ГЕОПОЛИТИКА

Сноуден са собом носи четири ноутбука америчких шпијунских тајни


Сноуден са собом носи четири ноутбука америчких шпијунских тајни

 

ЛАТИНСКА АМЕРИКА СА АСАНЖОМ И СНОУДЕНОМ
МОЖЕ ПОСТАТИ ЗОНА СЛОБОДНОГ ИНТЕРНЕТА

06.07.2013. Факти.рс, за ФБР приредила Биљана Диковић

  • Сведоци смо рађања врло занимљивог феномена. Земље које су сматране ослонцем демократије и људских права, клизе у „информациони тоталитаризам“. Американци, без устезања објашњавају својим европским колегама, да у шпијунирању партнера у ЕУ нема ничег срамног – „сви то раде“
  • Зато – ако Зона Слободног Интернета заиста буде створена јужно од САД – вероватно ће се сервери највећих интернет корпорација преселити тамо. Могуће је, да ће у најближој будућности на територији Латинске Америке настати својеврсни „интернет-офшори“, који нису у надлежности најмоћнијих светских држава 
  • У транзитној зони Шереметјева се не налази само Сноуден. У њој се налазимо сви ми – и из ње воде само два излаза. Или у свет чврсте контроле над информацијама, или у свет где ће царевати заштитници информације без граница 

Пише: Кирил БЕНЕДИКТОВ, московски политиколог

АМЕРИКАНАЦ Едвард Сноуден није губио време у транзитној зони московског аеродрома Шереметјево-2.

           Прво се „осигурао“ проследивши нарочитим „чуварима“ у различитим деловима света шифрована документа са тајним архивама, која се тичу рада НСА и других америчких служби. Према речима новинара Глена Гринвалда који је то и саопштио, шифре за архиве „чувари“ немају, али у случају потребе могу да их добију.

           Затим је Сноуден „испоручио“ новинарима нову порцију компромитујућих материјала: испоставило се да се под будним оком америчких обавештајних служби налазе чак и њихови најближи савезници у НАТО, укључујући и водеће земље ЕУ – Немачку и Француску. Он је разоткрио и постојање програма „Звездани ветар“, који прати електронску преписку и интернет-упите Американаца, који су ступали у контакт са странцима. А таквих, прљавих тајни има још много у џеповима бившег агента НСА.

           Гринвалд је споменуо четири ноутбука са тајним документима које Сноуден вози свуда са собом. Може да се претпостави да се они тренутно налазе у Шереметјеву, и обавештајне службе света би много дале за могућност да завире у те фајлове.

           Али, и Вашингтон за време Сноуденовог боравка у „транзитној зони“ много постигао.

           Потпредседник САД Бајден је убедио првог човека Еквадора Рафаела Кореу да Кито Сноудену не даје азил. Након разговора еквадорског лидера са потпредседником САД та земља се повукла.

           Након првог упечатљивог демарша Кито (који је обећао САД 23 милиона долара за „заштиту људских права“) капитулација председника Еквадора је изгледала нарочито понижавајуће.

           Затим су одбеглог агента одбили Исланд, Пољска, Индија… Мада, Сноуден је упутио молбе за азил 21-ој држави, тако да је прерано говорити о томе да су га баш сви напустили. Међутим, сасвим је јасно да су се САД опоравиле од првог шока – када је изгледало да су против њих у јединственом фронту све земље од Кине до Боливије – и да предузимају ефикасне мере усмерене на изолацију Сноудена.

           Све је, наравно, највише занимала позиција Русије. Као што је познато, Владимир Путин је пристао да понуди Сноудену уточиште, али под једним условом – да Сноуден прекине „активности усмерене на наношење штете нашим америчким партнерима“.

           Јасно је да тај услов није одговарао Американцу – зар он тек тако вози са собом четири ноутбука пуна компромитујућих материјала?

           „Чак и Москва види границе до којих је могуће љутити САД“, – одреаговао је новинар The Washington Post Макс Фишер.

           Тешко да се ради о хипотетичком страху пред Вашингтоном.

           Сноуден није непријатељ Америке као такве. Он се не бори против обавештајних служби САД, већ против контроле државе над интернетом.

           Зато га Кина, која је позната по својој драконској пракси у сфери ограничавања слободе у мрежи, није задржала код себе, без обзира на сву корист коју би Сноуденова разоткривања – у његовој дискусији са САД поводом сајбер-шпијунаже – донела руководству Народне републике Кине. Исто важи и за Русију која засад балансира на граници између слободе информација и контроле над интернет-простором, па јој такви „витезови“ као што је Сноуден, нису баш потребни.

