All

ИНТЕРВЈУ: ГЛАС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ за Руску Линију


ИНТЕРВЈУ: ГЛАС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ за Руску Линију

ПИТАЊА ЈЕДНОМ ОД АУТОРА ПИСМА ПРЕДСЕДНИКУ ПУТИНУ, интервју са ФБ страницом Глас Косова и Метохије урадили су новинари Ирина  Есинская, Александр  Есинский за Руску Линију под насловом: Мы должны воевать с апатией  и преносимо га у целости.

28.08.2013. ruskline.ru, за ФБР приредила Биљана Диковић

Глас Косова и Метохије ФБ 1

Господине Костићу, писмо Срба с Косова и Метохије, предато у амбасади Русије 13. марта ове године, оставило је на све нас изванредно јак утисак. У сједињавању Срба и Руса у један народ које предлажете је дубока истина. Безмало пре 100 година наш Свети Цар, повинујући се хришћанској дужности, није оставио у невољи своју браћу на далеком крају Балкана, и покренуо је своје трупе у помоћ. Тада започет рат до дан-данас није завршен. Он је посебно трагични преокрет добио у наше дане нечувеним у историји Србије неделом – влада издаје свој народ и иде на подао споразум с непријатељем! А у братској Русији нема владара сличног Цару Николају II. И помоћи коју молите отуда неће бити. У вези с тим су питања:

 

1. Шта је неопходно предузети данас, без одлагања, за буђење, како ви пишете, гласа савести у народу?

Српски народ је збуњен, обезглављен. Против тог народа се води један специјални рат високог интензитета већ више од двадесет година. Рат предводи моћни НАТО пакт. Да би се српски народ пробудио треба да зна свој програм и циљеве. Да ли тај програм постоји?

Да, постоји. Српски народ има велику срећу што је имао два духовна горостаса који су у 20. веку указали на програм и циљеве српске државне идеологије. То су свети Николај Жички и Охридски и свети Јустин Ћелијски. Они су објаснили у чему је вредност средњевековне српске државе и Косовског Завета. После њих двојице појавио се и наш савременик, епископ Артемије, који је њихове теоријске замисли спроводио у дело.

Св. Николај Жички и владика Артемије су често чинили посао државника. Не зато што су се бавили политиком, већ зато што су државници пренебрегавали свој посао.

Данас је нама једини излаз да се вратимо делу ових духовних учитеља. Тада ћемо јасно спознати шта нам је чинити. Државни врх у Србији има политику марионетства. Они раде све што им запад нареди. Исти ти људи – Александар Вучић, Ивица Дачић, Томислав Николић, водили су доскора политику изолационизма. Између изолационизма и марионетства стоји наше српско опредељење, а то је средњи златни пут који значи пут политике сарадње са другим државама уз класификацију: које државе су нам пријатељи, са којим државама је могућа сарадња, а које државе су нам непријатељи. Мора се поставити црвена линија. Са окупатором и државама које су признале терористичко „Косово“ не сме да буде никакве сарадње. Са друге стране, треба сарађивати са политичким покретима у тим државама које се не залажу за „независно Косово“.

Ово је наш пут, а како учинити да то постане и пут државне политике Србије, тешко је питање. Сам народ мора да се избори за те идеје. Очигледно је да ту ни Русија не може помоћи, док сами Срби не схвате.

 

2. Не чини ли вам се ближење стогодишњице Великог рата Богом послатом шансом за спасење?

Морате знати да је у Србији медијски мрак. Стогодишњица Првог светског рата, који је преломни тренутак и за Србију и за Русију, биће вероватно представљен у медијима „европске Србије“ онако како то желе наши непријатељи. Власници многих медија у Србији су Немци. Може да се деси да Гаврило Принцип, који је у Сарајеву, на српској народној територији убио окупаторског цара, буде представљен као терориста и рушитељ цивилизацијских вредности. Ја мислим да би Гаврило, да је данас жив, прво пуцао на Радио Телевизију Србије, која испира мозак народним масама и намеће културу националног мазохизма и капитулантства.

