All

Како је МИТ О ПРЕНАСЕЉЕНОСТИ ПЛАНЕТЕ усађен у вијугу сваког медијског зависника и послушника Новог светског поретка?


Како је настао мит о пренасељености

 

Биљана Ђоровић
10.8.2013.

Мит о пренасељености планете заједно са митом о глобалном загревању, централни су митови Новог светског поретка који континуирано и безупитно преко организација и агенција УН и уз медијску халабуку, реализује агенду депопулације. Мит о пренасељености и превеликом броју људи на планети успешно је усађен у вијугу сваког медијског зависника и послушника Новог светског поретка захваљујући веома успешном спину и манипулацији бројкама који су нашли веома плодно тле у, медијима деформисаној, људској свести и савести.

overpopulation

Како је Хана Арент показала у својој студији О тоталитаризму: Чим неко почне да говори о превеликом броју људи на пренасељеној планети, ради се о тоталитарном пројекту чији је циљ да поништи човечност људи и трансформише људе у бића која више нису људска. Моћне елите су одувек биле опседнуте смањењем броја људи на планети. Еугеника је дубоко усађена у срца, умове и системе који су настајали из тих опсесивних порива оних који на свако Божије створење гледају као на  бескорисног потрошача онога што по логици њихове похлепе сме да припада само њима: воде, ваздуха, хране, права на живот.

Стивен Мошер, социолог, председник „Института за истраживање популације“ (Population Research Institute, PRI),  један од највећих стручњака у свету за питања популације, веома се аргументовано супротставио овом миту, декодирајући га у свакој тачки на којој је утемељен, указујући на институције, организације и појединце који су најактивнији у његовом спровођењу.Mosher

Стивен Мошер (Steven W. Mosher)  је  аутор и веома значајне студије „Контрола популације, Реални трошкови, илузорне предности“ (Population Control: Real Costs, Illusory Benefits).

Реците нам како је настао мит о пренасељености који представља један од централних митова глобализационог пројекта депопулације планете?

Први бомбаш модерног доба био је Томас Малтус, који је 1798. предвидео да ће  за људе на земљи бити довољно простора само до године Господње 1890. Са људима који се размножавају геометријски а храна аритметички, број људи неминовно надмашује понуду хране. Малтус је  објавио своје спекулације 1798. у трактату  под називом „Есеј о принципима популације“. У њему је  предложио да „Сва деца рођена, у већем броју од оног који је потребан да се становништво одржава на одређеном, жељеном  нивоу, морају нужно ишчезнути, осим уколико се простор за њих не обезбеди смрћу одраслих особа… Али изнад свега, требало би одбацити специфичне лекове који уклањају болести које пустоше; и обуздати све оне добронамерне људе који веома греше мислећи да чине услугу човечанству када пројектују шеме за искорењивање одређених поремећаја“.

Maltus

Томас Малтус

Малтусове теорије пригрљене су од стране британске више класе. Будући да је сама била поприлично неплодна, ова класа је живела у константном страху од плодности сиромашних слојева а да не спомињемо да су сиромашни самим тим моћнији и на изборима и на тржишту. Ови малтузијанци, како су сами себе назвали, постали су још забринутији појавом Чарлса Дарвина.  Не само да су сиромашни превише плодни, већ имајући сву ту децу, врло брзо ће утицати на заглупљивање популације. За просперитетне и привилеговане, који су се осетили надмашеним великим бројем „неопраних“, овај процес је представљао сушту супротност „опстанку најјачих“.

Овај поглед је задобио милост интелектуалног уобличења од стране Франсиса Галтона (Francis Galton), рођака Чарлса Дарвина. Галтон је у свом делу  „Истраживања људских способности и њиховог развоја” (1883) дао псеудо научни сјај ономе што је видео као генетичко опадање нације. Да би умањио овај тренд опадања генетике нације оптерећене прекомерним рађањем „неопраних“, он се залагао за активну политику „еугенике“, што је реч коју је сам Галтон сковао, подразумевајући под њом „добро рођење“. Еугеника је подразумевала: више деце од одговарајућих а мање – или – нимало – деце од неодговарајућих, са крајњим циљем еволуционог успона човека.

