АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

СТРАХИЊА ЖИВАК- ПРИЧА О ТРАГИЧНОЈ СУДБИНИ ЈЕДНОГ СРБИНА (Б. Живковић)


Страхињa Живак о потреснoм страдању своје породице и сопственој Голготи у ратом окованој Херцеговини

 

Живи да би сведочио!

 

Убили су ми муслимани оца и два стрица у Другом светском рату. Мајка Босиљка бринула је о нас четворо сирочади. Нисам ни сањао да ће крчаг нове балканске несреће однети животе мојих синова- каже Страхиња Живак

Zivak sa svojom knjigom

 

Судбина Страхиње Живака, пензионисаног инжењера из Требиња, стала је до сада у девет књига. Неке су преведене на више светских језика. У свом граду Страхиња је жива легенда. И не постоји Србин у Босни и Херцеговини који није чуо за њега. Почетком несрећног рата у БиХ, тешко рањен доспева у Алијине казамате, и у једном од најгорих мучилишта Централном затвору, сазнао је да су му, бранећи огњиште, убијена двојица синова. От туге његовој супрузи, препукло је срце. У злогласном сарајевском затвору, обећао је себи да ће преживети, да би сведочио о ономе што други неће, нити желе да признају, о злочинима муслиманске и хрватске војске над Србима.

У Требињу га није било тешко пронаћи. На вратима дома чекао нас је просед човек, који видно храмље. Очи Страхињине бљесну као мач, а поглед искрен. Схватили смо да разговарамо са храбрим човеком, челичног карактера и огромне снаге.

За десет година, по изласку из логораВиктор Бубањ, и Централног затвора написали сте девет књига, инспирисани жељом да победите људско зло. Ваше књиге: Живим да сведочим, Јеш једном о злочинима над Србима, Све на чистину, Логор Челебићи, Јаук, Сведок – све док, Злопамћења два… су од 1996. до данас промовисана у Београду, Нишу, Смедереву, Подгорици, Бањалуци, Фочи, речју у свим српским земљама.

– Мислим да је за памћење промоција у Београду на Коларцу 1996. године. Био сам импресионаиран. Осећала се солидарност, жеља да се чује, схвати, саживи са човековом судбином. Наравно, и све потоње, много их је, биле су успешне на свој начин. Када кажем успешне, онда мислим на мисију коју имају-да сведоче истину. Много тога у рату, разуме се, било је под велом тајне.

Прошли сте ужасну Голготу, тамнујући у логорима Алије Изетбеговића. Били сте полумртав човек!Трагедија ваше породице је несагледива. Рат у БиХ вам је отргао обојицу синова, који су страдали заједно са својим сународницима бранећи српско село у општини Коњиц!

–  Слободана (34) и Велимира (30) сам изгубио 26. маја 1992, убијени су у селу Брадина са још педесетак Срба који су бранили нејач од многоструко бројније Алијине  хорде. За њихову смрт сам сазнао у сарајевском затвору. У историји села то је крвави датум. Брадина је својеврстан симбол страдања српског народа у последњем рату. Србима наметнутом! У Брадини је тада живело око 700 становника, претежно Срба. Село је 1992. сатрто! Било је то живописно, прелепо сеоце са много младих људи којима би се свако поносио. Брадина је чувена у Херцеговини по великом броју солунских ратника, добровољаца у Првом светском рату. И данас се памте фамилије Горелићи, Самоуковићи… па и нас Живака је било. Ратовали су они, раме уз раме, са војводом Мишићем. Мој деда Тодор Живак, погинуо је 1916, а потом и жена Сава Живак је једна од њих 88 из добровољачке гарде. Кроз историју смо због тога били трн у оку Хрватима и муслиманима. Моји синови и још 50 Срба били су данима и ноћима распоређени да чувају децу, старце од зверстава Алијиних солдата. Нико није желео да се понови 1941, када је један Хрват – усташа са Бијелашнице упао у Брадину, до зуба наоружан, одвео 19 младих голоруких Срба у Коњиц, где су убијени и бачени у јаме. Са тог подручја је преко пет хиљада српске нејачи током Другог светског рата завршило у усташким јамама.

—-

Срби у југоисточној Херцеговини- жртвовани

Ваша породица  је кроз прохујале ратове плаћала крвави данак родољубљу!

