Невен Милаковић

Невен Милаковић: Сеобе


Сеобе

Бог је Србима дао сеобе
да би могли за изгубљеним Рајем да трагају,
да бјеже од гордости, сујете и злобе,
да путују Небу док на земљи трају.

Бог није желио да се Срби свете,
ближи су Му били када су праштали,
само пред Њим нисте могли да скријете
када сте нас као вуци крволочни клали.

Када је Бог Каине видио
гдје крв Србску халапљиво као воду пију,
одмах им је спасоносне сеобе открио
и створио као Мисир Небеску Србију.

И залуд нас као Витлејемске младенце убијате,
залуду нас тамничите к’о Ирод Јована,
ми увијек васкрснемо, ви то добро знате,
увијек нас спаси наша Вјера сачувана.

Немојте се зато прерано радовати,
ми ћемо се вратити ,увијек смо се враћали,
и опет ћете нас клати, увијек сте клали,
а ми ћемо пред вас кротко као Христос
пред Пилата стати,
и ни један међу нама прелестит’ се нећце
да за вратом својим прекланим зажали.

А и што би…па ви сте нас научили да се селимо,
ма какву нам намијенили судбу
ми би јој се веселили,
ми се крвљу невином множимо
и кад се са душама грешним дијелимо,
ма ви нијесте ниједног од нас ни убили,
само сте нас вјековима с Небом братимили.

Нема нас на Космету, нема нас у Лици,
нема нас у Книну а ипак смо тамо,
нијесу нас отјерале комшијске каме,
јаме безданке ни вражји телали,
само смо се ужељели да опет лутамо
па смо ето кроз сеобе Небо изабрали.