Стогодишњица може да буде подстрек на устанак против масовне апатије у којој се, данас, српски народ налази. Волео бих кад би се и Руси, већ од данас, укључили у то обележавање и у Србији.

Опет се враћам на св. владику Николаја. Он је написао један текст који нејбоље објашњава шта су тада Русија и св. цар Николај учинили за Србију. То је он написао, али то треба да знају народне масе. Ми немамо ниједан утицајнији медиј који би то представио. Имамо само добру вољу. Ове године је годишњица Романових. Обележавање ове годишњице је био један добар повод за духовно буђење и Руса и Срба. “Глас Косова и Метохије“ је покушао да нешто организује тим поводом. Затражили смо подршку амбасаде Русије у Београду, и нажалост, нисмо добили ту подршку. Мислим да је то била грешка људи из амбасаде.

 

3. Да ли је у Србији могућна појава вожда сличног Карађорђу?

Србија 1804. и Србија 2013. су два појма који се разликују као небо и земља. Народ Србије 1804. је био, иако под окупацијом, високоморалан, одан Православљу, са народном културом којој су се дивили Гете, браћа Грим и још многи западњаци. Они су учили српски језик да би читали српске народне песме, песме које су сељаци и домаћице стварали. Данас је народна култура у Српству сведена на шунд и кич.

Ми имамо људе који имају „замаха“, који вреде, који би могли да буду у улози Карађорђа, али како „регрутовати“ народ? На сваку реч новог „Карађорђа“, његови опоненти би нашли 100 речи којим би негирали то што је рекао.

Ипак, не треба бити потпуни песимиста. „Глас Косова и Метохије“ покушава да, на свој начин, помогне људе који вреде у српском
народу. Ми смо указивали подршку господину Марку Јакшићу, кога сматрамо за човека који има добре ставове. Покушавамо да истакнемо неке млађе људе окупљене око организације „Срби на окуп“ који би могли да буду скора будућност ове земље. Давали смо простора и члановима других партија који се боре против издаје. Подстичемо и омладински активизам у цивилном отпору против окупације. Има ту људи који имају лавовско срце.

Ако би и државна власт у Русији помогла такве људе као што је нпр. господин Јакшић и примала их у посету, чула њихове ставове, уместо што прима Дачића, Вучића и Николића, то би била једна моћна подршка одбрани Србије.

 

4. Може ли се, по вашој оцени, наћи довољан број људи кадрих да жртвује, како заповеда Јеванђеље, све, чак и свој живот за спасење Отаџбине?

Јеванђеље је поставило високовредан принцип: “Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје.”(Jн. 15,13)

Ових дана се десио један случај који желим да поделим са вама и са руском јавношћу. Један млади човек, студент из Бања Луке, је дошао у Приштину и развио српску заставу испред тзв. парламента Косова. Тај случај је раван случају да неки млади Рус развије заставу царске Русије у време комунизма испред комунистичке Думе у Москви. Наравно, младић је био претучен од стране албанске полиције, али је после малтретирања пуштен.

Оваква вест, и видео снимак који постоји је одушевио све Србе, а сепаратисте посрамио, јер је тај младић показао велику моралну снагу окупираног у односу на окупатора. Могу са поносом да кажем, да је он наш познаник и после објављивања снимка је „Гласу Косова и Метохије“ послао свој видео како би се то проширило преко медија.

Таквих људи има, али ми морамо да ратујемо са апатијом, коју сеју државне институције издајничке власти у Србији, сепаратистичке власти на Косову и Метохији и друге организације које подржава НАТО. Када покоримо дефетизам, моћи ћемо да кажемо колики је број таквих људи. Дефетизам од хероја прави слабића. Срби су, генерално узевши, храбар народ. Уз помоћ Божију и браће православних и правдољубивих људи у свету вреди се борити све док постоји простор за то.

