Бранко Станић

Бранко Станић: ХОДОЧАСНИК (ШЕСТИ ДЕО)


 Isus-Hrist-4-135-mm

ХО­ДО­ЧА­СНИК (ШЕСТИ ДЕО)

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (20)

Пише: Бранко Станић

Branko-pored-stuba

 Ве­че је би­ло за сло­бод­не ак­тив­но­сти, а ко је же­лео мо­гао је ужи­ва­ти у тур­ској но­ћи. Ја ода­брах ово дру­го, јер не знам шта бих ина­че ра­дио у не­по­зна­том гра­ду. Ка­сни­је се по­ка­за да сам до­бро учи­нио што обу­кох ко­шу­љу са крат­ким ру­ка­ви­ма, јер ду­же ни­сам имао. Ни­сам имао пред­ста­ву у ка­кав обје­кат иде­мо. Што се ти­че тур­ских но­ћи, у мно­гим сам ужи­вао, а и овог ле­та пар пу­та. Знао сам шта у тим но­ћи­ма мо­гу оче­ки­ва­ти, а што се ти­че објек­та ни­сам ни раз­ми­шљао.

Ауто­бус се за­у­ста­ви на јед­ној чи­сти­ни где ни­че­га ни­је би­ло, осим јед­не не­у­глед­не за­ста­кље­не др­ве­не барачице.

– What is na­me of this pla­ce? – упи­тах во­ди­ча да се не би по­но­ви­ло да опет ни­сам знао, као ма­ло пре, где смо до­шли.

Је­ме­ни! – од­го­во­ри крат­ко и по­ка­за ми на кру­пан нат­пис из­над ула­за до ко­јег се си­ла­зи­ло ко­сим усе­ком.

Дуг ход­ник иза ула­зних вра­та ни­је на­го­ве­шта­вао шта се кри­је на ње­го­вом кра­ју. А оно опет чу­до. Огром­на кру­жна дво­ра­на са ду­бо­ким ни­ша­ма по обо­ду у ко­ји­ма су се про­те­за­ли ду­ги па­ро­ви сто­ло­ва. И ов­де је све би­ло из­ду­бље­на и из­ре­зба­ре­но, као и мно­го то­га у овом кра­ју, у ла­ви. Под од ла­ве, свод од ла­ве, зи­до­ви од ла­ве, клу­пе од ла­ве, сто­ло­ви од ла­ве. Је­ди­но су по­вр­ши­не сто­ло­ва и се­ди­шта на клу­па­ма би­ли од др­ве­та.125-IMG_0476

 Једна од ниша у ресторану

 У про­сто­ри­ји је би­ло про­хлад­но, чак хлад­но, а би­ло је ле­то. Осе­тио сам ка­ко је не­ка­да би­ло оним ста­нов­ни­ци­ма у њи­хо­вим под­зем­ним гра­до­ви­ма. Би­ло ми је хлад­но чак, а сигурно и њима, и у ко­шу­љи, а ко зна како су они све били одевени. Сту­ден ми је ти­тра­ла по пле­ћи­ма. За­жа­лих што ски­дох ма­ји­цу. Мо­гао сам ко­шу­љу на­ву­ћи пре­ко ње. Би­ло би ми мно­го то­пли­је. Те­шио сам се гле­да­ју­ћи ка­ко су мно­ге же­не до­шле у тан­ким ха­љи­ни­ца­ма, го­лих ра­ме­на и ле­ђа, а неке и голих ногу. Си­гур­но да им је би­ло хлад­но ма­да то ни­чим ни­су по­ка­зи­ва­ле.

До­бро се на­зи­ми­смо док не по­че про­грам. До­шле су и дру­ге гру­пе ко зна од ку­да. До на­шег сто­ла се­де не­ко­ли­ко де­во­ја­ка Ко­ре­ан­ки, у пу­ној ис­точ­њач­кој ле­по­ти, атрак­тив­но об­у­че­них и на­шмин­ка­них баш за ово ве­че.