Током 1920-их, Рокфелерова фондација финансирала је институцију Маргарет Сангер „Америчка федерација за планирање родитељства“ (Planned Parenthood Federation of America), која је првобитно названа Америчка лига за контролу рађања. У својој књизи из 1922.: „Стожер цивилизације„, Маргарет Сангер је написала:Контрола рађања … је заиста највећи и најистинитији еугенички програм„.

Шта нам можете рећи о Америчкој лиги за контролу рађања и Маргарет Сангер, представљану њеним савременицима као несебична жена пуна милости?

sanger

Успостављањем Америчке лиге за контролу рађања Сангерова је своја убеђења о неопходности елиминације „неспособних“ спроводила у дело: отварала је клинике за стерилизацију сиромашних и заосталих у развоју. Како су „неспособни“ живели и изван граница САД, ширила је своја еугеничка убеђења по читавом свету у форми контроле популације, која је требало да осигура еугенички квалитет над популационим квантитетом.

Њен пројекат је привукао пажњу оних који сматрају себе изразито „способним“. Конкретно, богати еугеничари  из времена Маргарет Сангер бацили су се на еугеничке пројекте са уживањем.  Циљ Маргарет  Сангер, по њеним речима, био је „да створи расу чистокрвних.“  Иако није успела у том подухвату, као што ни Хитлер потом још спектакуларније  неће успети, она је успела да окупи веома много  богатих навијача, укључујући Џона Д. Рокфелера III. Они су себе сматрали суштим оличењем аргумената Маргарет Сангер будући да су себе видели као производ супериорних крвних линија.

Највећи донатор еугеничких пројеката, фондација Рокфелер, уложила је огроман новац у разне еугеничке и популационе пројекте од Америчког друштва за еугенику, преко  Cold Spring Harbor до Америчког друштва за плодност. Каква је била улога Џона Д. Рокфелера III и његовог „Популационог савета“ у историји еугенике?

Нацисти су предузели активне мере да прочисте крвне линије и побољшају залихе „супериорних“. „Аријевска раса“ отишла је далеко испред онога што је већина еугеничара, и у својим најцрњим тренуцима, могла да замисли. Читав еугенички пројекат је после Другог светског рата почео да тоне и његови заступници су ужурбано порицали да су икада имали на уму таква ужасна места каква су Дахау, Аушвиц, Берген-Белзен, итд. Наравно, то је била само слика за јавност и од тада се „квалитет“ популације редизајнира у популациону контролу заједница и тако брижљиво прерушен неосетно враћа истом дискурсу.

Хорор холокауста није спречио Рокфелере да јавно говоре о неопходности редукције становништва. Након Другог светског рата, САД и друге развијене земље послале су бројно медицинско особље и помоћ којом су веома успешно елиминисане многе инфективне болести које су косиле становништво у овом делу света. И, док су стопе прираштаја биле високе, стопе смртности су опадале. Популације Латинске Америке, Африке и Азије  ушле су у период рапидног раста, као што се то догодило и са Европом и Америком неколико деценија раније. Рокфелери и други богаташи нису могли бити забринутији: контрола раста становништва морала је, по њиховом мишљењу постати део националне стратегије САД пре него што буде исувише касно. Видите: раст популације очигледно изазива примални страх и панику код богаташа, који су невероватно ужаснути овом појавом.

Како другачије објаснити епифанију Џона Д. Рокфелера III, унука нафтног тајкуна Џона Д. Рокфелера и једног од најбогатијих људи на свету, када се сусрео са осиромашеним масама света у развоју. Дилетант који никада није имао сталан посао, кренуо је на дугачко путовање у Азију и Африку после рата одкле се вратио убеђен да Запад мора да питање пораста популације стави испред проблема економског развоја. Рокфелер је на том путовању пронашао сврху свог живота и животну опсесију. Сељачка друштва Азије, Африке, и Латинске Америке никада више неће бити иста.

population-councilРокфелерови  напори да придобије поверенике Рокфелерове фондације нису успели. Они су одбацили његов контроверзни предлог да се развију нове методе контроле рађања које би постале обавезујуће за земље у развоју. Пошто му  је био одбијен приступ породичном богатству, Рокфелер је користио свој сопствени новац како би 1952 .године установио Популациони савет.  Савет је представљен  и још увек се представља као неутрална, научна организација, али његова сврха је јасно била да контролише глобални раст становништва. Рокфелер је био председник а потом и директор Савета током наредних четврт века.

