All

Небојша Кузмановић: ВРЕМЕ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА


ВРЕМЕ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА

Пише: Небојша Кузмановић

Данас сам потпуно уверен да се убрзано приближавамо ’14-тој, али не 2014. већ 1914-тој. години. Ако упоредимо стање у свету, и нашем блиском балканском окружењу, јасно увиђамо да су околности готово исте као тада. Економска криза у Европи: претње банкротом у Грчкој, Португалији, Италији, пад акција на берзи у Америци и претње банкротом америчке државе. Побуне и крик младих, гладних и обесправљених у Империји: Лондону, Марсеју, Паризу. Немири и сукоби на Блиском и Средњем Истоку – инсталиране револуције у Либији, Тунису, Сирији,1 па дугогодишњи западноимперијални ратови у Авганистану и Ираку. А код нас окупација јужног дела Србије, односно Космета; протекторат у Босни и Херцеговини, непризнавање Срба ни као националне мањине у Словенији и Македонији, непрестано сузбијање, већ укинутих, српских националних права у Хрватској и Црној Гори…

Дакле неоколонијализам само добија нове форме. Али су циљеви увек исти: отимање, отимање и само отимање свих врста енергетских ресурса. Наравно, “од слабијих и мање војно-економско развијених народа“, а с друге стране, већ легендарно, културолошко и демократско усрећивање недовољно цивилизoваних народа, по евро-атлантистичкој матрици.

Погледајте како се у ствари у историји ништа суштински не мења: и данас се људима ограничава слобода, класне разлике су све израженије, рукописи се спаљују, као у тзв “мрачном средњем веку“, иако живимо у тзв. демократском поретку, вербални деликт на светској равни (пре свега због Воје Шешеља) и даље постоји, као и у време “тоталитарног самоуправног социјализма“, и наравно, као логична последица дијаболичног стања – Велики инквизитор је опет ту међу нама.

гаврило принципСве ове околности нам пред очи, које скоро да више ишта виде; и срце, које скоро да ишта више осећа; доводе “дечака врапца“, како га са нескривеном љубављу, назива Владимир Димитријевић – Гаврила Принципа.

Док је, после атентата на Франца Фердинанда, Принцип умирао у затвору у Терезијанштату Гаврило је написао песму која нам се данас привиђа и постаје узор.

Гаврило пева:

 

САРАЈЕВО, 1914

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све ко јуче
Сутра се исто спрема.

И место да смо у рату
Док бојне трубе јече,
Ево нас у казамату,
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт.
Ја нијесам идиот –
Па то је за мене смрт.

Ал право је рекао пре
Жерајић соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи!
2

Владимир Димитријевић пише недавно о Гаврилу и каже: “Дешава се да сав човек стане у једну песму; али, то онда није обична песма – то су оне хомеровске „крилате речи“ које, из века у век, сведоче о непропадљивости људскости и о жртви као темељу заједнице. Таква једна песма припада и Гаврилу Принципу, и настала је у доба када је млад и свестан своје судбине, и да жив неће изаћи из тамнице, робијао. Куцкао ју је, каже предање, шифрованом робијашком азбуком у зид, као поруку осталим заточеницима.“3

Пошто нам се историја понавља, ево након сто година поново српски мученици пишу песме у европским казаматима. Овај пут то није Аустроугарска, већ Еуроугарска и није Терезијенштат већ Хаг. С том разликом што сада имамо много више Гаврила у тамницама. Поред Воје, Радована, Ратка, Небојше, Јовице, Мартића, Горана, Крајишника и многих других, тамо је и Стојан Жупљанин који пише романе о српској страдији.

_________________

1 Скоро у целом свету, а ових месеци на Блиском Истоку, на српску срамоту, активно учествују као инструктори и “наши“ млади момци из “Отпора“. Као некада Титови “Шпанци“, с том разликом што су се Титови интербригадисти борили против франкизма и фашизма, а ови наши се боре за неофашизам, наравно преобучен у обланду људских права и демократију, али у форми тоталитаризма. Не мора се бити посебно проницљив да се закључи да су њихови финансијери “с оне стране Баре“, тј. из америчких фондација, иза којих увек стоји легендарна CIA. Међутим, они морају да знају да сада постоји само један “мали“ проблем. После Канвасових активности у Украјини и Грузији за вратом им је једна симпатична служба безбедности, а после учешћа у “Арапском пролећу“ и момци који на себе стављају експлозив. Вођа савремених српских интербригадиста зове се Срђа Поповић. Он је данас извршни директор “Центра за примењену ненасилну акцију“ (CANVAS), Центра који је временом постао присутан и активан у 43 земље света.

Извор „Нови стандард“, ’’Пси мира – Срђа Поповић оснивач Отпора: Извозимо револуције широм света’’, 07. новембар 2010.

2 Песма је настала 1914, током Принциповог тамновања у затвору за време истраге,а поводом Сарајевског атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Први пут је објављена 17. марта 1919. године, после Првог светског рата, у часопису “Звоно“, Види: Владимир Дедијер, ’’Сарајево’’ 1914, Просвета, Београд 1966. 557, 896.

3  Владимир Димитријевић, ’’Питање принципа – одговор Гаврила’’, ’’Печат’’, Интернет портал слободне Србије, 27. јун 2011.