АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

О посети делегације Скупштине Србије Москви – из руског угла! ЕВО КАКО ЈЕ ТО БИЛО…


Какo je то било…

26.08.2013.
Аутор текста и фотографија: Сергеј Мељник,
Извршни секретар „Руског комитета за одбрану генерала Младића“

Овом репортажом отпочињемо серију текстова о раду «Руског комитета за одбрану генерала Младића»

У априлу 2013. реализована је дуго чекана посета Москви делегације Одбора за спољне послове Народне Скупштине Републике Србије и то у следећем саставу:

–  Милош Алигрудић – Председник Одбора за спољне послове;
–  Ненад Поповић – Заменик Председника Народне Скупштине Републике Србије;
–  Славенко Терзић – Изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији;
–  Александра Ђуровић – члан Одбора за спољне послове;
–  Бранислав Митровић – члан Одбора за спољне послове;
–  Љубиша Стојимировић – члан Одбора за спољне послове;
–  Невен Цветичанин – члан Одбора за спољне послове;
–  Драгомир Карић – члан Одбора за привреду, регионални развој, трговину и енергију,
и други позвани гости.

Основни део њиховог програма посете било је учешће на састанку Комитета за спољне послове Државне думе Руске Федерације. Са руске стране у раду су узели учешће посланици Државне Думе, јавне личности, и што је мене лично било од суштинског значаја, чланови „Руског комитета за заштиту генерала Младића“, на челу са председником, Павлом Сергејевичем Дорохином и извршним секретаром Сергејем Мељником.

[wzslider]

Србију су представљали – Амбасадор Србије у Русији, посланици Народне скупштине Србије, српски новинари и јавне личности.

Састанак је отворио Председник Комитета Државне Думе за спољне послове, депутат  Алексеј Константинович Пушков захваливши се учесницима. Његов говор је био страствена прича о проблемима са којима се суочавају савремена Русија и савремена Србија. Изразио је бол због тога како је почео српски рат и како су личности из политике Слободану Милошевићу „гурали кроз грло“ НАТО ултиматум. Искрене и горке речи о неспособности политичког руководства Србије да нешто уради, а затим и о недостатку политичког руководства уопште.

Није прошло ни без приче о Косову, о тежњи руководства самопрокламоване територије да од исконске српске земље направи нову „пуноправну државу.“ Важно је што је Алексеј то назвао „великом политичком грешком.“ Зато је и природно било питање које је Пушков задао српским гостима: „Како Срби виде себе у будућности?“ Он је са тужним иронијом навео пример Хилари Клинтон, која је долазећи у Украјину, Грузију и Молдавију ултимативно „тражила“ да те земље пиступе НАТО блоку… Понекад, чак и када се о томе није ни разговарало. Као што изрека каже – Ceterum censeo Carthaginem esse delendam… („Уосталом мислим да Картагину треба разорити“ – Катон Старији у римском сенату)

Оштре речи, али ширење утицаја НАТО блока је ударац и за нас и за вас. НАТО уопште није мирољубива организација, а сигурно није ни демократска. Она неће донети безбедност и правду. Као што се каже: „Добићете своју Европу са својим Председником и својим Министром.“

Своје директно и искрено питање: „Србија мора да призна статус Косова да би ушла у Европску унију?“, Алексеј Константинович је допунио речима: „Не смете заборавити да ми заједно учествујемо у обликовању сутрашњице. Па реците ми, уважене даме и господо, у ком правцу се треба кретати, куда ићи даље?“

Следећи говорник био је председник Одбора за спољне послове Народне Скупштине Републике Србије, Милош Алигрудић.

Господин Алигрудић се срдачно захвалио Државној Думи Русије на позиву, поздравио све присутне, наглашавајући посебно да овај састанак има посебан значај за Србе. „Желели смо да се чешће срећемо, барем једном годишње, и да разговарамо о за нас актуелним темама и проблемима. И разматрана тема о улози Србије у Европи и на Балкану је за нас веома важна. Нама је веома важно да имамо разумевање и сарадњу са Русијом. Србија треба да инсистира да посредник у овом питању (питање Косова, прим. прев) буде непристрасан. “ По мишљењу Милоша Алигрудића „Организација Уједињених нације следи своје одређене циљеве, амбиције и интересе. Са своје стране, Европска унија диктира Србији своје услове, што доводи до униполарног приказа. Сваки разуман човек зна и разуме да кад једна страна претеже, ту не може бити објективног мишљења. “

Говор господина Алигрудића изазвао је велико интересовање публике. Индикативна је реплика једног од учесника заседања, који је рекао да би руски посланици могли да учествују у дијалогу у име Државне Думе. И да би то, с обзиром на позицију Русије у Савету Европе, могло да ослаби притисак УН.