           Ова логика не оставља Сноудену другог излаза осим да тражи азил у земљама, сличним Венецуели. Земљама које, са једне стране, не зависе од САД као мали и сиромашни Еквадор (већ напротив Вашингтон зависи од Каракаса, који је и даље највећи испоручилац нафте у САД), а са друге не посвећују много пажње контроли над Мрежом.

           Латиноамерички режими могу да се оптужују за много шта: за корупцију, за ауторитаризм, за популизам и сл.  – али у ограничавању слободе интернета до сада нису били примећени. Можда зато интернет средина у овим земљама још увек не представља битног политичког чиниоца. А можда једноставно зато што је такав латиноамерички менталитет, за који је врло битно да има могућност да искаже своје мишљење било седећи за столом у омиљеном кафићу, било на интернет форуму.

           Ако Сноуден ипак успе да добије азил у једној од земаља Јужне Америке (Венецуела му га је већ понудила, а Боливија пристала да размотри његов захтев), то би значило да јужно од САД почиње да се формира зона, која не признаје никаква ограничавања у интернет простору – Зона Слободног Интернета.

           Оци-оснивачи такве зоне постаће Џулијан Асанж и Едвард Сноуден, и колико ће још присталица слободе информација пожелети да се пресели тамо? Стотине, ако не и хиљаде.

           Сведоци смо рађања врло занимљивог феномена. Земље које су сматране ослонцем демократије и људских права, клизе у „информациони тоталитаризам“.            

           Американци, без устезања објашњавају својим европским колегама, да у шпијунирању партнера у ЕУ нема ничег срамног – „сви то раде“.

           Прислушкивање и контрола електронске преписке својих грађана објашњава се интересима „борбе против заједничког непријатеља“ (занимљиво, ког?).

           Међутим баш у тим земљама – и пре свега, наравно, у САД – сконцентрисане су интелектуалне и производне снаге компјутерске индустрије.

           Google, Microsoft, Facebook и десетине других компанија стварају оно, што се зове Светском мрежом. Могуће је да то не лежи на површини, али рад обавештајних служби САД, које су искористиле те корпорације за решавање проблема националне безбедности, нанео је велику штету њеним комерцијалним интересима. Зато што ће сада, након Сноуденових раскринкавања, просечни амерички корисник десет пута размислити пре него што повери омиљеној социјалној мрежи своје тајне. А то значи опадање посећености, смањење обима рекламе, опадање прихода…

           Зато у стварању Слободне Интернет Зоне нису заинтересовани само „витезови“ налик Асанжу и Сноудену.

           И компаније Силицијумске долине, титани компјутерског бизниса, биће јако задовољне ако се отарасе досадне контроле своје владе и обавештајних служби.

           Зато – ако таква Зона јужно од САД заиста буде створена – вероватно ће се сервери највећих интернет корпорација преселити тамо. Могуће је, да ће у најближој будућности на територији Латинске Америке настати својеврсни „интернет-офшори“, који нису у надлежности најмоћнијих светских држава.

           Према томе, у транзитној зони Шереметјева се не налази само Сноуден. У њој се налазимо сви ми – и из ње воде само два излаза. Или у свет чврсте контроле над информацијама, или у свет где ће царевати заштитници информације без граница.

           Превела Марија Петрова

2 replies »

  1. IGRALE SE DELIJE NASRED ZEMLJE SRBIJE TREBA NAROD ZALUDJIVATI DA NE VIDI STA SE U DRZAVI DSAVA, TO GLAVNI ZADATAK, SVE DRGO JE FARSA.

    Свиђа ми се

  2. Асанж и Сноуден су једна велика превара. Ништа им не верујте. Они су агенти страних обавештајних служби и досад нису изнели никакве податке за које се може рећи да нису били познати. Служе за завођење глупих људи.

    Да су они стварно непријатељи интереса САД-а и Британије прва особа која би објавила чланак о њима у новинама или им дала 30 секунди на некој телевизији би одмах била кажњена добијањем моменталног отказа и стављена на црну листу. Како ниједан новинар није кажњен поводом објављивања вести о овим особама чак ни губитком посла или смањењем плате значи да је ово све једна смишљена игра за широке народне масе.

    Свиђа ми се