Сећам се, имао сам осам година, када су муслимани у Другом светском рату убили мог оца Ђорђа. Учинила је то тадашња муслиманска милиција, прве комшије. Одвеле су га у шуму у мају 1942. Очев леш, сав исечен бајонетима, пронашли смо, месец дана касније, у Брвачкој шуми. Кријући, по ноћи, сахранили смо га испод једног дрвета, а да бисмо препознали гроб, на гране смо ставили татину одећу. Тек 1945. очеве кости пренели смо у сеоско гробље. Убили су ми 1941. и два стрица, Уроша и Анђелка. Мајка Босиљка бринула је о нас четворо малених. Као најстарије дете поднео сам највећи терет сиротињског живота. Дошао је мир. Нисам ни сањао да ће се поново из крчага балканске несреће разливати крв недужних Срба.

Напомињете да сте тих 90-их осетили да су у БиХ дошле политичке снаге које су имале једини циљ – да сруше  велику Југославију, исту  државу у чије су темеље највише Срби уграђивали своје животе.

– У општини Коњиц Срби су били у мањини. Муслимана-55 одсто, Хрвата 28, и око 15 одсто нас Срба. Сећам се како је муслиманска странка СДА уз агресивну помпу била организована, ХДЗ такође, и најзад смо схватили да и ми Срби треба да се саберемо.Тако смо у Коњицу формирали одбор СДС. Нас рат увек затекне потпуно неспремне.

Мало се зна о томе да је у Коњицу радила једна од најопремељенијих војних фабрика. Ту околност, указујете,  мислимани  су користили нечасно! Али и Хрвати!

Сазнали смо да неколико месеци пред ратна дешавања муслимани и Хрвати поткрадају оружје, муницију. Било је то вешто и плански организовано. Наш официр безбедности Ранко Куљанин знао је за крађу, али да ли је он икада ишта преузео да би обавестио претпостављене, нисмо дознали. Обијено је складиште специјалног огледног оружја, масовно су покрадени пушкомитраљези и друго наоружање. Тврдим да је крађа изведена у режији Јасмина Гуске, тадашњег начелника МУП-а. Озбиљно је био умешан и доктор Русмир Хаџихусеиновић председник општине Коњиц, чији је брат био директор фабрике оружја. Онемогућена је испорука припремљене диспозиције муниције за ДСНО, од 12,5 милиона метака које је било плаћено и припремљено за транспорт! Муслимани и Хрвати су  ноћима крали оружје и одмах га делили. Наоружавали су се паничном брзином. Била је то у Коњицу јавна тајна. А Срби су сматрали да треба политички деловати. Знамо да оружје никоме није донело добро. И наивно смо се поуздали у ЈНА, нашу државу. Нисмо веровали да икада може поново да дође до крвопролића. А муслимани и Хрвати су само чекали сигнал да започну рат.

——-

Издаја или кукавичлук старешина ЈНА

Ви сте, ипак, схватили у каквом незавидом положају се налазе Срби у општини Коњиц. На то сте упозорили  највише војне старешине.

– Да тачно. Били су сви у ЈНА упознати, све до генерала Кукањца. Посебно смо указали на чињеницу да велика опасност прети српском становништву у Брадини, и целој коњичкој општини. Међутим, од ЈНА смо добили уверавања да су наше сумње беспредметне,  те да су војни потенцијали ЈНА код Коњица такви да Срби могу мирно да спавају! Истине ради помињем имена; генерал Кукањац, пуковник Ковачевић, командант позадинске базе, потпуковник Величковић који је био на Златару изнад Коњица, мајор Перић у ВП Љута, где је било смештено наоружање ТО, сви они су били против тога да се Србима да наоружање, иако су знали да су муслимани и Хрвати увелико опремљени најсавременијим оружјем! Лично сам им рекао да верујем да ће доћи дан када ће они хеликоптерима летети, бежати за Београд, а да ће наш народ остати сам и незаштићен. Нажалост, десило се, управо тако – дошао је хеликоптер и по Величковића, Перића, по мајора Куљанина у Брадину, и сви други бројни официри су одлетели из БиХ хелипоктерима. Побегли! Народ је остао на милост и немилост Алијиним зулумћарима. Можете да замислите колики је страх био у срцима Срба и огорченост због кукавичлука старешина ЈНА!

Точак породичне несреће почео је да се окреће вашим изненадним рањавањем.