У наставку свог иступања, Алигрудић је такође покренуо питање о заштити интегритета Србије. Према његовим речима, Русија није правовремено ушла у конфликт. И, како је рекао господин Алигрудић: „Као резултат тога, имамо оно што имамо. Свесни смо да ћемо, ако прекинемо свој пут ка Европској унији, имати више штете него користи. “

Завршавајући своје излагање, он је приметио да „Запад стално понавља Србима да је  се дијалог исцрпио … Како пресећи овај Гордијев чвор, које кораке је због тога потребно предузети? Али ми мислимо и о томе да је Србији потребна и економска слобода … А за то нам треба Русија … „.

Слушајући иступање шефа српске делегације, благонаклоно настројеног према Русији, изненада је постало јасно да су Срби дошли НЕ ДА ПИТАЈУ, они су дошли код нас да КОНСТАТУЈУ: „Ми се предајемо. Ми не можемо ништа да урадимо, ми смо слаби.“ Нису нас питали за дозволу, они су већ све за себе одлучили. И било им је неопходно да то кажу Русији. И то су и учинили.

Следећи говорник је била Јелена Јурјевна Гускова – руководилац Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука, члан „Комитета за заштиту генерала Младића“.

Са искреним болом Јелена је потврдила да је главни циљ Запада – да удаљи Србију од Русије и „оформи“ независност Косова. А онда, да настави да растура земљу, одвајањем Санџака и Војводине. За спровођење ове тужне перспективе, САД врши велики притисак на српску власт. „Србија не сме да заборави да је Русија њен једини пријатељ. Зато Србија не сме да једнострано прави уступке, не сме да губи своју територију „!

Затим је реч дата Невену Цветичанину. Господин Цветичанин је почело иступање осветљавањем положаја и улоге Србије у НАТО. Он је рекао и то да је за решавање овог питања потребно да се спроведе референдум. По мишљењу Невена Цветичанина, Србија треба да сарађује са НАТО-ом, јер је „превише мала да би водила светску политику“ и да „ми не желимо да будемо Северна Кореја.“ Тврдећи да је потребно показати прагматичност и добивши датум (за улазак у ЕУ, прим.прев.) само тада радити на тој позицији: „Србији није потребно непријатељство, њој је потребан мир. Србија мора постати Швајцарска на Балкану. Било би лепо ако бисмо постали неутрални партнери. “

Слушајући га, размишљали смо о болу кога је претрпео српски народ, и како га лако сада бацају под ноге НАТО-а и Европске уније. И како лако одлучују у име народа они који не разумеју до краја значење речи као што су Домовина, Част, Савест, и још много других.

Затим је у дијалог ушла Александра Ђуровић. Њен наступ ми је веома тешко коментарисати, а још ми је теже о њему писати. Она је додирнула теме о којима су говорили претходници. Али је додала да они, као ново руководство земље, не могу да прекину политику претходне власти. „Пут ка Европској унији, и сами услови приступања европским интеграцијама су за нас прихватљиви. То нам је потребно, то је исправно и ми ћемо се потрудити да решимо ова питања што је брже могуће.“

Имао сам жељу да питам Србе – за које залуге се постаје посланик у Скупштини? Да ли Срби заиста сањају да се придружи Европској унији и НАТО-у, не осврћући се на своју недавну прошлост? И зар сви њени гласачи пристају да буду понижени и увређени, да изгубе своју част и достојанство? Зар она не говори у име Срба, који су је изабрали за тако важан положај?

Следећи говорник био је посланик Државне Думе, Председник „руског комитета за одбрану генерала Младића“ Павел Сергејевич Дорохин. Поздравивши све присутне, Павел Сергејевич је истакао значај овог састанка за билатералне односе између Русије и Србије. Испричао је присутнима о стварању Комитета на чијем је челу, о путу у Хашки трибунал, о састанку са генералом Младићем, посебно наглашавајући повреде против српског народа које су почињене у трибуналу.

