Језик

Драгољуб Збиљић: О Уставу, српском језику и српској ћирилици


Драгољуб Збиљић: О Уставу, српском језику и српској ћирилици

 

Збиљић

Драгољуб Збиљић

Нормалном човеку и стручњаку не треба никаква посебна мудрост да схвати да је двоазбучје формално, а суштински насилна фаворизација хрватске латинице међу свим Србима наметнута на Новосадском договору (1954) из једног јединог, тамо у расправама саопштеног, циља – да се „постепено“ замени српска ћирилица туђим писмом у језику Срба – хрватском латиницом. Та је „завера“ откривена и забележена у расправи на Новосадском договору (1954).

 

Чињеница је да су два алтернативна писма лингвистички и у сваком погледу не само непотребна него још више и штетна. Сулудо је један исти посао (писање у језику) радити два пута и губити време само зато што се неки сетио да преко двоазбучја замени једно писмо јер се није усудио да претходно писмо одмах замени, као што је то, на пример учинио Ататурк с арапским писмом у Турској на почетку 20. века или као што су то учинили Румуни нешто после средине 19. века када нису мрцварили Румуне на два непотребна писма, него су донели одлуку у њиховим институцијама да без оклевања замене ћирилицу. Наши комунисти у Југославији и квазистручњаци сербокроатисти нису имали смелости да то ураде промптно (ето, користи се и таква реч!), јер су се бојали реакције Срба који су у претходних хиљаду година прилично жестоко бранили и одбранили ћирилицу, па су припремили лукаву замену коју су на Новосадском договору назвали „постепена замена српске ћирилице хрватском латиницом“.. Зато што двоазбучје у језику није никакво решење, у пракси се истовремено мало ко одлучује да истовремено пише језик различитим писмима. То би било не само без икакве сврхе него би било превише штетно у простору, времену и новцу.

Општа је глупост која је, због наопако решеног, боље речено – нерешеног, питања писма у српском језику посебно се бавити тиме шта је службена, а шта је неслужбена, односно, тачније речено, лична, приватна употреба језика и писма. Јер, практично, све што није службено, званично, обавезно, нормативно и сл. у коришћењу језика и писма, то је приватна или лична употреба и она се нигде не регулише нити за то постоје правила. Н пример, само скроз језички неписмен човек (човек без икаквог образовања и самообразовања и без икакве школе користи језик с писмом (ако уопште зна самоуко да пише) у тзв. личној употреби. Све што је нормално у употреби стандардног језика и нписма у језику, у ствари користи службени језик и писмо специјално састављено или прилагођено за дотични језик или језике. Код свих народа постоји једно писмо у њиховом језику и све је то, углавном службена употреба. Службена употреба није, како неки и овде мисле, само употреба језика и писма у државним органима и институцијама. Наравно, службена употреба је много шира, то јест – све је, практично, службена употреба, осим овде већ споменуте строго личне, приватне, појединачне употребе.  Синонимски значи, службена употреба језика и писма у речницима се, зато, објашњава као „обавезна“, „званична“, „општа употреба“  и сл. Неслужбена употреба језика и писма готово да и не постоји. Чим се некоме обраћамо језичким путем, нормално је да ћемо, ако смо писмени, кортистити стандардни језик и стандардно, изабрано поисмо. Српски лингвисти су једини лингвисти на свету који су, у складу с погрешно тумаченим и погубним Новосадским договором из 1954. године, они су једини стручњаци за језик који су свом народу у стандарду одузели суверенитет српском миленијумском писму ћирилици и оставили из прошлости друго, туђе, страно писмо – параписмо с јединим могућим циљем – да се настави практична насилна фаворизација латинице из комунистичко-сербокроатистичког периода како би се остварило планирано из 1954. године – замењивање српског писма (ћирилице) параписмом (хрватском латиницом). У пракси је нормално да, чим неко пише не себи него некоме другоме, наравно да ће употребити званично писмо званичног, службеног језика.