Дилетант је постао први технократски контролор популације и ову своју улогу обављао је са еванђелистичким заносом. Окупио је најбоље умове и направио је глобалну мрежу популационих експерата широм света који су делили његову одвратност према наталитету сиромашних.  Финансирао је истраживања како би пронашао што једноставније али систематске и трајне начине контрацепције и стерилизације становништва. Успоставио је регионалне центре за обуку и истраживања у Бомбају (1957), Сантјагу (1958) и Каиру (1963) и националне центре у многим земљама, формирајући од њих камене темељце у институционализацији контроле популације.

Ови центри и њихови експерти, како је то признао Фредерик Озборн, десна рука Рокфелера, „стимулисали су напоре да се непрекидно говори и утемељи теза о сувише брзом порасту становништва“. Нема сумње да су у томе успели, а то је био и примарни разлог успостављања Популационог Савета. Како је време одмицало, Рокфелер је помогао да се установе програми за планирање породице у Јужној Кореји, Малезији, Хонг Конгу, Цејлону и другим земљама. Но, најважнија ствар коју је Рокфелер урадио била је када је, уз помоћ свог новца и новца својих супер богатих истомишљеника, успео да тихо, иза сцене, убеди федералну владу САД да приступи реализацији депопулационе агенде. Рокфелер је уложио милионе из свог сопственог џепа. Влада САД потрошиће милијарде.

Један од камена темељаца Новог светског поретка, причу о постојању великог броја људи на планети, пренасељеност, називате „мит о пренасељености“ који представља гигантску и нехуману превару“. Због чега, за разлику од већине других који реченицу „има превише људи на земљи“, третирају као оно у шта се не може и не сме сумњати, не сматрате да је број од 7 милијарди људи на земљи алармантан? Каква је права истина о демографском стању планете? Да ли је мит о прекоборјној популацији у корелацији са  стопом фертилитета? Каква је права истина о демографскоим трендовима?

Ми у Институту за истраживање популације смо са највећом радошћу  тог 31, октобра 2011. поздравили долазак на свет седам милијардите бебе. Њен долазак је важан показатељ узлазне стазе човечанства. Прославили смо долазак још једног Божијег створења, док су контролори популације њен долазак видели као показатељ катастрофе и разлог због кога би сви ми требало да страшно очајавамо. Контролори популације из Популационог фонда УН и агенције Планирање родитељства, највише би волели да се та беба није никада родила.

Такозвана „популациона експлозија“ резултат је праве експлозије побољшања здравља и животног века становништва планете. У касном 19. веку четворо од десеторо деце, умирало је пре него што наврши пету годину. Данашњи степен морталитета је око 6% и у сталном је опадању. Пре 200 година животни век је био испод 30 година, данас је 69 и непрекидно се повећава. Како људи дуже живе, природно је да нас има све више.

По свим показатељима благостања: од смртности деце, просечног животног века, нивоа образовања и уноса калорија, живот у Африци, Азији, Латинској Америци, значајно је бољи. По подацима Светске банке просечан приход у земљама у развоју повећао се четири пута од 1960.године. Произведе се довољно хране тако да свака особа на свету може да унесе 3500 калорија дневно. Не постоји никаква потреба да било ко на Земљи гладује. Популација се више него удвостручила од 1960. али производња житарица по хектару увелико премашује тај темпо. Човечанство би на овом степену развоја науке и технике, када оне не би биле у рукама еугеничара, могло да живи сјајно: довољно хране, раст продуктивности, нестанак сиромаштва и глади, пораст образовног нивоа су на том степену да би људска раса коначно могла да буде срећна и задовољна оним што је постигла.

overpopulatiommythИ требало би једном разјаснити и схватити да истински  популациони дугорочни тренд није повећање популације већ њено смањивање и то је права опасност са којом се данас суочавамо. У око 80 држава на свету које чине половину светске популације стопа фертилитета је испод стопе репродукције која омогућава просто обнављање становништва дефинисано као 2.1 дете по жени.