Од чланова српске делегације који су присуствовали састанку, пажљиво, са разумевањем и саосећањем слушао га је само Амбасадор Србије у Русији Славенко Терзић. Осталима, по нашем мишљењу, ова тема је била потпуно незанимљива. Како кажу у Русији, „то није њихов проблем.“

Било је још много говорника, али нико са српске стране није спомињао српске родољубе, који без своје кривице седе у затворима нелегитимног Хашког трибунала. Нису говорили наши гости ни о Косову и Метохији, трудили су се да побегну од те теме као од губавца. Говорили су они о свему, али једино нису о интегритету Србије, о нелегитимности Хашког трибунала или српским патриотама, та питања су за њих била, како се чинило, не само неинтересантна, већ и забрањена за дискусију. Суштина састанка, за српску делегацију, по нашем мишљењу, састојала се од два питања. Тачније од једног питања и једне изјаве: „Ми нећемо решавати питање Косова. Ако добијемо позив да уђемо у ЕУ не само да ћемо поћи, него ћемо тамо потрчати, без обзира под којим условима ће се то десити. Ако треба да дамо своју територију, даћемо је. Али, истовремено, желимо да добијемо економску помоћ од Русије … „.

А ако бисмо све рекли једном реченицом, овај састанак је постала нека врста оправдања за ствари које ће Народна Скупштина убудуће учинити. Притом моћи ће да кажу да је Русија одбила да помогне. И још ће додати да је Србија мала земља и да су Скупштину разбили, и да народни посланици нису могли ништа да ураде. Надам се да је наше мишљење погрешно, и да смо све потпуно погрешно разумели.

Имао сам жељу да питам – да ли сте ви, изабрани посланици, покушали да бар нешто урадите за своју земљу, за свој народ?

Овим не желимо никога да увредимо. Због превода, можемо допустити да је било неких непрецизности, али, на жалост, смисао њиховог доласка је био тај. Српска делегација је затражила економске предности: „Дајте нам још већу економску сигурност него до сада, и тада ћемо бити ваши“. Али у њиховим очима се читало нешто сасвим друго – ми смо давно све одлучили, и та одлука се не може променити, а вас смо просто из љубазности упозорили.

Такође, на крају, испоставило се да смо ми Руси далеко већи Срби од тих Срба, који су присуствовали овом састанку. Нас, више од чланова српске делегације, интересује судбина оних који су сада у тамницама Хашког трибунала. И више смо заинтересовани за судбину Србије и будућност српског народа. Али, како каже руска изрека „Љубав не бива на силу!“

У закључку, желео бих све вас да упитам: „Ако једном дате (територију прим. прев.), зар не мислите да од вас могу тражити све више и више. Територија није мала и још је остало примамљивих залогаја!“
Извршни секретар „Руског комитета за одбрану генерала Младића“ Сергеј Мељник;
Члан „Руског Комитета за одбрану генерала Младића“, Наталија Пичурина
______
Превод: Редакција СРБског ФБРепортера

***

Визит в Государственную Думу Российской Федерации делегации членов Комитета по международным делам Народной Скупщины Республики Сербия.

Как это было…

Автор фотографии и статьи: Сергей Мельник,
Ответственный секретарь «Российского общественного комитета в защиту генерала Младича» 

Этим репортажем мы начинаем серию статей о работе «Российского общественного комитета в защиту генерала Младича».

В апреле 2013 года состоялся долгожданный визит в Москву делегации членов Комитета по международным делам Народной Скупщины Республики Сербия в следующем составе:

– Милош Алигрудич – Председатель Комитета по международным делам;

– Ненад Попович – Заместитель председателя Народной скупщины Республики Сербии;

– Славенко Терзич – Чрезвычайный и Полномочный Посол Республики Сербии в Российской Федерации;

– Александра Джурович – член Комитета по международным делам;

– Бранислав Митрович – член Комитета по международным делам;

– Любиша Стоймирович – член Комитета по международным делам;

– Невен Цветичанин – член Комитета по международным делам;

– Драгомир Карич – член Комитета по экономике, региональному развитию, торговле и энергетике,

и другие приглашенные лица.

В программе посещения, основным, было участие в заседании Комитета по международным делам Государственной Думы Российской Федерации. С российской стороны в работе приняли участие депутаты Государственной Думы, общественные деятели, и что чрезвычайно важно было для меня лично, на нем присутствовали члены «Российского общественного комитета в защиту генерала Младича», во главе с его председателем, Павлом Сергеевичем Дорохиным и ответственным секретарем Сергеем Мельником. Сербию представляли – посол Сербии в России, депутаты Народной Скупщины, сербские журналисты, общественные деятели.