130-IMG_0479

 Дервиши

 Про­грам су отво­ри­ли дер­ви­ши. Вр­те­ли су се око се­бе у кон­цен­трич­ним кру­го­ви­ма под при­гу­ше­ним све­тли­ма. Че­твр­ти је ста­јао. По­вре­ме­но би не­што уз­вик­нуо, а она тро­ји­ца би се као не­што дру­га­чи­је вр­те­ли. Ни­сам при­ме­ћи­вао не­ку раз­ли­ку, али ми се од њи­хо­вог окре­та­ња за­вр­те­ло у гла­ви.

Осе­тих олак­ша­ње ка­да се њи­хо­ва тач­ка за­вр­ши и до­ђе пра­ва пле­сна гру­па.

Дво­ра­на се про­ло­ми. Го­сти жив­ну­ше. Хлад­но­ћу по­ти­сну ва­тре­на игра мо­ма­ка и де­во­ја­ка.

Из­гле­да да се це­ла Тур­ска овог ле­та у овим но­ћи­ма бри­ја­ла. Већ тре­ћи пут у не­ко­ли­ко да­на гле­дао сам скеч са бри­ја­њем. И ови су обри­ја­ли јед­ног мом­ка и та­ко до­те­ра­ног пре­да­ли јед­ној де­вој­ци ко­ју су, опет, ње­не дру­га­ри­це на­ки­ти­ле.

135-IMG_0481

 Турско вече140-IMG_0490

  Бријање

 А ка­ква би то тур­ска ноћ би­ла без тр­бу­шног пле­са? Ни­ка­ква. И у ову дво­ра­ну упле­са пре­ле­па тр­бу­шна пле­са­чи­ца. Не жго­ља­ва као да­на­шње ма­не­кен­ке са мод­них пи­ста, ни­ти де­бе­ла са мло­ха­вим сто­ма­ком као оне не­ка­да, већ баш ка­ко тре­ба. Обла та­мо где тре­ба да бу­де обла и уска та­мо где тре­ба да бу­де уска. Ни­шта јој ни­је би­ло на по­гре­шном ме­сту. Као да ју је сам Алах за се­бе ва­јао. На подијум изведе, не Алах, него плесачица, неколико наших девојака, Европљанки, и једну Кореанку. Потом дође до нашег стола и, кокетно уз враголаст осмех, приђе, не знам зашто, од толиког мушког света, баш мени, и пружи руку с благо савијеним прстом. То је значило да треба да устанем, прихватим њен прст и придружим се изабраним девојкама. Била ми је тако близу да сам, и без наочара, јасно видео сву распусност њене лепоте и осећао мирис, од плеса, узаврелог тела. Не знам који би мушкарац одолео том изазову. Ја јесам, а нисам, како се то данас модерно каже, геј. Она постоја тренутак и намах схвати да ме не може покренути са клупе. Шоу је морао ићи даље. Зато се брзо повуче назад. При том грациозно зањиха куковима, увивши рамена и руке. Груди јој немирно задрхташе под светлуцавим перлама, а ресице око њеног помамног тела дивље поскочише. И тако, уз њихање куковима и увијање телом, уз светлуцање перли и поскакивање ресица, плесачица се врати девојкама на подијуму. Тачку су морале одрадити саме.

145-IMG_0516

 Трбушни плес

  Пред крај пред­ста­ве, док сам ше­тао дво­ра­ном, во­дич угра­би при­ли­ку да ми за­тра­жи 18 евра. То­ли­ко је ко­шта­ло ово ве­че. Не знам ка­да су оста­ли пла­ти­ли. Ве­ро­ват­но пре до­ла­ска, јер ни­сам ви­део ни­ког да му да­је но­вац. Во­дич је пе­дант­но знао на­па­мет ко је све пла­тио, јер, опет, ни­сам ви­део ни­кав спи­сак да др­жи у ру­ци и про­зи­ва ко ни­је пла­тио. Ни­сам имао ни­шта сит­ни­је и дaдoх му 50 евра. Кад ви­де шта сам му пру­жио на тре­ну­так се за­ми­сли и по­че­ша иза ува. Ни он ни­је имао сит­но да ми вра­ти. Ипак узе 50 евра и ре­че:

– To­mor­row I’ll re­turn.