Популација у развијеним земљама стагнира или се смањује. УН предвиђају да ће се до 2050.године становништво Русије смањити за 25 милиона, Јапана за 21 милион, Италије за 16 милиона,  Немачке и Шпаније за по 9 милиона. Предвиђа се да ће Европа и Јапан изгубити половину популације до 2100 године. Све земље у којима је стопа фертилитета испод стопе неопходне зa просто обнављање становништва, изумреће. И у земљама у развоју породице се смањују: са петоро деце по жени 1960. године данас их је мање од троје. И тренд је: даље смањивање.

Према „ниско варијантној пројекцији“ УН (low variant projection)—историјски најпрецизнијој—светска популација ће достићи свој максимум од 8 милијарди 2040. године а затим ће почети да опада. Високе стопе фертилитета данас су реткост. Бројке УН за 2010. говоре да се у само 10 земаља на свету стопа повећала за око 3%. До 2050. године биће двоструко више људи изнад 65 година старости од броја деце од 15 година и млађих. Економске последице старења популације биће затварање школа, опадање тржишта и смрт економија.

Игнорисањем ових чињеница контролори популације настављају да шире мит о пренасељености. UNFPA и друге организације за контролу популације нерадо пријављују истину о паду наталитета у свету, зато што прикупљају фондове застрашујући људе причама о прекобројном становништву на пренасељеној земљи. Они нам утрпавају у мозак да се исувише много беба рађа од стране сиромашних људи у неразвијеним земљама.

То је заправо исто као да кажете да само богати треба да имају децу, и представља нову форму глобалног расизма.

Под хитно треба престати са финансирањем програма за контролу популације и усмерити пажњу на праве проблеме као што су маларија, HIV/AIDS, и инфективне болести. Хајде да заједно прославимо седам милијардиту бебу. Он или она је најбољи знак нашег просперитета, наших нада и наше будућности. Даровити људи који су се рађали као друго, треће или ко зна које дете у породици помогли су да се развију наука и техника, уметност и побољша здравствени статус човечанства. Осим тога, било ко, сиромах или богаташ јединствена је креација и нешто неизмерно драгоцено за сваког од нас. Седаммилијардита беба није проклетство већ благослов. И то за све нас.

Били сте први научник из САД који је живео у руралној Кини током 1979-80  где сте се на лицу места суочили са девастирајућим последицама Кинеског закона којим је наређено да ни једна породица не сме имати више од једног детета. Са каквим ужасима сте се сретали када је кинеска влада експроприсала људско право одлучивања о броју деце који ће имати?

Живео сам у селу  у провицији Гуангдонг током 1979. и 1980. године и сведок сам вршења насилних абортуса и присилне стерилизације. Резултат кинеског експеримента који је трајао 33 године, изведеног на основу „државног плана за репродукцију“, су десетине милиона жртава принудне стерилизације и принудних абортуса.

Kina

Почетком 1980.године, влада провинције Гуангдонг тајно је  одредила да стопа прираштаја не сме да пређе 1% годишње. Локални званичници приступили су испуњењу тог плана тако што су кренули да уништавају што је више могуће трудноћа. Правила су била јасна и прецизна: Ни једној жени није дозвољено да роди друго дете док не прође 4 године од рођења првог, док је треће дете строго забрањено; свака жена која је родила троје деце до 1. новембра 1979. године мора да буде стерилисана.

Током неколико следећих недеља био сам сведок сваког аспекта ове драконске кампање. Присуствовао сам „студијским предавањима“ о планирању породице на којима су виши партијски званичници застрашивали младе мајке због тога што су затруднеле. Пратио сам их до клиника које су биле одређене за абортусе и стерилизацију. Локални званичници су ми дозвољавали да пратим шта се дешава. Просто су жудели да демонстрирају своју правоверност у спровођењу закона о контроли рађања пред једним странцем. Никада нећу заборавити бол и патњу урезану на лицима тих жена, као и на лицима њихове нерођене деце, од којих је неке делило само неколико дана од рођења. Та деца су брутално убијана хемијским оружјем – отровним инекцијама – а затим комадана хируршким ножем.

