Ванредно Стање

КОРЕНИ – Никола Јанић: Драшковић 164.000, Влајковић 154.000, Вучић 92.000…


КОРЕНИ – Никола Јанић: Драшковић 164.000, Влајковић 154.000, Вучић 92.000…

Министарка здравља и потпредседница СПС-а Славица Ђукић Дејановић (не знам колика је њена месечна плата) објаснила је пре неки дан да је “Ивица Дачић са Вучићем разговарао и о премијерској функцији. Чврсто уверење Вучића је да Дачић, као човек који је добио мандат од председника државе треба да води владу. Ово је Дачићева влада. Ако он неће бити премијер, онда ће бити нови избори”, рекла је Ђукић Дејановић у интервју НИН-у. Изнела је и њено виђење на то да велики део јавности мисли да и МУП и владу, води Вучић а не Дачић, и рекла:
“Вучић је тренутно најпопуларнија политичка личност у Србији, води највећу странку и било би игнорисање реалности ако би Дачић сам, без дневних консултација о најбитнијим питањима, водио ову владу”.

24.08.2013. КОРЕНИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Никола Јанић www.koreni.rs

Никола Јанић
http://www.koreni.rs

Дакле у овоме не постоји ништа необично или ненормално. У свим нормалним земљама премијер се консултује о важним питањима са потпредседником. Али у Србији је много обратног од нормалног и ако некоме није по вољи, дочекује се на нож. Овог пута нож је био у коментару министарке Зоране Мијаиловић:
“Ово није влада Ивице Дачића, ово је Влада Србије”, рекла је потпредседница СНС и министарка енергетике у тој, било чијој влади. Колико је стотина хиљада грађана Србије аутоматски, нажалост само за себе или за своје најближе рођаке и пријатеље, прокоментарисало њену изјаву речима: “Па Зоранче, маче, није ни Србија прћија СНС-а ни Александра Вучићева, него је наша!” Или…

О томе чија је заправо данас држава Србија, чије је Косово, духовна вера и богатства на њему, Војводина, Прешево… и шта ће од Србије бити сутра, можемо другом приликом. Сада да видимо мањи део, од много, невероватног што се данас дешава у Србији, у којој вицепремијер владе поставља неког клинца из Америке за министра. Није толико забрињавајуће да се паметан, али неискусан клинац, поставља на чело министарства, већ да Србија нема гаранције да ће се малог Лазара визије остварити. Јер Вучићеве речи и славопојке у медијима, да ће Србија за десет година бити онаква каквом је Лазар (или неко други) види, више су бајке, а не гаранције. Да ли гладни у Србији могу да чекају десет година? Онима који немају да једу ко људи и десет недеља је предуго у нади и чекањима да бар један цео дан буду сити. Плаше се и да ће, као много година до сада, Србија уместо палац опет добити јадац.

Премијер владе Ивица Даћић је са вицепремијером изгледа већ преломио њихов јадац, а то ломљење се завршило као и много од њих “преломљеног” за годину дана колико су на власти. Ломљава се чула, а кад се бука утишала, мало ко је знао да ли је нешто, шта и коме, остало у руци… За народ Србије је скоро све невидљиво, али је само једно сигурно и свакодневно присутно, а то је још један страх! Свакодневни страх од неизвесности шта ће бити сутра, где и како ће завршити земља у којој премијер владе не проговара о постављању министра у влади у којој би он, премијер, требало да има прву и главну реч.

После арогантно неумесне изјаве госпође Зоране Мијаиловић, министарке у (не)Дачићевој влади, ипак се доста разбистрило. Председник странке у којој је она, подпредседник, данашњи вицепремијер у влади Србије ради, како народ каже, “ко коњ”. Само што није добро да грађани тако мало знају шта он заправо ради? Многи су до данас веровали да префикс “под”, означава нешто, или некога, ко је испод нечега и некога, а не обратно. Али десио нам се Вучић, пун нелогичности и несхватљивих контрадикторности, човек који обрће све наопачке. На пример, образлажући одлуку његове оставке на место министра одбране, рече да је разлог томе, што мора да призна јавности, да он физички не може да издржи два или три посла, не сећам се тачно колико рече? Ако је рекао три, онда се то вероватно односи на његове обавезе као председника странке, као министра одбране и као првог потпредседника владе. Па ако не може физички да издржи три посла, како онда тако одлучно и насмејано издржава четири, пет, шест… или ко зна колико још? Дакле безброј других послова, за које од државе други добијају плате, а не он?! Посебно важан посао, који му узима доста времена, јесте његово континуирано појављивање у медијима. Додуше, радећи тај “четврти посао”, труди се да паметно избегне замарање које нарушава његово здравље, и за које неке медије пишу да је већ толико нарушено, да су лекари морали више пута да га ојачају трансфузијама.