            1. Општа је истина и видна чињеница да је српско писмо пред затирањем

Пошто је свакоме са здравим очима и умом видно да је српска ћирилица не само у околним земљама у којима живе (и) Срби него и у самој Србији готово пред затирањем због ранијих разних врста насилног избацивања ћирилице и због, практично, нерешеног или сасвим наопако решеног питања писма у односу на сву светску праксу, кључно је питање: како се може вратити у живот, тј. како се може вратити српској ћирилици природна апсолутна сувереност у језику Срба.

То све важи, наравно, под условом да човек зна зашто је изузетно важно и неизбежно и неодложно у културном, цивилизацијском, националном, одбрамбеном и сваком другом погледу пред колонизацијама страних језика и писама итд. корисно вратити своје писмо у суверени живот у језику Срба.

            2. Кључно питање јесте – како (о)чувати српску ћирилицу?

Кључно је, дакле, питање како се може у живот вратити и (о)чувати српска ћирилица у језику Срба?

Одговор на то питање за стручњака би морао бити лак – треба стручно радити и урадити тако како се то ради у целом свету.

За осредњеобразованог стручњака језичара требало би да је овај одговор јасан и једино прихватљив јер је моћно образложен. Српска ћирилица се у језик Срба и међу Србе, дакле, може вратити и (о)чувати само тако како се чува писмо у сваком језику на свету, осим данас у српском језику. Српски стручњаци су једини на свету, смишљено из лоше намере, оставили деобу суверености за два писма (једно српско, друго хрватско, некада и србокатоличко). Уз то, у свакодневном животу најпре из ранијег насиља, а данас и из заблуда и навике даје се општа снажна фаворизација хрватске латинице. И то се чини видно, лаи понекада и скривено, „испод жита“, под лажном и, практично, немогућом „равноправношћу писама и под добро осмишљеним блефирајућим разлогом да би Срби били „најбогатији народ на свету“, јер, тобож, једини „имају два писма“ (своје изабрано пре хиљаду година и туђе, наметнуто по наметнутом 1954. године.)

Тако нико од стручњака и стручних институција, осим српских, не ради. Код свих других народа сваки језик има своје писмо које има апсолутни суверенитет јер је друкчи9је непотребно и још више штетно. Нико, осим код Срба, не уводи друго или треће писмо, јер би свако друго писмо било код њих параписмо попут друге војске у држави – паравојске. Паравојска се званично нигде не допушта нити се оснива. Исто тако нигде се не допушта и не изабира друго писмо – параписмо. То се чинило само код Срба да би, како рекосмо, изгубили ћирилицу, тј. да би је заменили латиницом. И то је већински урађено, јер је та последица замишљена и готово у потпуности до данас остварена. Срби више немају ћирилицу у свакодневном животу српског језика ни десетак процената укупно.

Ништа од тога нити је могло да се догоди нити се догодило случајно. Народ се за то никада није питао а у свом протесту је „умртвљен“ смишљено, плански, подмукло и грубо применом насиља, политике и квазинауке из институција. Народ, практично је доведен до „мртвила“ кад је реч о буни за ћирилицу, јер му се увек може рећи и каже му се: па имате ћирилицу, ина је равноправна. А у ствари врши се на сваком кораку насилна, практична, фаворизација латинице, наравно на штету не неког другог писма него баш на штету тог писма – српског, ћириличког, планираног практично за одстрел – замену на Новосадском договору у Матици српској често овде спомињане 1954. године.

            3. Критизери Члана 10 Устава или не знају или немају добру намеру

У последње време (па често и овде) имамо велику повику на Устав (Члан 10). Да бисмо видели ко и посебно зашто „виче“ против тог члана Устава Србије, најпре ћемо га цитирати. Он има два става, сасвим оделита, а о једној речи се ради. Реч је о службености језика и писма. Први став Члана 10. односи се на државни службени језик у Србији, тј. на онај језик који се нигде на територији државе Србије не би смео и могао изоставити и заменити. Ево како гласи тај први став који се односи само на тај државни (неизоставан) службени језик и писмо:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Други став истог Члана 10. односи се на друге језике и (њихова, свакако) писма који су у службеној употреби под условима одређеним/предвиђеним посебно у закону о службеној употреби језика и писма, али се наводи да тај закон, наравно, мора бии у складу с Уставом. И тај други став истог Члана 10. тачно гласи:

„Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“

Сваки језичар и осредње описмењен човек може ово да прочита све на један једини приближно овакав начин. Од два предочена става у Члану 10. српски језик и ћириличко писмо су издвојени и на њих се односи само први став. Зато је он и формално у оквиру једног, првог пасуса. Други став, други пасус односи се само на друге језике с њиховим писмима, па се зато не спомињу ни ти други језици ни друга писма. Споменути предвиђени закон о службеној употреби језика и писма ни директно ни индиректно не односи се на српски језик и ћириличко писмо, него само на језике и писма националних мањина у Србији. И сви су ти мањински језици с њиховим писмима у истој равни, користе се под истим условима. Услове одређује посебан закон. Оставићемо сада по страни мањинске језике највише зато што у вези с тим у Србији је све увек било јасно. Никоме никада није забрањиван ни језик ни писмо. То је забрањивано само Србима у језику, рецимо, само на Космету, а у писму Срби су оштећивани непрекидно после 1954. године све до данас и то широм целе Србије – од Војводине преко остатка Србије све до Албаније.

            4. Први став Члана 10. Устава односи се само на српски језик и ћирилицу, а други став на друге језике и њихова писма

Први став, дакле, регулисао је службеност српског језика и ћириличког писма. И то без изузетка, наравно. У вези са српским језиком и ћириличким писмом није споменут закон и он, практично није ни потребан под условом да је питање српског језика и писма стручно уређено у Србији. И у праву су неки критичари и критизери када кажу да код других народа језика и писма нема у њиховим уставима. Наравно да нема, јер није ни нужно да их има пошто тамо језичка струка и институције обављају посао на стандардан начин (стандардни језик је довољно јединствен и уједначен и свуда је изабрано за сваки језик једно писмо. Једини су случај изван света Срби с блефирајућем двоазбучјем (ћирилица – латиница), а практично с превише видном општом насилном и противуставном фаворизацијом хрватске латинице на штету српске ћирилице.

Да је српска језичка струке у институцијама усаглашена с праксом и начином рада у свету, и у Уставу у Србији не би било нужно спомињање језика и писма. Овако је, ипак, спомињање језика и писма било неопходно да би се сугерисао некакав ред и у држави Србији према језику и писму Срба и да би се и Србима остварило право на њихов језик и ћириличко писмо које им је одузето после 1954. и одузима им се и данас у преко 90 одсто случајева у Србији,м а изван Србије исто тако или нешто још горе и више.

Многи критичари и критизери (и овде) Члана 10. Устава нису добронамерни, напротив смишљено су недобронамерни, да намерно избегнемо тежу реч. Они кажу да језику и писму није место у Уставу, а неће да кажу да тога има у више устава и у више држава у свету. И не кажу да није ни забрањено нити је штета што тога има у Уставу Србије. Ту је чак и врло корисно што су споменути језик и писмо. (Малопре рекосмо из којих разлога је добро што тога има у Уставу Србије.)

            5. (Не)разумни, неупућени критизери

Они још теже разумни критизери наводе (и овде) да се Устав не сме бавити нормирањем језика и писма. А то устав Србије није нби учинио. Ин није ништа нормирао ни из језика ни из писма, само је навео који је основни, неизоставни,м државини, на целој територији Србије службени језик (српски) и писмо (ћириличко).,  Устав је само одредио, навео и обавезао на познато. А то су српски језик и ћириличко писмо. Ништа, дакле, није нормирао. Назив језика је стручна ствар, норма је стручна ствар, писмо је стручна ствар (иако је и културолошка, и цивилизацијска, и државна, и национална и сл. ствар) и све је то препуштено и подразумева се да је дело стручњака у институцијама. А назив језика и врста писма нису ствар ничега другога до само одређења, именовања.