Прегледали смо аутоматску пушку у стану мог рођака Боже Живака априла 1992. Он је неопрезно употребио оружје и ранио ме у обе ноге. Оштећена потколеница, а на десној нози метак ми је избио део кости.  На левој уништен мишић. Наступило је велико крварање. Одвезен сам хитно у Коњиц, али пошто се стање погоршало из коњичке болнице превезли су ме у Сарајево, у пратњи покојног сина Слободана. У дубини душе, спопала ме је језа, неко предосећање; ако сам тако рањен, можда је то неки знак моје родитељске трагедије. Синовима Велимиру и Слободану, обојица правници и изузетни музичари, рекао сам тада да се чувају, пазе на мајку и да страхујем  да долази тешко време. И да увек буду са својим народом. Нисам знао да последњи пут, ту ноћ у Коњицу, делим родитељске савете својој деци. У соби је био мук! Само су нам се погледи сусретали. Као да смо сва тројица осећали да се заувек растајемо.

Истичете да никада нећете заборавити страшне месеце у сарајевској болници на трауматологији.

– Отшили су ми ране и ставили гипс са отвором за превијање. Гипс до стопала. Медицинске сестре су избегавале да ме превијају и питале које сам националности. Неки доктор Диздар, којег сам молио да ме превије, упутио ме је на септичко одељење, јер су се ране инфицирале. Рана на десној нози још више се искомпликовала. Није постојала могућност адекватног лечења, јер су у великом броју пристизали рањеници муслиманске војске, повређени у нападу на Богошћу. Пребацили су ме, потом, на интерно одељење, било је веома тешко подносити ту атмосферу и приче њихових рањеника, лекара, особља о томе колико мрзе Србе. Да смо најгори народ и да нас све треба побити! Дању и ноћу одзвањале су песме како спрудови Срба плове Миљацком! Медицинско особље је на вратима сваке болничке собе истакло списак болесника, а нас Србе су посебно заокруживали!

Тукли и убијали Србе сваког дана

Убрзо сте, игром случаја, постали неми сведок како у сарајевској болници убијају Србе без милости.

Још на трауматологији до мог кревета муслимански „територијалци” су бацили једног човека који је био у ужасно лошем стању. Кажу да је био „ћетник”! Перо Пијевац! Провео сам са Пером две ноћи. Негде су га одвукли! После извесног времена када сам седео на клупи на Интерном одељењу чуо сам разговор двојице полицајаца. Говорили су за мене: `Појешче и овога црви, као и Перу Пијевца у гробљу „Лав”!` И раније сам био у прилици да слушам како муслимански рањеници казују да су у борби заробљене Србе убијали и бацали на гробље „Лав”. Распитивали су се небројено пута како сам рањен. Рекао сам им да све пише на упуту из Коњица. Почетком јула 1992. увече ушла су у соби тројица наоружаних полицајаца.

„Живак, дижи се, идеш са нама!”

Питам зашто?

Одговорили су да ја добро знам-зашто!

Тражио сам нешто написмено! Запретили су. Извели су ме обученог у горњи део пиџаме и у кратком доњем делу. Покушао сам да узмем штаке. Предочили су ми да ми више ни штаке неће требати.  На левој нози сам имао чарапу и папучу, а десна је била боса и до стопала у гипсу. Дали су ми штаке. Испред болнице црна„ марица”. Убацили су ме у аутомобил и одмах ставили лисице на руке. Један полицајац  је говорио да ми на гробљу штаке неће требати. Помислио сам тада на Перу Пијевца и пожелео да ме убију без мрцварења. Спровели су ме у Централни затвор. Дочекало ме је десетак полицајаца. Тукли су ме! Говорили су ми да сам потпредседник СДС и да организовао Србе да сруше њихову државу. Батинали су ме и у канцеларији код иследника. Рекли су ми да је то, заправо, управник затвора.

„Имаш шансу да останеш жив, или да те стрељам, ако не будеш говорио истину!” Био је то Ћело Бајрамовић, виђао сам га и касније, када је долазио у затвор „Виктор Бубањ”. Дали су ми папир, наређивали да пишем како сам сарађивао са Армијом, како сам наоружавао Србе, распиривао мржњу. Изјаву нисам хтео да потпипшем. Наредили су да ме спроведу у собу 78! Молио сам за чашу воде, ужасну жеђ сам осећао. Тресао сам се од грознице.

У ћелији 78 тек су Вас чекала тешка искушења.