 

5. Ваше мисли о данашњој ситуацији која је настала на Косову: хоће ли Срби оставити своје домове, тражећи уточиште у Србији?

Косово и Метохија су срце Србије. То није нека пропагандна парола, већ је то научно доказиви факт. Данашња власт у Србији уз неке моћне и сервилне представнике Српске цркве све чине да дође до оваквог расплета, тј. да Срби буду приморани или да се селе или да се интегришу у тоталитарну државу у којој влада специфичан албански фашизам. Мислим да би НАТО и власт у Србији више волели да се та једна трећина Срба која није протерана са КиМ интегрише у „државу Косово“ и да постану „Косовари“, део нове нације и новог идентитета. У томе помаже и епископ Теодосије који је недавно, у мају 2013., учествовао на једној конференцији који је отворила сепаратистички лидер Атифете Јахјага. На тој конференцији је еп. Теодосије рекао да он жели стварање новог „ширег“ идентитета који би обухватао и Србе и Албанце.

Ситуација, у којој се ствара нова нација „православних Косовара“ са могућом „Косовском православном црквом“ дегенерисањем Срба, може довести до егзодуса оних који не прихватају да буду људи без карактера. То треба спречити, а не лечити, јер ће за лечење можда бити касно.

 

6. Ако је бекство неизбежно – шта чека те несрећне људе? Хоће ли им власти помоћи да се среде?

Ако се таква катастрофа деси, нове избеглице ће бити у лошијој ситуацији него остали Срби који живе ван Косова и Метохије. Морам рећи да и остали Срби не живе добро. У Србији, данас, живе две класе људи: прва класа – привилеговани чланови државне олигархије и чланови њених партија који су мањина и друга класа људи – обесправљени српски народ, који је већина.

Уколико се деси егзодус са Косова и Метохије, не би ме чудило да један број тих несретника потражи азил и у Русији.

 

7. Постоји ли код косовских Срба било каква самоорганизација поред званичне? Какве су идеје неформалних вођа косовских Срба?

Ово Ваше питање ми даје прилику да кажем нешто и о нашој неформалној организацији „Глас Косова и Метохије“.

Ми смо настали као потреба Срба са Косова и Метохије да се саморганизујемо и да мноштво појединачних гласова Срба са КиМ. добију на снази у јединству. Организација је неформална јер смо оценили да би „укњижењем“ морали да ограничимо свој рад. Имајте у виду да су неки наши чланови или људи са којима смо у контакту били хапшени, шиканирани од сепаратистичке власти на Косову без икаквог разлога. Наш отпор је цивилни, подстичемо одбрану обесправљених, што је дозвољиво по законима наше државе Србије и међународних аката.

При томе, имамо људе у свим енклавама. Да смо регистровали своју организацију, то би било немогуће. Овако, пошто смо само једно друштво истомишљеника, сепаратисти и београдски капитуланти (власт у Србији) имају мало начина како да нас или придобију или заплаше.

У добрим односима смо и сарађујемо са неким организацијама које су формално регистроване и које раде исто што и ми, на свој начин. То су пре свега поменути „Срби на окуп“, „Народни Покрет Отаџбина“ и њима сличне.
Идеје ових организација су да је на Косову и Метохији окупација и да државна политика мора то да има у виду. Интервју је објављен: http://ruskline.ru/analitika/2013/08/27/my_dolzhny_voevat_s_apatiej/

Други, или можда први, важни факат је да се у Српској православној цркви на КиМ. мора успоставити канонски поредак повратком епископа Артемија. Тако би Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска била огромна подршка Србима и Србији на овом простору. Окупатори, тумачећи тенденциозно правне акте, доводе у питање легалност институција Србије на КиМ., али немају никаквих основа да негирају легалност Епархије рашко-призренске и Косовко-метохијске. Ако би ова епархија, на свом челу, имала такву величину као што је ученик, и по свему судећи једини наследник у ставовима међу епископима, светог Јустина Ћелијског, и сродник и писац житија светог Николаја Жичког, онда би Срби и Србија имала један бедем који је немогуће срушити.