Дакле, ништа није урадио Устав лоше, поготово ништа лоше у вези с нормом српског језика и писма. Неки лингвисти из инстит5уција замерају Уставу што није навео које је службено наречје, што није навео и друго писмо (туђе, хрватско које је и данас непотребно у језику Срба као параписмо). Уставописци с правом то нису навели, јер нису хтели да се мешају у нормирање језика ни на који начин, а добро је што нису навели друго, туђе писмо које је неуставно у језику Срба. Устав и уставописци су, дакле, чак и стручно, ако ту уопште може бити реч о језичкој струци у Уставу, били стручнији од српских стручњака за језик у институцијама у Србији, јер се нису повели за глупошћу о неоставривом, непотребном и штетном неприродном двоазбучју, тј. о предвајању једино Срба по основу писма.

            6. Нема објективно ничег, баш ничег необичног и лошег у Члану 10. Устава Србије

Према томе, за нормално описмењеног и образованог човека, ништа лоше и непотребно није урађено у Уставу Србије (Члан 10) макар у погледу језика и писма. И зато су сва „пуцања“ у Члан 10. Устава Србије и у уставописце, макар у том делу Устава, само штетна, непотребна и из очигледно лоше намере, јер би хтели да се настави латиничење и последњих остатака Срба на српској ћирилици у српском језику.

Устав је чак у том погледу у Члану 10. изузетно користан јер је очигледан покушај и лепа и национално, културолошки и цивилизацијски корисна намера да се Срби – данас последњи народ који још нема исправно решено питање писма у целом свету и који се и данас дели и по том основу – макар у писму сабере и уједначи, ако већ не може у много чему другом. У томе српско јединство и уједначавање макар у писму и језику не би морало да остане на данашњи начин разбијено.

            7. Који то други народ у свом језику, осим српског, уче стручњаци у институцијама које плаћа народ, да буде у недоумици које је његтово писмо – писмо његовг језика?

И у нашем (српском) случају показало се да је немогуће да буде друкчије — двоазбучје је само (краће или дуже) привремено решење док сасвим не победи писмо које се суштински на све начине фаворизује у свакој употреби. Код Срба је то хрватска абецеда све време после 1954. године.

Питање писма неизбежно (за новац из буџета, тј. из народних пара) решавају стручњаци (лингвисти, правописци преко правописа који се шири у школи), а њиме се може бавити и Устав и закон(и), али не да би нормирали језик им писмо. Устав службени језик и писмо само именује. Како код нас стручњаци не дају и неће да се питање писма реши по пракси у целом свету а државне службе и власт у примени још не занимају ни Устав, ни закони, ни светска пракса — Срби су једини народ на свету који се неприродно служи двама писмима. А како је то неприродно, народ се одлучује, тј. навикава  природно за једно писмо, и то за оно које се на све начине намеће у свакодневном животу. Зато су Срби изгубили своје писмо, а ови трагови ћирилице данас не могу имати будућност у оваквим околностима. Дакле, ако све остане још мало исто (наопако)у нашим институцијама за српски језик, Срби (сада и православци; католици Срби, ако их још и има, раније су полатиничени) сви ће Срби бити полатиничени. Насилно латиничење свих Срба није прошло за хиљаду година у Србији ни изван Србије притисцима и окупацијама споља, али је успело насиље изнутра (и) у Југославији и у Србији после 1954. године, јер се оно спроводило преко државних и квазистручних институција по диктату идеологије и највише комуниста. (Лажна су сва порицања, а има их и овде понекад, да насиља против српске ћирилице није било. Тог насиља има и данас на мноштву примера.)

О овим питањима многи су разложно и слично говорили на овим и другим сајтовима. Да споменемо овом приликом само В. Грујића (зато што се жали да га намерно изостављамо) и В. Ђорђевића, а о значају очувања ћирилице један од великих бораца за ћирилицу јесте и Немања Видић и многи, многи други. Ову тројицу сам споменуо из више разлога и овде.

(31. јул 2013)