Невен Милаковић

Невен Милаковић: Барабе и бабе


Барабе и бабе

Грдно ли сам ноћас снио пред свитање,
Црне птичурине Газиместан руше
И што их би више, нас бјеше све мање,
А и то нас мало бијасмо без душе.

Витез православниОчи су нам, схватих, давно искљуцане,
Кроз сломљена ребра исцурило срце
И свеједно нам је хоће ли да сване,
Ил` ће орлушине позобат` и сунце.

Само слаби вапај допире са Лаба
И слабашно свјетло несванулог дана:
Што пустисте, браћо, да вас води баба,
Зар сте ви потомци силнога Душана!?

Зар су Обилићи били ваши преци,
Зар је то што оста светоме Лазару,
Има л` горе казне планинској ријеци,
Но да се улије у смрдљиву бару!?

Само слаби шапат допире са Лаба
И истог се часа у јецају гуши:
Што пустисте, бруке, да вас води баба,
Зар да шака јада славно царство сруши!?

Грдно сновиђење, тужна судба моја,
Ни суза покајна низ образ да кане,
Ко смо друго после Косовскога боја,
него побјегуље и душе продане!!