Бранко Станић

Бранко Станић: ХОДОЧАСНИК (ПЕТИ ДЕО)


Bogorodica-135-auto-equalize  

ХО­ДО­ЧА­СНИК (ПЕТИ ДЕО)

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (19)

Пише: Бранко Станић

Branko-pored-stuba

 У Ка­па­до­ки­ји је ро­ђен, као син бо­га­тих ро­ди­те­ља, је­дан од нај­слав­ни­јих све­та­ца хри­шћан­ства, Све­ти Ђор­ђе. Ко­ји је то­ли­ко сла­ван да га сла­ве два пу­та го­ди­шње, на Ђур­ђев­дан и на Ђур­ђиц. И има две ико­не. Јед­ну на ко­њу, кад уби­ја ажда­ху, и јед­ну кад сто­ји, са ко­пљем у ру­ци. Ка­да му је отац као хри­шћа­нин стра­дао, мај­ка се пре­се­ли­ла у Па­ле­сти­ну, где је Ђор­ђе од­ра­стао. Са 20 го­ди­на био је три­бун у слу­жби ца­ра Ди­о­кле­ци­ја­на, ко­ји је у то вре­ме по­чео ве­ли­ки про­гон хри­шћа­на. Мла­ди Ђор­ђе је при­знао ца­ру да је и сам хри­шћан­ске ве­ре, ка­да би­ва ба­чен у там­ни­цу и му­чен. Он се не­пре­ста­но мо­лио Бо­гу, ко­ји га је ис­це­љи­вао и спа­са­вао смр­ти на ди­вље­ње на­ро­да. Ка­да је Ђор­ђе мо­ли­твом вас­кр­сао јед­ног мр­тва­ца, мно­ги су при­ми­ли хри­шћан­ство, ме­ђу ко­ји­ма и ца­ре­ва же­на Алек­сан­дра. Та­ко је би­ло са Ђор­ђем.

ikona-sv-djordje-ubija-azdahu-uros-predic

 Урош Предић: Свети Ђорђе убија аждаху

Сва ова пу­то­ва­ња по Тур­ској не би би­ла ком­плет­на ако ус­пут не би по­се­ти­ли и не­ку ра­ди­о­ни­цу, и ујед­но про­дав­ни­цу, на­ки­та и укра­сних пред­ме­та од оник­са.

Дан је већ био до­бро од­ма­као. И овај је оче­ки­вао да га уско­ро про­гу­та ноћ. До­бро смо се на­пу­то­ва­ли, а и на­ше­та­ли, још од ра­не зо­ре. Ауто­бус се за­у­ста­ви код јед­не не­у­глед­не ни­ске згра­де. По ње­ном из­гле­ду ни­кад не бих ре­као да се у њој кри­ју ску­по­це­ни пред­ме­ти. Во­дич пре не­го што иза­ђе из ауто­бу­са ре­че да смо упра­во на та­квом ме­сту. Ви­де­ће­мо је из­ну­тра, чу­ће­мо ка­ко се у њој ра­ди, а мо­ћи ће­мо и да ку­пи­мо по­не­што ако нам се бу­де до­па­ло, крат­ко нам об­ја­сни. По­сле ове по­се­те иде­мо пра­во у хо­тел, пр­во да ма­ло пре­дах­не­мо, а по­сле на ве­че­ру, до­да­де још.

Во­дич нас по­де­ли у две је­зич­ке гру­пе. На пољ­ско го­вор­но под­руч­је и ен­гле­ско. По­ља­ци се, на­рав­но, од­мах при­кљу­чи­ше пољ­ској гру­пи, а онај брач­ни пар и ја при­кло­ни­смо се ен­гле­ској, као зна­мо ен­гле­ски.

По­ља­ци одо­ше на сво­ју стра­ну, а на­ма, осме­ху­ју­ћи се, при­ђе јед­на ле­па де­вој­ка. Она нас по­ве­де до пр­ве алат­ке за се­че­ње и бру­ше­ње оник­са. И док смо се ми вр­те­ли око спра­ве, а де­вој­ка при­пре­ма­ла да кре­не са при­чом, же­на из на­ше го­вор­не гру­пе про­го­во­ри на чи­стом срп­ском је­зи­ку:

– Ода­кле сте?

До тог тре­нут­ка ни­сам чуо да су њих дво­је не­што го­во­ри­ли, ни на ен­гле­ском ни­ти на би­ло ком дру­гом је­зи­ку. Би­ли су ти­хи и не­на­ме­тљи­ви.