Заседание, со слов благодарности участникам, открыл Председатель Комитета Государственной Думы по международным делам, депутат Алексей Константинович Пушков. Его выступление – страстный рассказ о проблемах, с которыми столкнулись современная Россия и современная Сербия. Боль о том, как начиналась сербская война, как деятели от политики «заталкивали в горло» Слободану Милошевичу ультиматум НАТО. Честные и горькие слова о неспособности политического руководства Сербии, что-либо делать, а в дальнейшем, и об отсутствии политического руководства вообще. Не обошлось и без рассказа о Косово, о стремлении руководства самопровозглашенной территории создать из исконно сербской земли новое «полноценное государство». Важно, что Алексей Константинович назвал это «большой политической ошибкой». Потому и органичен был вопрос Пушкова, заданный сербским гостям: «Как видят себя сербы в будущем»? Докладчик с грустной иронией привел пример Хилари Клинтон, которая приезжая в Украину, Грузию и Молдавию ультимативно «спрашивала» о вступлении этих стран в блок НАТО… Иногда, даже тогда, когда об этом и разговора не было. Как говорится – Ceterum censeo Carthaginem esse delendam…

Суровые слова, но, расширение влияния блока НАТО – это удар по нам с вами. НАТО вовсе не миролюбивая организация, и уж совсем не демократическая. Она не принесет безопасности и справедливости. Как говорится: «Получите свою Европу, со своим Президентом и своим Министром».

Прямой и честный вопрос о том, что «Сербии надо признать статус Косово, чтобы вступить в Европейский Союз?» Алексей Константинович дополнил словами: «Вы не должны забывать, что мы вместе участвуем в формировании завтрашнего дня. Так ответьте мне, уважаемые господа, куда двигаться, куда идти дальше?»

Следующим выступил Председатель Комитета по международным делам Народной Скупщины Республики Сербия Милош Алигрудич.

Господин Алигрудич сердечно поблагодарил Государственную Думу России за приглашение, поприветствовал всех присутствующих, особо отметив что это заседание имеет для сербов особое значение. «Мы хотели чаще встречаться, хотя бы раз в год и обсуждать актуальные для нас темы и вопросы. И обсуждаемая тема роли Сербии в Европе и на Балканах для нас очень важна. Нам очень важно иметь понимание и сотрудничество с Россией. Сербия должна настаивать, чтобы посредник в этом вопросе был беспристрастен». По мнению Милоша Алигрудича «Организация Объединенных Наций преследует свои определенные цели, амбиции и интересы. В свою очередь, Европейский Союз диктует Сербии свои условия, в результате получается однополярный взгляд. Каждый разумный человек знает и понимает, что когда одна чаша весов перевешивает, не может быть объективного мнения».

Выступление господина Алигрудича вызвало живой интерес присутствующих. Показательна реплика одного из участников заседания, который сказал, что российские депутаты могли бы принять участие в диалоге от лица Государственной Думы. А это, учитывая позицию России в Совете Европы, могло бы ослабить давление ООН.

Продолжив выступление, он также поднял вопрос о защите целостности Сербии. По его мнению, Россия не вступила в нужное время в конфликт. И, как сказал господин Алигрудич: «В итоге, мы имеем то, что имеем. Мы осознаем, что если прервем свою дорогу в Европейский Союз, в этом будет больше вреда чем пользы».

Завершая свое выступление, он отметил, что «Запад постоянно твердит сербам, что «диалог себя исчерпал»… Как разрубить этот Гордиев узел, какие шаги для этого необходимо предпринять? Но, мы думаем и о том, что Сербии нужна экономическая свобода… А для этого нам нужна Россия…».

Слушая выступление руководителя сербской делегации, благожелательно настроенного к России вдруг стало ясно, что сербы приехали НЕ СПРАШИВАТЬ, они приехали нам КОНСТАТИРОВАТЬ: «Мы сдаемся. Мы не можем ничего сделать, мы слабы». Они уже не просили у нас разрешения, они уже все для себя решили. И им было необходимо об этом сказать России. И они это сделали.

Следующей выступила Елена Юрьевна Гуськова – заведующая центром изучения современного балканского кризиса Института славяноведения российской академии наук, член «Общественного комитета в защиту генерала Младича».