Трећа је идеја, ослањати се пре свега на Русију и на њен моћан глас у светској политици. Не видимо ко би у свету могао да буде искренији савезник Србији, а истовремено да има положај суперсиле.

Четврто је, у чему би се све неформалне вође Срба на КиМ. сложили, мислим да је већа активност самих Срба на Косову и Метохији кроз цивилни отпор окупацији. За ово је потребно да Срби нешто организују што би било ван икаквог утицаја и власти из Београда и НАТО пакта и сепаратиста са КиМ. Мислим да су, пре свега потребне и културне манифестације. Ту би добродошла помоћ саме Русије и патриотских организација и појединаца из Русије.

 

8. Шта мислите кад би се организовале неке српско-руске школе у српским енклавама за талентоване ученике; кад би имали више манифестација фолклора где би дошли и Срби из Републике Српске, Црне Горе, Вардарске Македоније; кад би се мало ангажовали универзитети и културне организације из Русије, директно помажући Србе са Косова и Метохије, а заобилазећи издајничку власт у Србији и представнике Цркве који не иду путем св. Саве и осталих српских светитеља; кад би се подигао неки споменик нпр. св. цару Николају у Штрпцу или Грачаници?

Све то би значило за нас Србе на КиМ велики морални подстрек и допринело би поразу опште апатије која сада влада међу Србима због издајничке улоге владе у Београду.

И на крају стоји оно што нам се недавно догодило, а што је веома битно да се подржи: то је скупштина Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Обновом ове скупштине Срби су учинили последњи покушај да зауставе распад Србије. Постојању и институцијама Аутономне Покрајине КиМ супротстваљају се снажно НАТО, сепаратисти из Приштине и издајничка власт из Београда. Ова скупштина се напада на сваки начин од стране непријатеља Србије. Сигурно је да ће посланици ове скупштине бити мета разних јавних и тајних притисака – да би се поколебали и прихватили интеграцију у лажну албанску државу и да би скупштину учинили нефункционалном.

Ову скупштину подржавају сви Срби, осим оних који су прихватили издају и капитулацију. «Глас Косова и Метохије» као и представници других покрета, које смо помињали, су једнодушни у подршци, сматрајући да је успешно функционисање скупштине последња прилика за одбрану интегритета данашње Србије.

Глас Косова и Метохије ФБ

***

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТ:

Глас Косова и Метохије: Уцењује нас сопствена земља да будемо шиптари и да певамо химну “косова репубљик”!

***

Мы должны воевать с апатией

Ирина  ЕсинскаяАлександр  Есинский, Русская народная линия

27.08.2013


Беседа с одним из авторов «Письма косовских сербов к президенту Путину» …

Предлагаем вниманию читателей беседу с одним из активистов организации «Голос Косово и Метохии». Наш собеседник – простой серб с Косово и Метохии. Живет и работает со своей семьей на территории «к югу от реки Ибар». Территория «к югу от реки Ибар» – это территория предельного риска для сербов. В то время, как сербы севернее Ибра более плотно размещены, с завоеванной, немного большей свободы передвижения, – к югу от Ибра они подвержены всвозможным угрозам албанских террористов. Кроме свободы передвижения, здесь под угрозой и свобода слова. Вместе с несколькими сотрудниками с севера и юга края, наш собеседник, назовем его «господин Костич», с самого начала участвует в работе «Голоса Косово и Метохии».

