевине Србије учествовао је у Првом и Другом балканском рату. За време Првог светског рата учествовао је у одбрани Београда и успешно држао положаје на Ади Циганлији, такође је учествовао у ослобађању Земуна. Ђукић је одликован највишим војним медаљама и признањима.

Године 1919. одржана је оснивачка седница Југословенског олимпијског одбора где је Светомир изабран за потпредеседника и у тој функцији предводио је југословенске спортисте на четири олимпијаде и то у Анверсу 1920, Паризу 1924, Амстердаму 1928. и Берлину 1938. године, а такође је био један од иницијатора кандидовања Краљевине Југославије, Београда за домаћина Међународног олимпијског комитета 1938-39. године и петнестих олимпијских игара 1948. године.

У Краљевини Југославији био је водећа личност олимпијског покрета. Године 1940. пензионисан је у чину дивизијског генерала. За времеДругог светског рата прикључио се Југословенској војсци у Отаџбини.

Након Другог светског рата генерал Ђукић је живот провео у емиграцији. Мемоари су му објављени  у Буенос Ајресу1955. године под називом „Из шуме у емиграцију – Дражине поруке Павелићу“.

Умро је у Немчкој, а посмрти остаци су му пренети 19. октобра 2002. у завичај, и положени у гробници порте Ражанске цркве.

Упознајмо Србију да бисмо је разумели, да бисмо могли искрено да је волимо и да је сачувамо.

Препричао Владимир Недељковић – ВнедељковиЋ

1 reply »

  1. Mnogo ovakvih ličnosti se mogu sresti, u Srbiji .Skromno rade a tek nakon dužeg vremena ili posle njihove smrti se sazna koliko su dorinosili svojim radom društu ..

    Свиђа ми се