С искренней болью Елена Юрьевна подтвердила, что основная цель Запада – отдалить Сербию от России и «оформить» независимость Косово. А далее, продолжать дробить страну, отделив Санджак и Воеводину. Для реализации этой печальной перспективы, США оказывают огромное давление на сербскую власть. «Сербии нельзя забывать, что Россия ее единственный друг. Поэтому Сербии нельзя идти на уступки в одностороннем порядке, нельзя терять свою территории»!

Затем слово было передано Невену Цветичанину. Господин Цветичанин начал выступление с освещения позиции и роли Сербии в НАТО. Сказал он и о том, что для решения этого вопроса необходимо проведение общенародного референдума. По мнению Невена Цветичанина, Сербия должна сотрудничать с НАТО, потому что она «слишком мала чтобы вести мировую политику», что «мы не хотим быть Северной Кореей». Утверждая, что надо проявить прагматизм, и получив дату приглашения, только тогда работать над этой позицией: «Сербии не нужна вражда, ей нужен мир. Сербия должна стать Балканской Швейцарией. Было бы хорошо, если бы мы стали нейтральными партнерами».

Слушая его, нам подумалось о той боли которую претерпел сербский народ, и как легко его сейчас кидают под ноги НАТО и Европейского Союза. Как просто решают за народ, те, кто может и не совсем понимает таких слов как Родина, Честь, Совесть и многое другое.

Потом в диалог вступила Александра Джурович. Её выступление очень сложно комментировать, ещё труднее писать о нем. Она коснулась тем, освященных предыдущими выступающими. Но добавила, что они, как новое руководство страны, не могут прервать политику предыдущего. «Путь в Европейский Союз, сами условия вступления в Европейскую интеграцию – приемлемы для нас. Это нам нужно, это правильно, и мы постараемся решить эти вопросы как можно быстрее».

Хотелось бы спросить у сербов за какие заслуги становятся депутатами Скупщины? Неужели сербы действительно мечтают вступить в Европейский Союз и НАТО, не оглядываясь на свою недавнюю историю. И все её избиратели согласны быть униженными и оскорбленными, потерявшими свою честь и свое достоинство? Неужели она говорит от лица сербов, которые ее избрали на столь важный пост?

Следующим выступил депутат Государственной Думы, Председатель «Российского общественного комитета в защиту генерала Младича» Павел Сергеевич Дорохин. Поприветствовав всех присутствующих, Павел Сергеевич подчеркнул важность данного заседания для двухсторонних отношений России и Сербии. Рассказал присутствующим о созданном и возглавляемом им Общественном комитете, о поездке в Гаагский трибунал, о встрече с генералом Младичем, особо подчеркнув те нарушения против сербского народа, которые совершаются в трибунале.

Из присутствующих на встрече членов сербской делегации, его внимательно, с пониманием и сочувствием, слушал только Посол Сербии в России Славенко Терзич, слушал. Остальным же, на наш взгляд, это было совсем не интересно. Как говорится в России: «это – не их тема».

Было еще много выступающих, но никто с сербской стороны не вспоминал о сербских патриотах, не по своей вине сидящих в застенках нелегитимного Гаагского трибунала. Не говорили наши гости и о Косовской Метохии, старались уходить от этой темы «в сторону» как от прокаженного. Говорили они о чем угодно, но только не о Целостности Сербии, нелегитимности МТБЮ или сербских патриотов, эти вопросы для них были как показалось не только не интересны, но и запрещены для обсуждения. Суть встречи для сербской делегации, на наш взгляд, состояла из двух вопросов. Точнее одного вопроса и одного утверждения по факту: «Мы не будем решать вопрос о Косово, если мы получим приглашение вступить в ЕС. Мы не просто пойдем, мы побежим туда, и не важно, на каких условиях это произойдет. Если понадобится отдать территорию, мы ее отдадим. Но при этом, мы хотим получить от России экономическую помощь…».

А если все сказать одним предложением, эта встреча стала своего рода оправданием тех дел, которые совершит Народная Скупщина в будущем. При этом, можно будет еще сказать, что Россия отказалась помочь. И добавить, что Сербия маленькая страна, и что Скупщину сломили, и депутаты ничего не смогли сделать. Надеюсь что наше мнение ошибочно, и мы совершенно не правильно все поняли.

Хотелось бы спросить, а пытались ли Вы, избранные депутаты, сделать хоть что-либо для своей Родины, для своего народа?