 

Господин Костич, письмо Сербов Косова и Метохии (КиМ), переданное в посольство России 13 марта сего года на имя Президента, произвело на всех нас чрезвычайно сильное впечатление. Глубокая правда в предложенном вами соединении сербов и русских в один народ. Без малого 100 лет назад наш Святой Царь, повинуясь христианскому долгу, не оставил в беде своих братьев на далеком конце Балкан и двинул свои армии на выручку. Война, начавшись тогда, не окончена и по сей день. Она приняла особенно трагический поворот в наши дни: неслыханное в истории Сербии дело – правительство предало свой народ! Идет на подлое соглашение с врагом. А в братской России пока нет правителя, подобного Св. Царю Николаю II. И помощи, о которой вы просите, оттуда не будет. В связи с этим возникают вопросы:

 

1.                  Что необходимо предпринять сегодня, немедленно, для пробуждения, как вы пишите, голоса совести в народе?

Сербский народ сконфужен, обезглавлен. Против этого народа уже более 20 лет ведется специальная война высокой интенсивности. Война ведется могучим пактом НАТО. Чтобы сербский народ пробудился, ему нужно знать свою программу и цель. Есть ли такая программа?

Да, программа есть. Для сербского народа громадное счастье, что у него к ХХ-му столетию было два духовных исполина, указавших на программу и цели сербской государственной идеологии. Это – святой Николай Жичский и Охридский, и святой Иустин Челийский. Они объяснили, в чем состоит ценность средневекового сербского государства и Косовского Завета. После них появился наш современник – епископ Артемий, который их теоретические замыслы проводил в жизнь.

Св. Николай Жичский и владыка Артемий нередко делали дело государственных деятелей. Не потому, что они занимались политикой, а потому, что государственные деятели пренебрегали своим же делом.

Для нас ныне единственный выход – вернуться к наследию этих духовных учителей. Тогда мы будем четко осознавать, что нам делать. У государственной верхушки в Сербии – марионеточная политика. Одни и те же люди: Александр Вучич, Ивица Дачич, Томислав Николич – до недавнего времени вели политику изоляционизма. Между изоляционизмом и марионетством стоит наше сербское определение – это средний, золотой путь, который означает путь политики сотрудничества с другими государствами, с классификацией: какие государства нам друзья, с какими возможно сотрудничать, и какие государства в отношении к нам являются вражескими. Нужно очертить красную линию. С оккупантами, государствами, признавшим террористическое «Косово», не может быть и речи о каком-либо сотрудничестве. С другой стороны, нужно сотрудничать с политическими движениями тех стран, которые не отстаивают «независимое Косово».

Вот наш путь, а как сделать, чтобы это стало и путём государственной политики Сербии – вопрос нелегкий. Сам народ должен завоевать осуществление тех идей. Очевидно, что Россия тут не сможет помочь, пока сами сербы не поймут.

 

2.                  Не представляется ли вам приближающееся столетие начала Великой Войны посланным Богом шансом на спасение?

Вы должны знать, что в Сербии – информационная темнота (буквальный перевод словосочетания «медијски мрак»: полная подконтрольность, закрытость СМИ ко всем идеям, критике, информациям, находящимся вне рамок официальной политики – переводчик Драган Бунарджич). Столетие Первой мировой войны, которая была переломным моментом для Сербии и для России, в СМИ «европейской Сербии» наверное будет представлено так, как хочется нашим врагам. Хозяева многих СМИ в Сербии – немцы. Может, выйдет так, что Гавриило Принципа, убившего оккупантского правителя в Сараево, на сербской народной территории, – будут представлять террористом, разрушителем цивилизационных ценостей. Я думаю, что, если бы Гавриило ныне был жив, то он бы сначала стрелял в «Радио и телевидение Сербии», которое промывает мозги народным массам и навязывает культуру национального мазохизма и капитулянтства.

