АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Петар ИСКЕНДЕРОВ: Ко ће се заузети за косметске Србе?


Петар ИСКЕНДЕРОВ: Ко ће се заузети за косметске Србе?

Заоштавање конфликта између руководства Србије и косметских Срба по питању (не)учествовања на предстојећим, за 3. новембар предвиђеним изборима на Космету, још једном сведочи о степену раздора на српској друштвено-политичкој сцени. Очигледно је да су две стране спремне да наставе супротстављање – из чега се за сада не види никакав реалан излаз. Председник српске владе Ивица Дачић, наравно, није могао да пропусти могућност да покаже своју одлучност у гушењу српске фронде.[1] Међутим, исто тако је очигледно и нешто друго. Административне мере попут уклањања непожељних градоначелника у градовима на северу Космета води само до новог замајца сукоба, који ће објективно ослабити позицију Србије и Срба у њиховом супротстављању “новом светском поретку”.

26.08.2013. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

KFOR ZICA BARIKADE HELIKOPTER

Наравно, премијеру Дачићу се не може приписати нелогичност. Преузевши на себе конкретне обавезе у Бриселу, он једноставно не може да стане на пола пута. Он је убеђен да све оно што излази изван оквира априлских споразума, треба да буде одбачено како од стране Београда, тако и од стране косметских Срба. А као што је познато, учешће Срба на изборима 3. новембра по нормама косовског законодавства, представља важну тачку на “возној карти” у реализацији споразума између Београда и Приштине. Са ове тачке гледишта, тезе премијера Дачића о томе, да ће стварање “српских структура” на основу овог гласања “бити признато на међународном нивоу”, заиста одговарају садашњој геополитичкој реалности.

Међутим, “признање на међународном нивоу” ове или оне структуре уопште не мора бити у складу са њеним национално-државним интересима. И са те тачке гледишта, појачани притисак на косметске Србе из Београда – у том смислу и административни – има веома демонстративан и опасан за Србију и Србе хронолошки привезак. Ради се о томе да се 10. септембра навршава годишњица од момента када је та иста међународна заједница у виду Међународне управљачке групе за Косово, донела одлуку о затварању Међународне цивилне канцеларије у Приштини (МЦК). И управо су за ту годишњицу косовске власти припремиле почетак процедуре за што скорије смањење целокупног међународног миротворачког присуства на Космету.

Према расположивим информацијама, пројекат одговарајућих одлука је одмах био припремљен у три министарска кабинета Хашима Тачија – министарству правде, министарству полиције и министарству економског развоја. Тај документ не само да предвиђа брзо скраћење делатности цивилне мисије ЕУ на Космету (ЕУЛЕКС), него и предвиђа одлазак са територије покрајине свих међународних представника, укључујући и мисију ОУН. Датум предвиђен за њихов одлазак је јуни 2014. године.[2]

Према подацима извора у Приштини, аутори документа су уверени да ће успети да убеде ЕУ и ОУН да се сложе са њиховим захтевима уз помоћ једноставне “размене”. Косовска страна намерава да у замену за то званично предложи међународној заједници да се у Приштини отвори нови трибунал за истраживање ратних злочина извршених на територији Косова. Он ће функционисати под надзором ЕУ, а такође, могуће је и других међународних институција.[3]

Ипак, суптилност “операције размене” огледа се у томе, да ће, пошто добије контролу над чисто судским процесима, међународна заједница отказати било какво учешће у контролисању других области живота на Косову.У том смислу и над положајем тих истих косметских Срба, о чијем се међународно-правном статусу сада толико брине кабинет Ивице Дачића.

Спроводећи овакву политичку комбинаторику, албанске власти на Косову у ствари ништа не ризикују. Јер су последњих година, уз подршку западних структура (па и саме мисије УН – УНМИКА), они успели да максимално “очисте” косметски простор од сведока и докумената који се тичу ратних злочина – у том смислу и чињеница везаних за “црну трансплантологију”.

Због тога, чак и ако поменути трибунал буде основан, да ли ће његова ефикасност уопште бити већа од МТБЈ у Хагу. А Приштина ће заузврат добити главну премију: право да без ометања доноси и спроводи у живот све друге акте који се односе на подручје самозване “Републике Косово”.

Једини уступак који су косовске власти спремне да уделе међународној заједници у погледу њеног присуства на Космету, јесте пристанак да УН добије у Приштини своју малу “Канцеларију за Косово”. У складу са концептом који је обелоданио Енвер Хоџај, задужен за спољнополитичку активност косовског кабинета, оваква пракса има своју аналогију у оним државама које из неког разлога нису одмах постале чланице УН.[4] Међутим, у случају Косова, оваква канцеларија неће имати никакву реалну тежину. Чак и “Међународна кризна група” која је по традицији благонаклона у односу на косовске сепаратисте, не усуђује се да одговори на главно питање: “Колико важну улогу ће заиста имати међународна заједница” у будућем развоју ситуације на Космету?[5]

Да сумирамо неке закључке. Позивајући косметске Србе “да још једном размисле” и прихвате учешће на новембарским изборима како би њихове структуре стекле “међународно признање”, власти у Београду су, вољно или невољно, замениле тезе. Данас се главни проблем Срба не огледа у томе да ли ће добити допунску подршку на Космету од стране међународне заједнице. Проблем је у томе што та сама међународна заједница жури да “опере руке” од послова на Космету. А то значи да косметски Срби у првом реду треба да се ослањају на себе и своје стратешке савезнике – српске патриотске снаге и Русију. Што они и покушавају да чине – чак и по цену ризика навлачења на себе гнева администрације у Београду.

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Виши научни сарадник Института словенства у Руској академији наука, магистар историјских наука, међународни коментатор радио-станице „Глас Русије“



[1] La frondeНазив за антивладину смутњу у Француској (1648-1653) што је представљало својеврстан грађански рат (прим. прев.)

[2] Zëri, 22.08.2013

[3] Tribuna, 19.08.2013

[4] Koha Ditore, 09.08.2013

[5] Setting Kosovo Free: Remaining Challenges. ICG Europe Report N°218. Pristina – Istanbul – Brussels, 2012. P.3.