Мы никого не хотим обидеть. Из-за перевода мы можем допустить некоторые неточности в словах, но, к сожалению, смысл их приезда был таким. Сербская делегация просила экономических преференций: «Дайте нам еще большую экономическую безопасность чем есть сейчас, и тогда мы Ваши». Но в их глазах читалось совершенно другое, мы давно уже все решили, и это решение уже не изменить, а всех вас мы просто ради вежливости предупредили.

Нам же, в итоге, показалось, что мы – русские гораздо больше сербы, чем те сербы, кто присутствовал на этом заседании. Нас больше, чем членов делегации, интересует судьба тех, кто сейчас страдает в застенках МТБЮ. И нас больше интересует судьба Сербии и будущее сербского народа. Но, как говорит русская пословица «Насильно мил не будешь»!

Но в заключении хотелось бы вас всех спросить «Отдав раз, не думаете ли вы, что у вас могут потребовать еще и еще. Территория ведь не маленькая и еще остались лакомые куски!»

 

Ответственный секретарь «Российского общественного комитета в защиту генерала Младича» Сергей Мельник;

Член «Российского общественного комитета в защиту генерала Младича» Наталья Пичурина
IMG_1003

IMG_1004
IMG_1009
IMG_1011
IMG_1012
фото С.В. Мельник

11 replies »

  1. На почетку ћу се извинути што не знам довољно да бих писао на Руском језику. Велико хвала господину Мељникову на прегалашву у заштити истине и цивилизацијских вредности и достигнућа укључујући и борбу за одбрану Срба и српских патриота. Поносан сам што сам имао част да лично упознам велике и честите људе који се помињу у овим текстовима. На крају хвала за информацију да је састанка било и о суштини „става делегације Одбора за спољне послове Скупштине Р. Србије“. Цео свој живот сам потрошијо да спречим или умањим утицај фактора који су довели до садашњег жалосног стања перспективе пре свега Срба али посредно и непосредно Русије. За све те године научијо сам:
    1.- Нарочито руководства Србије и Русије, некад мање – некад више, нису хтела да признају очигледну чињеницу да исти центри моћи који се кроз историју различито зову бар задње 2 500 година у континуитету врше геноцид над народима које сада називамо Словени. Разлог је индикатор самосталности тих руководстава (све је сачувано и поред тога незна се званично ко су Варјази, коме народу су припадали племенски савези Љутића, Бодрића у садашњој Немачкој, да је прекретница у вредновању достигнућа цивилизације настала 509. пне увођењем Римске Републике и Трибунала – тело које вољу и интересе шачице моћних пљачкаша претаче у закон за све. Римски Трибунал основан 1947. сада се зове Хашки. Тада се „знало да ће Срби починити геноцид у Сребрници“. Нажалост и Србија и Русија су републике што је страно нашој и традицији и култури и погледу на свет.
    2.- Хендикеп у схватању појма одбране: да Срби и Руси никада нису имали робова нити су водили освајачке ратове нисмо поред свих предности успели да преточимо у опрез и припрему за сталну одбрану од агресора него смо праштали и изналазили свакојака оправдања да ствари не назовемо правим именом пошто дијагноза обавезује на борбу. И сад обични људи се питају „зашто ми то раде кад ничим нисам заслужијо“ уместо да среде агресора док је мали.
    3.- Несебичност да сва своја цивилизацијска достигнућа немилице поклањамо непријатељима зарад да се не љуте и да нас оставе на миру, довела је до потпуног губитка националног идентитета (наша је тековина писмо, наша је тековина хришћанство, наша је тековина изворна демократија – „Новгородска Република“, управљање државом путем Сабора итд. То је резултирало да смо се сагласили да нам Грци узму територију а дарују демократију, да нам Латини отму терирорију и латинизују садашњу Романску групу народа, да пристанемо да наш процват поклонимо садашњем схватању Римске и Византијске државе – да су нам они измислили републиканско уређење, да не приметимо да нам је династја Дуло подарила Атилу, Аспаруха и Арпада, те да су се опет ради димне завесе они час звали Полоци, час Кумани, час Хуни, час Татари, час Турци – односно да данашњи глобализам има упориште у вековној тежњи Грка, Латина, Јевреја и њихових косооких савезника (истих година смо против истог непријатеља имали две Косовске битке – на Косову и Куликову пољу) да себе сматрају вишом расом што је увек било оправдање за пљачку и геноцид над свим осталим народима. Пристали смо да прогутамо понижење да смо се некуд селили, да признамо да нисмо један народ и да нам нису заједничке престонице и Ниш и Битољ и Виргина и Пела и Стара Ладога и Велики Преслав и Кијево на Дунаву и Кијев на Дњепру и Москва, али смо смогли снаге да судимо злочинцима у нашој старој престоници Нореберегу неби ли схватили да су постали Немци како би добили право да убијају осталу браћу…
    Само ако признамо ко смо то нас може обавезати да бранимо право на будућност наше деце. Без идентитета нема одбране интереса.