Poster Emphasizing China's One Child Policy

Рекламни пано којим се пропагира „политика једног детета“

Захтеви кинеских „планера“ и контролора популације, ескалирали су током осамдесетих година. Политику једног детета по породици први је предложио Денг Ксјаопинг (Deng Xiaoping) у свом говору из 1979.године а одредбе тог говора почеле су да се примењују 1981. Техничка методологија развијена је две године потом и захтевала је употребу интраутериних средстава за жене са једним дететом, стерилизацију парова са двоје деце и абортусе за жене које су остале у другом стању без одобрења.

Статистика кинеске владе показује да је просечно изведено око 30 милиона оваквих захвата годишње.  Готово све процедуре извођене су под принудом.

Крајем осамдесетих, дошло је до модификације политике једног детета као одговр на учестало убајање женске деце на рођењу од стране родитеља који су желели мушког наследника, тако да је влада дозволила још једно дете уколико је прво била девојчица. У неким деловима Кине ова мера се развила у де факто политику два детета.

Начини на које се спроводила ова политика су застрашујући: жене су психолошки и физички малтретиране, често вучене до клиника за вршење абортуса. Мреже плаћених доушника су биле ангажоване на извештавању о неовлашћеним трудноћама код суседа, породице и пријатеља. Читава села су кажњавана за ван планске порођаје. Званичници су спроводили ноћне препаде  на парове за које се сумњало да крију децу. Водили су детаљну евиденцију о сексуалној активности сваке жене која је била у њиховој надлежности. А да би принуда режима била потпуна,  „центри за планирање породице“ поседовали су  комплетна затворске ћелије – са шипкама – како би затворили  оне који су пружали отпор принудном абортусу или стерилизацији. Присилна стерилизација се користила не само као средство за  контролу рађања становништва већ често и као казна за мушкарце и жене који су се супротствили другим правилима.

Еугеничка агенда прелила се на целокупну популацију. У току је процес континуиране производње сувишних људи. Каква је улога УН у спровођењу агенде депопулације, и посебно Популационог фонда УН (UNFPA)? Да ли је  демографска и популациона политика трансферисана на супранационалне структуре УН?

Мит о пренасељености је мит који убија зато што охрабрује владе, попут кинеске да се умешају у једно од фундаменталних људских права, наиме, да човек има онолико деце колико жели. Тоталитарне владе готово по правилу проглашавају једну групу људи за „непријатеље државе“ и организују се како би их елиминисали. Мит о пренасељености обезбеђује далеко шири простор у коме се као циљна група заиста показује глобална светска популација.

Уједињене нације, делујући преко Популационог фонда УН  и других својих агенција и организација, од самог почетка подржале су напор да се светска популација смањи.  Политика једног детета, сурово спровођена у Кини, добила је значајну подршку, највећу појединачну суму од Популационог фонда УН, који је са 50 милиона долара постао главни донатор политике једног детета у Кини. Међународна федерација за планирање родитељства (IPPF)  подржала је кинеску политику са знатно мањом, али још увек значајном сумом од 500 000 долара.

Новац је отишао кинеским партнерима, како је то изјавио IPPF са очинским поносом: -Групи кинеских званичника задужених за планирање породице који ће донети савршен план рађања. Светска банка је такође отворила своје бисаге и до 1996. доделила зајам од преко 22 милијарде долара Кини.

unfpa-logo-300x135Након што су финансирали овај програм у Кини адвокати контроле популације су прослављали успехе, одобравајући све методе којима је забрана женама да имају више од једног детета примењивана. УН су одабрале годину 1983., када је примена мера била најсуровија, да прву Награду УН за контролу популације доделе  Кини. Планирање породице је тутњало на насуровије начине Кином, док су званичници УН-а на грандиозној церемонији доделе, славили Кину због највећег степена будности у погледу питања популације. Исте године Међународна федерација за планирање родитељства примила је Кинеску асоцијацију за планирање породице као пуноправног члана у своју Федерацију, изјављујући да су циљеви кинеског програма у потпуности конзистентни са препорукама Светске банке и Друштва за бољу будућност из Вашингтона. Штета што нису приложили мишљења 15 милиона младих кинескиња које су биле присиљене да те године изврше абортус, од чега око 90% под принудом.

Догађаји у Кини показали су да су UNFPA и друге организације УН преузеле главну улогу у покрету за контролу популације широм света.
_______
Повезани текстови: Еугеника у Србији! Убијање беба због „лоших гена“ и уштедe у државном буџету ??!!