Као некада Титу, тако сада Александру мењају крв, да га освеже, и то у данима у којима болнице немају довољно крви ни за већ заказане операције. Многе од тих операција су због недостатка крви отказиване, и тиме су продужене муке па и ризиковани животи неких пацијената. Александар се ипак труди да, тамо где може, чува здравља па је зато медијски невидљив када су у питању теме које не доносе политичке поене и не подижу популарност. Где је клизаво и несигурно, где постоји ризик да не добије палац, него јадац, бата Аца се не појављује. Нема ни велику економску сатисфакцију да буде мирођија у чорбама које му нису по укусу. Земља је у кризи па су цене и кувара и зачина мање, много мање него нека досадашња кувања и мувања.

У односу на друге, високи Александар је мизерно плаћен. Само пре неколико месеци месечна плата му је била 92.000 динара, а колико прима данас и да ли је било неке повишице, не знам. Није ме интересовало да проверавам, тим пре што је српску дијаспору, посетиоце портала www.koreni.rs и мене лично више интересовало колика су месечна примања других државних службеника. То интересовање је расло у такту са месецима који су пролазили а да је Славка Драшковић, директорка Канцеларије за дијаспору (та канцеларија се тако зове, а то није) игнорисала питање о висини њене плате, безобразно одбијајући да на њега одговори.

Знао сам ја колико се хиљадарки сваки месец броји Славки и о томе сам говорио у емисији “Гост студија”: http://www.koreni.rs/gost-u-studiju-tv-kopernikus-11-07-2013-gost-nikola-janic/, али сам чекао да тој жени дође од негде у главу и она лично то каже. Њена је обавеза, као државног службеника, да одговори на сва постављена питања. Нажалост, та дама, која је можда тек неки 999. владин службеник, по рангирању важности посла који обавља, ћути. Њено ћутање је  разлог да се податак о броју хиљадарки, које јој се исплаћују сваког месеца, данас налази у наслову овог текста.

Дакле, да поновим и појасним. Пре четири месеца, плата госпође Драшковић је износила тачно 161.126 динара. Њен заменик, Александар Влајковић примао је тада око 9.000 мање од Славке, што значи да је његова плата била 152.118 динара. Претпостављам да су и они, као већина грађана, мишљења да је у Србији тешко живети са месечном платом, па се не треба чудити да је само месец дана касније Славкина плата повећана на 164.349, а Влајковићева на 155.160. Плате других виших службеника у канцеларији, која по мишљењу многих из расејања није потребна нашој дијаспори, кретале су се тада у износима од 118.897 до 127.457, а примања виших саветника (иначе можда само 000,1% дијаспоре зна о чему и кога ти саветници саветују) била су и до 134.579 динара. Поред оваквих “великана” канцеларија има и самосталне саветнике. Ко зна (они које сам питао не знају) кога и о чему они некога саветују? Радно место са формулацијом (форме ради) “самостални саветник” не значи, ваљда, да они други, или први, виши саветници, нису самостални, него им је посао да саветују по нечијем наређењу. Без обзира како, самосталност никада није била добро плаћена, па плата ових “самосталних” није већа од 80.116 динара.

Све ово намеће и оправдава закључак да је вицепремијер владе Републике Србије, Александар Вучић, веома јефтин. Ако је висина плате показатељ обима, стручности, важности и одговорности посла за који политичари и државни службеници примају плату, онда је први потпредседник срамотно испод многих других. А ипак, тај исти човек, кога замара да истовремено обавља и функцију минстра одбране и потпредседника, неуморно ведри и облачи по свим сферама, областима, министарствима; по свим пољима и ћошковима у напаћеној Србији. И поред тога, верујем да он није егоцентричан, злобан или завидан, јер је очигледно да му не смета што Славка Драшковић, такође “кадар Америке” (мада није живела у Америци), прима месечно чак 70.000 динара више од њега, високог Александра. Не смета му ни да неки велики, а ниски (у односу на његов раст) Александар Влајковић, данас Славкин помоћник, а некад новинар РТС-а и са јавног сервиса јуче одстрањен репортер, има “само” око 60,000 већу плату од вицепремијера…?

На крају крајева, Господ Бог није никада добијао плату, ни у динарима, ни у еврима, ни доларима, а створио је свет и ради за све људе широм земљине кугле. Александар Вучић није Бог на земљи, али је тешко порећи да он данас у Србији јесте све и свашта… Он је, како народ каже – Бог и батина. О томе како је његова реч одлучујућа чак и када је у питању ко ће да живи ко не, у правом смислу речи, писаћу детаљније у неком другом, можда већ у наредном тексту на порталу www.koreni.rs.

У међувремену остаје да размишљамо, погађамо и нагађамо, зашто господин Вучић, који месецима понавља да је ЕУ приоритет и једина алтернатива Србије, у три важна министарства поставља за министре три “наша” из Америке?! Могу да предпоставим да је притисак на Вучића, по питању ових “наших” министара, велики. Тим пре што знам да је под великим притиском на место шефа Канцеларије за дијаспору поставио Славку Драшковић, која није ни завршила факултет ни радила као неки стручњак у Америци. Њена стручност је била да у Београду (у Србији) води канцеларију неких других “наших” из Америке.

Или поред свега наведеног, Александар је и изузетно видовит. Можда у некој његовој визији (за разлику од Лазарових визија) Вучић не види за тридесет или више година Србију у Европској унији, већ као Америчку педесет и неку државу…!

Никола Јанић