Возвращаюсь снова к св. Владыке Николаю. Он написал текст, который лучше всего объясняет то, что тогда Россия и св. Царь Николай сделали для Сербии. Об этом он написал, но это надо знать всему народу. У нас нет ни одного влиятельного СМИ, через которое эти идеи были бы представлены широкой публике. У нас есть только добрая воля. В этом году – юбилей Дома Романовых. Празднование этого юбилея было бы хорошим поводом для духовного пробуждения русских и сербов. «Голос Косово и Метохии» пытался что-то организовать по этому поводу. Мы попросили поддержки у российского посольства в Белграде и, к сожалению, не получили этой поддержки. Я думаю, что это было ошибкой чиновников из посольства.

 

3.                  Возможно ли появление в Сербии вождя, подобного Карагеоргию?

Сербия в 1804 и Сербия в 2013 гг. – это две разные страны, отличающиеся друг от друга, как небо и земля. В 1804-м народ Сербии был, пусть под оккупацией, но высоконравственным, верным Православию, с народной культурой, которою восхищались Гёте, братья Гримм и многие с Запада. Они изучали сербский язык, чтобы читать сербскую народную поэзию, песни, которые сочиняли крестьяне. Ныне сербская народная культура свелась к пошлости и китчу.

У нас есть «люди с размахом», люди достойные, которые могли бы быть в роли Карагеоргия, но как «рекрутировать» народ? Для каждого слова нового «Карагеоргия» его опоненты нашли бы 100 слов, отрицающих то, что он говорит.

Однако, не надо быть полными пессимистами. «Голос Косово и Метохии» старается по-своему помочь достойным людям в сербском народе. Мы оказывали поддержку господину Марко Якшичу, которого считаем человеком с правильной позицией. Мы пытаемся выставить некоторых молодых людей, собранных вокруг организации «Сербы, трубите сбор», которые могли бы стать носителями будущего нашей страны. Мы предоставляем простор членам и других партий, противостоящих предательству. Мы пробуждаем и молодежную активность в гражданском отпоре против оккупации. Тут есть люди, у которых львиное сердце.

Если бы официальные власти в России помогли таким людям, как, например, господин Якшич, принимали их с визитом, услышали их точку зрения, вместо того, что принимают Дачича, Вучича и Николича, – это была бы мощная поддержка обороне Сербии.

 

4.                  Найдется ли, по вашей оценке, достаточное количество людей, способных пожертвовать, как велит Евангелие, всем, даже своей жизнью для спасения Родины?

Евангелие положило высокоценный принцип: «Нет больше той любви, как если кто положит душу свою за друзей своих» (Иоанн, 15:13).

На днях был случай, о котором хочется поделиться с Вами и с российской общественностью. Один молодой человек, студент из Баня-Луки, приехал в Приштину и развернул сербский флаг перед зданием т.н. «парламента Косово». Это равно тому, как если бы какой-то русский молодой человек во времена коммунизма развил российский имперский флаг перед зданием коммунистической Думы в Москве. Конечно, молодого человека албанские полицейские избили, но потом его выпустили.

Такая новость с видео-роликом воодушевила всех сербов, и устыдила сепаратистов, так как этот молодой человек проявил большую моральную силу в отношении к оккупантам. Я с гордостью могу сказать, что он – наш знакомый, и после того, как опубликовали ролик (он на «Голос Косово и Метохии» послал это видео, чтобы этот случай был распространен через СМИ).

Такие люди есть, но мы должны воевать с апатией, которую сеют государственные учреждения предательской власти в Сербии, сепаратистские власти на Косово и Метохии, и другие организации поддерживаемые НАТО. Тогда, когда преодолеем пораженчество, мы сможем сказать о том, какое число таких людей. Пораженчество из героя делает слабака. Сербы, в общем, народ храбрый. С помощью Бога, православных братьев и правдивых людей в мире стоит бороться, пока есть возможностей для этого.

 

5.                  Ваши мысли о сегодняшнем положении, сложившемся на Косово: не оставят ли сербы свои дома, ища убежища в большой Сербии?