– Из Ср­би­је – сле­дио је мој од­го­вор по­сле крат­ког за­стан­ка од нео­че­ки­ва­ног пи­та­ња, а од­мах по­том усле­ди­ло је и мо­је про­тив пи­та­ње, исто на срп­ском: – А ви?

Они сло­жно од­го­во­ри­ше:

– Из Ма­ке­до­ни­је!

– О, па ми смо ком­ши­је. Ка­ко је свет ма­ли – уз­вра­тих ја.

– Из ког сте гра­да?

– Из Шти­па.

– Из Шти­па!? Е, та­мо ни­сам био. Ја сам из Шап­ца. Ето, где­год смо да смо опет нас са­ста­вља­ју.

Де­вој­ка нас је за то вре­ме гле­да­ла, пре­ба­цу­ју­ћи по­глед час са же­не на ме­не, час са ме­не на же­ну, у за­ви­сно­сти од то­га ко је у том тре­нут­ку при­чао. Осмех јој ни­је си­ла­зио с ли­ца.

По­сле овог на­шег крат­ког пре­по­зна­ва­ња до­зво­ли­ли смо де­вој­ци да кре­не и она по­че при­чу као да је на­ви­је­на. Де­таљ­но је об­ја­шња­ва­ла об­ра­ду оник­са и за­што је баш њи­хов та­ко ква­ли­те­тан. За­и­ста, њи­хо­ви пред­ме­ти би­ли су фи­ни об­ра­ђе­ни, а ви­део сам мно­ге на ра­зним ме­сти­ма. Ње­на при­ча по­тра­ја. Упу­шта­ла се у де­та­ље ко­ји на­ма ни­су ва­жни, а ни­су нас ни ин­те­ре­со­ва­ли. И по­ред то­ли­ке ње­не при­че ни­сам имао ни нај­ма­њу же­љу да ку­пим би­ло шта од оник­са, а ни од би­ло че­га дру­гог. Ве­ру­јем да ни мо­ји но­во­от­кри­ве­ни зе­мља­ци ни­су има­ли та­кву на­ме­ру. Ма­ке­дон­ка је осе­ти­ла да сам ма­ло од­су­тан, па ме упи­та:

– Је ли раз­у­ме­те шта при­ча?

– До ма­ло­пре сам је раз­у­мео, а сад је са­мо слу­шам и не по­ку­ша­вам да је раз­у­мем.

И де­вој­ка је уви­де­ла да је пре­те­ра­ла, па нас по­ве­де до пул­та за про­да­ју. По­ку­ша­ва­ла је бар не­што да нам про­да, али да­нас јој код нас ни­је био дан. По­ка­зи­ва­ла је још не­ке дран­гу­ли­је и пр­сте­ње. Мо­ју па­жњу при­ву­ко­ше ико­ни­це све­та­ца. По­гле­дом сам тра­жио ко­ја би ми се до­па­ла. Упрех пр­стом у јед­ну. Она је узе са по­ли­це и пру­жи ми је ни­шта не го­во­ре­ћи. Ве­ро­ват­но је из­гу­би­ла во­љу ви­де­ћи да је уза­луд­но са на­ма при­ча­ти. Ја сам ико­ни­цу обр­тао и за­гле­дао. Сли­ка све­ца би­ла је на др­ве­ној под­ло­зи. Је­два да ми је по­кри­ва­ла ша­ку. До та­да ни­сам ви­део да је не­ко пра­вио ма­ње ико­не, а био сам на то­ли­ко ме­ста. Упи­тах је:

– How much? – и ово би тре­ба­ло да уђе у све ма­тер­ње је­зи­ке све­та.

– Thirty fi­ve euros!

– Ooo, it is too much! – за­пре­па­шће­но из­вик­нух чув­ши це­ну.

– No, no… – не­ги­ра­ла је она мо­је ми­шље­ње до­да­ју­ћи ар­гу­мен­те ко­ји оправ­да­ва­ју та­ко ви­со­ку це­ну. Да је то не­ко по­себ­но др­во и да је то спе­ци­ја­лан руч­ни рад.

Др­во је­сте би­ло, а да ли је баш би­ло не­ко по­себ­но, не бих мо­гао ре­ћи. Рад је­сте био руч­ни, али ми ни­је био не­што из­у­зе­тан. Ку­пио бих ико­ни­цу је­ди­но као успо­ме­ну на Ка­па­до­ки­ју и хри­шћа­не.Bogojavljenje-135-crop

 Вазнесење Господње

Иконица сувенир из Кападокије, али не из радње

– Ten euros! – ре­кох сво­ју це­не.

Она је од­ма­хи­ва­ла гла­вом сме­ше­ћи се. Њој је мо­ја по­ну­да би­ла пре­ни­ска и сме­шна.