У ћелији кревет на спрат. У доњем делу лежи човек у тешком стању. Натерали су тог Србина да се попење на горњи кревет. Кад је свануло, видео сам да му је лице натечено и модро, а на челу му ножем дубоко био урезан крст. Мислим да  му је презиме било Станојевић. Једно вече су га одвели. Никада га више нисам видео. Убили су га. Свакога дана су убијали Србе! Мене су после неколико дана мрцварења глађу и жеђу избацили из собе. Веома тешко сам ходао. Из рана је цирио гној. Данима сам имао високу температуру. У ходнику сам видео уз зид окренутих 25 српских затвореника, мушакараца, али и жена!

Пристигло је теретно возило. Пошто нисам могао више да ходам, муслимански полицајци су ме зграбили за рамена и као џак ме бацили да под возила.

——–

Седам месеци у злогласном „Виктору Бубњу”

Стигли сте у злогласни затвор „Виктор Бубањ ” где се издржали седам месеци!

– Мене су распоредили у ћелију број 17, у њој су били Перо Јеремић, Миле Родић, Ранко Скоко, и још десетак затвореника. Ћелија површине шест квадратних метара. Бетонски под и на њему остаци струњаче и само једно ћебе. Увече, када бисмо покушали да заспимо, нисмо могли да се испружимо, тако да смо спавали седећи. Ни данас ми није јасно како сам преживео све тортуре у „Виктору Бубњу!” Страшно ми је да то и сада изговорим. Моје ране, после толико месеци медицинске небриге су се уцрвале. Болови, температура, ужасна жеђ и бунило. Тровали су нас храном и лековима. Тукли су нас сваког дана. Батинали без милости по ногама и бубрезима. Када бих се онесвестио поливали су ме водом, и настављали. Био сам скоро клинички мртав. И поред таквог стања назови Изетбеговићев суд ме је осудио на 15 година робије. Разлог, моја кривица је била што сам био члан СДС. Третирали су ме као највећег криминалца у затвору. У„ Виктору Бубњу” су осуђивали и потом слали у Централни затвор. Многи моји сапатници су из Алијиних казамата убијени, и бачени у смеће: Дракулић, Турјањин, Чајевић, Ракановић… Сећам се у „Виктору Бубњу” да су доктору Војиславу Чангаловићу поломили садам ребара. Потом је у болници лежао 40 дана. Бориславу Сушићу су у поломили кључну кост и неколико ребара. Такође и Здравку Грујићу и Јову Нинковићу. Богдану Вановцу је од ударца бодежом исцурело око. Чеди Савановићу су ужареним жезлом пржили руке. Страшно су злостављали Драгана Зелића (20) из Кључа јер је био у Младићевој гарди. Осудили су га на 18 година затвора. Скакали су му по стомаку Зелић је доживео ментални колапс и у таквом стању су га пребацили у Централни затвор, на крају се убио!

У Централном завору сте сазнали за смрт синова!

–  У Централни затвор сам прешао фебруара 1993. После 230 дана легао сам у кревет. Ту су нас ставили у изолацију. Решили нас ушљивости. Био сам потпуно непокретан. Убацили су ме у собу са Јовом Нинковићем и Мирољубом Торбицом. Убијен је, касније, Јова Нинковић, био је болестан елиминисали су му и лекове. Спријатељио сам се са Јовом. Били су и неки муслимани криминалци. Долазили су нам у посету службеници швајцарског Црвеног крста и рекли да су тражили наше ослобађање. Из Централног затвора писао сам поруке породици, деци, брату, супрузи. О судбини моје породице тада ништа нисам знао. Предосећао сам да се десило нешто страшно! А онда је преко ЦК 6. јула 1993. мој брат који живи у Смедереву послао поруку:„ Драги Живане, рођена смо браћа. Морам ти рећи истину. Твоје деце, Слободана и Велимира, нема више, а и наша мајка је мртва”.

Била је то најтежа, најдужа и најцрња ноћ у мом животу! Осећање дубоког, неизрецивог бола када бих стотину својих живота дао за два њихова млада!

Јавила ми се поруком и сетра Анђа. Саопштила је да је и њен син Бранко Жужа погинуо са мојим синовима, бранећи нејач у Брадини. Погинули су часно! Уцвељену, ужаснуту супругу Малину истерали су муслимани из куће. Уселили су се у нашу породичну кућу на селу и у стан у Коњицу. Склонила је Малина главу у једном  засеоку код Коњица у кући свог оца Теодора. У мају 1994. супруга ми је писала да је ишла у Брадину да код наше цркве запали свеће синовима на масовној гробници где су закопали 33 наша младића стара од 20 до 35 година. Муслимани јој нису дали да пали свеће, нити да облачи црнину! Касније је моја Малина од туге пресвисла.