    Свиђа ми се

  2. Postovani Sergej,
    Neka je vecna slava Rusiji i Ruskom narodu.Ziveo i Pavel Dorohin.Nisam postavio pitanje „sta MI mozemo da uradimo za Rusiju“ni sa trunkom ironije.Ja zaista tako mislim i osecam.

    Свиђа ми се

  3. хвала СРБСКОМ репортеру што постоји. а Сергеју Мељнику бескрајна захвалност што нам је уопште “открио“ да је одржан овакав састанак у Москви и што нам је тако пластично приказао суштину српског политичарског односа и неодговорности према српској држави, према српског народу и према Русији.Никога Сергеј није увредио, осим што истина мора да вређа.а камо среће да постоји макар један Дорохин у Србији!
    Љиљана Булатовић

    Свиђа ми се

  4. Я не знаю сербский, и поэтому могу не точно перевести то что тут пишут.
    Но эта статья написана не от лица России. Это мои слова, мои наблюдения.
    Вы можете со мной не соглашаться, это ваше право.
    Я уважаю сербских патриотов, и все то что могу делать в защиту их интересов, буду предпринимать.
    Вам всем необходимо понять, что не надо смотреть назад, надо идти вперед с гордо поднятой головой, защищая в первую очередь интересы своего государства.
    И у вас в Сербии есть свои патриоты которые готовы защищать сербские интересы, о которых я еще напишу.
    В любом случае никого не хотел обидеть.

    Свиђа ми се

    • Уважаемый господин Сергей Мельник,в конце концов всё будет хорошо.
      Слава России ! Слава Сербии !

      Свиђа ми се

  5. 14 GODINA i nije neko vreme da se postane super sila – govorim o Rusiji .Kako bi bilo da postavimo pitanje sta MI mozemo da uradimo za Rusiju.Je li TO ikad nekom palo na pamet.Je li nam oni nesto DUGUJU?

    Свиђа ми се

  6. То да је власт у Србији квислиншка познато је свима осим изгледа “Русима“ који су као тек на овом састанку то схватили и уместо да у овом коментару ми србске патриоте прочитамо рађање незадовољства код Русије због свега изреченог од стране ових србских изрода које је запад поставио на власт у Србији,ја између редова видим и примеђујем огромно Руско олакшање констатацијом да су они ипак били већи Срби од Срба и како је то било довољно и како више ништа не могу да учине. Заиста јадно и лицемерно од једне државе која глумата по свету неку супер силу а није у стању да на било којој теми било где у свету оствари макар и једну победу. Из приложеног текста могу да закључим да је Русији једино стало да брани и одбрани неправедно притворене у Хагу ,док у осталим областима изгледа да она и нема потребе да гради,јача и брани своје интересе. Јадно је каква је Србија постала и јадан је народ у Србији коме оваква србска власт не смета,али је још јаднија Русија која ни после 14 година није нашла начин да агресивно шири свој утицај и интересе у Србији како то ради НАТО. Прст на чело Русијо. Ми Срби смо готови поред такве Русије,али запитајте се која је то “снага “ унутар ваше Русије која вас чини тако индиферентнима ,млакима и спорима ,неспособнима да обликујете глобалну политику и да се и ваш глас чује у свету. Таква Русија није супер сила. Мени таква држава личи на следећу жртву оних који су је већ бацили у немоћ и само чекају да је етапно дробе и поразе како су то и Србији урадили ,са том разликом што је србски народ(а не власт ) стално гледао у Русију и и очекивао њену помоћ ,док незнам у кога ће то Русија имати да погледа осим у србски народ који је много пострадао волевши и надајући се у Русију . Русијио не заборави ….нас Србе сматрају малим Русима и уништавају нас тренирајући се за Вас !

    Свиђа ми се