Косово и Метохия – это сердце Сербии. Это не какой-нибудь пропагандистский лозунг, а научно доказуемый факт. Нынешняя власть в Сербии, вместе с некоторыми раболепными представителями сербской Церкви делают все, чтобы не дошло до такой развязки, т.е. чтобы сербы были заставлены либо выселяться, либо интегрироваться в тоталитарное государство, в котором господствует специфичный албанский фашизм. Я думаю, что НАТО и власть в Сербии больше хотят того, чтобы эта не выгнанная треть сербов с КиМ интегрировалась в «государство Косово» и стала «косоварами» – частью новой нации, и новой идентичности. В этом помогает им епископ Теодосий, участвовавший недавно, в мае 2013-го, в конференции, которую открыла сепаратистский лидер Атифете Яхьяга. На этой конференции еп. Теодосий сказал, что он хочет создание новой, более «широкой» идентичности, которая охватывала бы сербов с албанцами.

Ситуация, в которой создается новая нация «православных косоваров», с возможной «Косовской православной церковью» через дегенерацию сербов, может привести к исходу тех, кто не соглашается быть бесхарактерными людьми. Это нужно предотвратить, не лечить, потому, что для лечения потом, может, будет поздно.

 

6.                  Если бегство неизбежно – что ждет этих несчастных людей? Будет ли помощь от власти в их устройстве?

Если такая катастрофа случиться, то новые беженцы будут в ситуации худшей, чем остальные сербы, живущие вне Косово и Метохии. Я должен сказать, что остальные сербы тоже нехорошо живут. В Сербии сегодня два класса людей: первый класс – привилегированные члены государственной олигархии с членами их партий, которые в меньшинстве, и другой класс – бесправный сербский народ, который составляет большинство.

Если случиться исход с Косово и Метохии, меня не удивило бы, если бы определенное число несчастных попросило убежища в России.

 

7.                  Существует ли у косовских сербов какая-либо самоорганизация, помимо официальной? Какие идеи у неформальных лидеров косовских сербов?

Этот Ваш вопрос мне дает возможность что-то рассказать о нашей неформальной организации «Голос Косово и Метохии».

Мы появились в результате необходимости сербов с Косово и Метохии самоорганизоваться, чтобы множество одиноких голосов сербов с КиМ приобрели силу и единство. Организация неформальная потому, что мы оценили, что с регистрацией нам пришлось бы ограничить свою деятельность. Надо иметь в виду, что некоторые из наших членов и людей, с которыми мы контактировали, были арестованы, что сепаратистские власти Косово причиняли им неприятности без всяких причин. Наш отпор – гражданский, мы поощряем защиту лишенных прав так, как позволяют законы нашего государства Сербии и международные акты.

Наши сторонники есть во всех анклавах. Такое не было бы возможным, если бы мы были зарегистрированы.  И так, как мы являемся только одним обществом единомышленников, у сепаратистов и белградских капитулянтов (власти в Сербии) немного способов склонить нас на свою сторону или запугать нас.

В хороших взаимоотношениях мы сотрудничаем с некоторыми формально зарегистрированными организациями, делающими на свой лад то же, что и мы. Тут, прежде всего, надо упомянуть «Сербы, трубите сбор», «Народное движение Отечество» и им подобные.

Позиция этих организаций, что на Косово и Метохии – оккупация, и что государственная политика этот факт должна иметь в виду.

Второй, или, может быть, первый важный факт то, что в Сербской Православной Церкви на КиМ должен восстановиться канонический порядок с возвращением епископа Артемия. Таким образом, епархия Рашско-Призренская и Косово-Метохийская стала бы огромной опорой сербам и Сербии на этом пространстве. Оккупанты, толкуя тендециозно правовые акты, ставят под знак вопроса легальность институтов Сербии на КиМ, но у них нет никаких оснований отрицать легальность епархии Рашско-Призренской и Косово-Метохийской. Если бы эту епархию возглавляла такая величина и, если судить по его позиции, – единственный преемник святого Иустина Челийского, родственник и автор жития святого Николая Жичского, – тогда у сербов и Сербии был бы оплот, который невозможно разрушить.

