БАРИКАДЕ

СЕЋАЊЕ: Патријарха Павла ошамарио шиптар – „Шта да му кажем, ошамарио си себе, ниси мене! Ко удари на истину, она ће му се осветити.“


СЕЋАЊЕ: Патријарха Павла ошамарио шиптар – „Шта да му кажем, ошамарио си себе, ниси мене! Ко удари на истину, она ће му се осветити.“

– Један од Албанаца ошамарио га је, нису му заборавили што је говорио истину о њиховим злоделима. Питам га, шта си му рекао? Шта да му кажем, ошамарио си себе, ниси мене – открива непознате детаље о покојном патријарху игуманија пећка Февронија

04.07.2013. за ФБР приредила Биљана Диковић

Patrijarh Pavle

Када је игуманија Февронија, 1957. године, са сестринством дошла у Пећку патријаршију и преузела бригу да се “кућа кући”, у исто време за епископа рашко-призренског постављен је владика Павле, касније 44. по реду патријарх српски. Са вешћу о постављењу вратиле су јој се слике из манастира Јовање, где је замонашена.

– Павле је био у Благовештењу, а то је на неки километар од Јовања – сећа се. Дође он, попне се на јабуку. Бере и ћути. Кад напуни корпу, прву изаспе сестринству. Другу за народ који долази. Тек трећу носи са собом. Ни помислила нисам да ћемо га овде дочекивати као нашег патријарха – присећа се она.

Избор је обављен почетком децембра 1990. године, када је на трону Светог Саве Павле наследио патријарха Германа.

– Јавља ми се ђакон Тома из Београда, из Патријаршије. Вели: “Знаш ли ко је сада патријарх?” “Одкуд ћу знати?!” А он ће: “Павле, Павле!” Е, кажем: “Ви ћете њега појести за три године…” Добро је да нисам била у праву – каже игуманија Февронија.

Није бележила колико је пута долазио после устоличења.

– Мало, мало, па ето га. Само се створи на капији. Сам. Возом долазио, у почетку. После, аутобусом. Жалост ме обузела кад је по Видовдану, деведесет девете, из Грачанице стигао у пратњи стране војске. Народ га, несрећан, овде дочекао. Порта пуна, а тишина као да никог нема. Нико га ништа није питао. И шта да га питају… Они иду, а он дошао. Обилазио је, у том дану, страдалу Метохију. Спаљене цркве и манастире. Порушене. Кад се вратио, реч није проговорио. После вечерње службе, остао је дуго у манастирској цркви. Те ноћи ни трунке није заспао – открива монахиња.

Ни игуманија га ништа није питала. Само две недеље пре Видовдана, разговарали су дуго, у истом салону конака у коме данас бележимо ово казивање.

– Питам га: побогу Деда (тако смо га у Патријаршији звали), што Слободан потписа оно зло у Куманову? “Морао је”, каже. “Запретили су да ће нам све живо на земљи побити…” Отело ми се, гласно: “Ионако ће нас побити.” Није ми на то ништа одговорио – наводи она.

Сећа се мати Февронија да је волео да дође у манастир, посебно зими, за Божић. Остане неколико дана.
– Окупи сестринство и учи их певању. Две из Грачанице, две из Девича, Јулијана и Анастасија, четири одавде. Вежба с њима осмогласник. После оде у своју собу, у конаку. Чита… Пише… Ујутро, пре звона, ето га у капели. Кад сестра оде да му поспреми кревет, види да је он у столици дремнуо – прича игуманија, и додаје да је такав био и док је био епископ.

Током његових готово тридесет и четири године епископског стажа, многе су недаће за цркву и народ заједно носили и решавали. Често се то бреме сваљивало само на њихова леђа.

– Било је то време национализације, одузимања имања манастирима и црквама. Њиве и шуме, све оно што је кроз векове стицано или на поклон добијано… Од чега се не само живело и прехрањивало, него и народ сачувао, одједном је усахло. С једне стране, држава одузима. С друге, што је претекло, отимају Албанци. Имање да и прежалиш, а кад насрну на цркву. На монахиње. На децу… То је болно – казује игуманија.

Стално јој се враћа у сећање дан када се, једном, епископ Павле вратио из Девича. Био је потресен. Испричао је да су Албанци дванаестогодишњу девојчицу отели из манастира Девич, у коме је подизана од своје пете године.

У Београд је одмах послао извештај. Тешко му је било што никакав одговор није добио. Кад је поново нападнут Девич, а мати Параскеви пребили руку, опљачкали манастир, отели што се отети могло, поново је писао горе.

Овога пута није остао без одговора. Али ни то није било довољно да се заустави насиље. Све је опет забашурено.

– Ни нашим људима, Србима, који су били у власти на Косову и Метохији није одговарало да се зна да овде много тога није у реду.  Чак су га упозоравали да припази шта у Београд јавља. Тако су се осилили и они што су, после, насртали на Патријаршију, па су запалили патријаршијски конак. Умало манастир да нам жив, у ватри, изгори. Не жели игуманија да именује никога. Избегава да именује народ из чијих су редова изгредници. Каже, нису сви исти. Не жели ни о политици, мада вести продиру и преко манастирских зидина. Политика је ова наша црнина, каже нам. Додаје да у сваком народу има кукоља: као што међу нама има лоших и међу њима има добрих. Али онај “куси” не да житу да се усправи – наводи она.

– Е, тај кукољ њихов препречио је пут патријарху, кад се враћао из Дренице. Један од њих ошамарио га је, нису му заборавили што је говорио истину о њиховим злоделима, причао нам је кад је дошао у Патријаршију. Питам га, шта си му рекао? Одговорио ми је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, шта да му кажем, ошамарио си себе, ниси мене. Ко удари на истину, она ће му се осветити. И за себе. И за све своје – описује реакцију преминулог патријарха ова монахиња.

(преузето, делови текста са телеграф.рс, извор: новости.рс)

1 reply »