– Do you know who this is? – упи­тах по­ка­зу­ју­ћи на сли­ку све­ца на ико­ни­ци.

Она слег­ну ра­ме­ни­ма и још јед­ном, уз сме­шак, од­мах­ну гла­вом. Сум­њао сам да зна ко је, ал’ опет да про­ве­рим зна­ју ли шта про­да­ју кад су та­ко упор­ни у це­ни.

– This is Sa­int Ni­co­las. Све­ти Ни­ко­ла! – ре­кох и на срп­ском.

Знам да јој то ни­шта ни­је зна­чи­ло, ал’ не­ка чу­је. Да јој ка­жем да је то и мо­ја сла­ва ни­је има­ло ни­ка­квог сми­сла, иона­ко не би ни­шта раз­у­ме­ла. Где они да зна­ју за на­ше све­це и оби­ча­је, иако ми зна­мо и за њи­хо­вог Ала­ха, а и за Му­ха­ме­да.

Да је би­ла не­ка при­стој­ни­ја це­на мо­жда бих и ку­пио ико­ни­цу, ова­ко од­у­стах. Не се­ћам се да ли ипак не­што ку­пи­ше мо­ји при­ја­те­љи Ма­ке­дон­ци. Од оник­са или та­ко не­чег… Не­што ми се не­ја­сно мо­та по гла­ви.

Ка­да се на­ђо­смо у хо­те­лу упи­тах мо­је при­ја­те­ље:

– Ко­ји је ово град?

Нев­ше­хир!

– Да знам где сам био. У гра­ду ниг­де не пи­ше, а на ула­зу ми је про­ма­кла та­бла.

И Нев­ше­хир је, са­знао сам ка­сни­је, на­стао пре ро­ђе­ња Хри­ста, а на­ла­зи се у цен­трал­ној Ана­то­ли­ји. И он је, као мно­го што­шта у овом кра­ју, по­ни­као из дав­не про­шло­сти.

Не се­ћам се ка­ко је раз­го­вор за­по­чео. Знам са­мо да сам се пред ре­цеп­ци­јом из­не­на­да на­шао ис­пред она три мом­ка По­ља­ка од ју­трос. Због не­чег сам нај­круп­ни­јем од њих при­ву­као па­жњу. За­по­део је раз­го­вор на ен­гле­ском, на­рав­но, и то ве­о­ма до­бро. Оста­ла дво­ји­ца су ћу­та­ла и слу­ша­ла. Ово им је пр­ви пут да су у Тур­ској, ре­че круп­ни мо­мак. Ја им ре­кох ода­кле сам, а уз­гред по­ме­нух да сам са њи­хо­вим зе­мља­ци­ма био на рад­ној ак­ци­ји. Не ве­ру­јем да је раз­у­мео о ка­квом се по­слу ту ра­ди­ло, а ни­је ни би­ло вре­ме­на да му то де­таљ­ни­је об­ја­шња­вам, а ни­сам си­гу­ран ни да би га то баш мно­го за­ни­ма­ло.

– Чи­тао сам ја не­ка­да ро­ма­не Хен­ри­ка Сјен­кје­ви­ча. – ре­кох још и то, да се по­хва­лим ко­ли­ко то­га ја знам о њи­ма.

Да сам чи­тао ро­ма­не то ме је од­мах раз­у­мео, а од ко­га то му ни­је би­ло ја­сно. По­но­вих име још јед­ном, па још јед­ном.

Кад оте­же: – Аааа… – схва­тио сам да ме је раз­у­мео. Ко зна ка­ко је ње­му зву­ча­ло име њи­хо­вог нај­по­зна­ти­јег пи­сца ко­је сам ја из­го­ва­рао.

А мо­мак је био пра­ви гр­маљ. Да је на ње­му био оклоп сред­њо­ве­ков­ног ви­те­за из­гле­дао би као не­ки од ју­на­ка го­ро­ста­са из Сјен­кје­ви­че­вог по­пу­лар­ног ро­ма­на Ог­њем и ма­чем. Ова­ко, ла­ко оде­вен, био је са­мо гр­маљ у ма­ји­ци и бер­му­да­ма, а то је, сва­ка­ко, бо­ља ва­ри­јан­та не­го да је гр­маљ у окло­пу ко­ји би се у оним вре­ме­ни­ма ма­кљао са не­при­ја­те­љи­ма.

Мо­ји при­ја­те­љи Ма­ке­дон­ци се не­ку­да из­гу­би­ше.

Bogorodica-135-auto-equalize

Дева Марија са сином Исусом

Иконица сувенир из Кападокије