——-

Живот без синова

У тим о трагичним моментима, донели сте чврсту одлуку!

– То су тренуци које човек никада не би пожелео ни свом непријатељу. Сазнање да су деца убијена. И сестрић и сви ти млади људи. Моја мајка је била мртва оног дана када и синови! Физички сам био клонуо, али сам био свестан да духовно морам да опстанем. Да то дугујем мојим дивним синовима, а себе је најтеже победити. Себи сам реако да морам да живим нови живот за моје синове, и док живим и говорим живеће и они.

Изашли сте из ЦЗ разменом, као из Аушвица!

У затвор 4. новембра 1994. дошао је Амор Машовић, председник муслиманске комисије за размену. Двојица муслиманских полицајаца су ми наредили да се хитно спакујем. Идем у размену. Био сам живи скелет са штакама и ранама које су се црнеле, као и ноге. Претресали су ме до голе коже. Возе ме аутомобилом, ироније ли, на мост Братства јединства. Потом ме враћају поново у затвор!У мојој свеукупној ратној трагедији, имао сам  и неке среће, 9. новембра 1944. прешао сам преко моста на српску Грбавицу. Размењен сам за два муслиманска лекара. Потом је уследила моја жестока борба по болницама у Србији за живот. Имао сам свега 42 килограма, а у болницу у Коњиц отишао са 85. Исцељен сам делимично. Ноге су издржале, ипак, ходам.

Само негде дубоко у души, када се осамим, просто све у мени зајечи. Зашто је то морало да се деси? Ваљда да бих данас сведочио о страдњу српског народа у Херцеговини. Стога сам постао иницијатор формирања Удружења логораша из бивших југословенских република и њихових потомака. До сада има преко 500 подружница, у БиХ и у Србији. Према подацима Удружења са центром у Бањалуци, данас има евидентирано око 60 хиљада живих или мртвих логораша – Срба паћеника.Том језивом цифром савремена историја би морала озбиљано да се позабави. И наравно, положајем српских затвореница у БиХ! Оне су силоване, зверски малтретиране, неке убијене. У Хагу су само осуђена двојица муслимана и један Хрват. До сада се пријавио званично свага 10 силованих Српкиња. Око 30 несрећница се пријативо под иницијалима. На стотине их се јави, али када треба да потпишу своје име и презиме и да крену у Хаг да сведоче своју несрећу – одустају да не би срамотиле фамилију. Српкиње су претрпеле невиђен терор. У прилог томе говори чињеница да су тих 90-их година били на високој цени документарни филмови у којима муслимани, муџахедини силују Српкиње. Гледала је то цела западна Европа за тај свет  жртве силовања постале су порнографски извор профита.

Ја, и даље путујем промовишем књиге и причам, да се никада не заборави!

Разговарала Биљана Живковић

                                                     Објављено у „Печату”

 

   Писмо мртвом пријатељу

„Нећу призивати Јово, Бога да нас узме, што смо ти и ја данима радили у затвору. Имам важнија посла! И то је наслов књиге. Био сам психички, физички и ментално скрхан, смрћу синова. Једноставно сам себи рекао – не! Морам да победим! Морам опстати! И написаћу књигу о томе шта се десило. Јово ти си умро. Ја изашао и пишем књиге. Мој друг Јово из ћелије три мртав је размењен! Јово Нинковић је ухапшен у Сарајеву у својој кући на„Језеру”. Јову су онеспособили Алијини муџахедини батинањем. Третирали су нас као стоку. Уместо лекара додељен нам је ветеринар, а било нас је 250. Кажу, лекар нам не следује, јер смо Срби, а то, веле, за њих то није људска врста. Били смо у ћелијама које су биле лабораторије за испитивање људске издржљивости. Ја сам био 30, а ти, Јово 33 месеца. Ниси дочекао слободу. Уморен си у затвору 17. фебруара 1955. године. ”   

Из књиге Живим да сведочим

 

 Пуковникова молитва

У Централном затвору био је са мном Србин,  пуковник  ухапшен у ТО БиХ. Атеиста. Осуђен на више од 10 година и зверски малтретиран.  Не памтимо дана да нам лица нису била обливена крвљу.  Да би пуковник издржао батинања, ударце, сецкања написао је себи Оченаш. Једину наду полагао је у молитву коју је стално изговарао.