А су­тра ују­тру смо по­ра­ни­ли. Че­ка­ло нас је по­врат­них 650 ки­ло­ме­та­ра до Ала­ње. Тек је про­шло 06:00 ча­со­ва, а већ смо би­ли у јед­ној про­дав­ни­ци ко­же. И то је би­ло по про­гра­му. Та­мо су нас че­ка­ли спрем­ни. И да не би дан­гу­би­ли од­мах је кре­ну­ла мод­на ре­ви­ја. Ни на јед­ној до та­да ни­сам та­ко ра­но при­су­ство­вао. Све су би­ле у не­ко при­клад­ни­је вре­ме. Али ов­де је по­тре­ба та­ко на­ла­га­ла, јер ту­ри­сти ра­но од­ла­зе, а при­ли­ка се не сме про­пу­сти­ти. Пред­ста­ва ни­је би­ла уза­луд­на. Јед­на од на­ших де­во­ја­ка ку­пи­ла је ко­жну јак­ну. Цен­ка­ње ни­је ду­го тра­ја­ло, па сви оста­ли ни­су мо­ра­ли да се до­са­ђу­ју као што то зна да би­ва у овим си­ту­а­ци­ја­ма.

150-IMG_0530

 Кападокија на слици старог уметника

 По­сле 07:00 ча­со­ва за­ста­до­смо на још јед­ном ло­ка­ли­те­ту.

– Ово је Зел­ве – ре­че нам во­дич. – По­след­њи ста­нов­ни­ци у овом се­лу би­ли су Тур­ци, али због ве­ли­ке еро­зи­је на­пу­сти­ли су га 1950. го­ди­не. Ту у бли­зи­ни је и хри­шћан­ска цр­ква.

Вре­ме за раз­гле­да­ње је опет би­ло крат­ко и за­то сви одмах јур­ну­ше да ви­де што мо­гу ви­ше.

155-IMG_0534

 Зелве

 Мо­ји при­ја­те­љи Ма­ке­дон­ци у по­врат­ку ме упи­та­ше:

– Је­сте ли би­ли у цр­кви?

– Ни­сам је на­шао.

Му­ти ми се се­ћа­ње да ли су је они про­на­шли.

Би­ло је то по­след­ње што смо ви­де­ли у Ка­па­до­ки­ји. Све ви­ше нам је оста­ја­ла иза ле­ђа, а све смо би­ли бли­же Ала­њи, ода­кле смо и кре­ну­ли.

За­у­ста­ви­ли смо се на још јед­ном ме­сту да ви­ди­мо опет не­што од ста­ри­на. Али то је би­ло из тур­ских вре­ме­на ка­да се пу­то­ва­ло ка­ра­ва­ни­ма. Ка­ра­ван са­рај, зи­дан, а не бу­шен, у ко­јем су но­ћи­ва­ли та­да­шњи пут­ни­ци да би се за­шти­ти­ли од раз­бој­ни­ка. Био је за­кљу­чан, па ни ми, као ни не­ка­да раз­бој­ни­ци ни­смо мо­гли у ње­га кро­чи­ти. Ми из радозналости, а они, у оно време, пљачке ради. Сарај смо са­мо об­и­шли и вра­ти­ли се у ауто­бус.

Ја тај за­ста­нак ис­ко­ри­стих, па се обра­тих во­ди­чу:

– Last night I ga­ve you 50 euros. You…

– I know, I know – пре­ки­де ме на­гло. – I didn’t for­get it. I’ll gi­ve you la­ter.

– OK – крат­ко ре­кох.

И тек у ре­сто­ра­ну у ко­јем смо ју­че са­мо за­ста­ли, а да­нас ру­ча­ли, на­рав­но, о на­шем тро­шку, вра­ти ми ку­сур, тач­но у евро.

Тек тог дру­гог да­на са­знах да се мо­ји при­ја­те­љи зо­ву Ма­ну­е­ла и Бор­че.

У Ала­њи на пла­жи хо­те­ла Азак по­ја­вио сам се тач­но у 19:00 ча­со­ва, по­сле од­су­ства од два да­на и јед­не но­ћи, и пре­ђе­них 1.300 ки­ло­ме­та­ра. Ту су ме че­ка­ли дру­ги при­ја­те­љи да чу­ју пр­ве ути­ске хо­до­ча­сни­ка из Ка­па­до­ки­је.

 Isus-Hrist-4-135-mm

Исус Христ

 

К Р А Ј

 

 

 

 

 

 

 

2 replies »