Третья мысль – опираться в первую очередь на Россию, ее могучий голос в мировой политике. Мы не видим, кто в мире мог бы быть более искренним союзником Сербии, вдобавок со статусом сверхдержавы.

В-четвертых, в чем согласились бы все неформальные вожди сербов КиМ, – я думаю, что активность сербов на Косово и Метохии возрастает через гражданский отпор оккупации. Поэтому сербам нужно, чтобы они что-нибудь организовали без всякого влияния белградских властей, пакта НАТО или сепаратистов с КиМ. По моему мнению, нужны в первую очередь культурные мероприятия. Тут желательна помощь России, ее патриотических организаций, отдельных личностей.

Подумайте, если бы были устроены сербско-русские школы в сербских анклавах для талантливых учеников; если бы было больше фольклорных мероприятий с участием сербов из Республики Сербской, Черногории, Вардарской Македонии; если бы немного постарались университеты, культурные организации из России, непосредственно помогая сербам  Косово и Метохии, не озираясь на представителей предательской власти в Белграде, представителей Церкви, которые не идут путём св. Саввы и других сербских святителей; если бы установили какой-то памятник, например, – св. Царю Николаю в Штрпце или в Грачанице?

Все перечисленное действовало бы на нас, сербов с КиМ, как громадный моральный толчок, содействовало бы поражению всеобщей апатичности, господствующей среди сербов из-за предательской роли правительства в Белграде.

В самом конце мы имеем то, что у нас недавно случилось, то, что очень важно поддержать – Скупщину Автономного края Косово и Метохии. С восстановлением той Скупщины сербы сделали последнюю попытку приостановить распад Сербии. Существованию, учреждениям Автономного края КиМ крепко противостоят НАТО, сепаратисты из Приштины и предательская власть в Белграде. Эта Скупщина всяческими способами атакуется со стороны врагов Сербии. Депутаты Скупщины непременно будут мишенью разных откровенных и прикрытих давлений – чтобы они поколебались, приняли интеграцию в албанское лжегосударство, чтобы Скупщину сделали нефункциональной.

Скупщину поддерживают все сербы, за исключением тех, кто принял измену и капитуляцию. «Голос Косово и Метохии», так же, как представители других движений, о которых мы упоминали, единодушны в этой поддержке, считая, что успешное функционирование Скупщины – последний шанс для защиты целостности нынешней Сербии.

 

Перевод – Драган Бунарджич
http://ruskline.ru/analitika/2013/08/27/my_dolzhny_voevat_s_apatiej/

3 replies »

  1. Туку ли те вјечне струне
    Ало двоглава, прегладна.
    Моје Свеце јутро твоје куне
    Од празне душе из бездана.

    Дуги су ти пламенови
    Америчких тајних ноћи.
    Лију ли оловни трагови
    Ехо грча њиног у немоћи?
    Куд` ли ти хрле сватови?
    Одлазе, а ко ће срећу наћи?

    Гдје ли ти пођоше кумови?
    До тајнога зам ће доћи.
    Јаук свуда, док барка плови.
    Ехом грча њиног у ноћи.

    Цвјетаће мени лимун жут
    Везаће род, тло и плод
    Јер вјечан СВ.Савин је пут,
    Ех, земља, дрво и род.
    Туку ли те струне божура
    Ало, тајни доме ђавола?

    Лију ли капи чемера
    И уста мојих идола?
    Мир у шару, шар из мира
    Умире са НАТО-м рола.
    Ноћ, најт, Сунцу је сјена.

    Жар, Сунце, јар, аз и бука
    У души вјечна опомена
    То ми бјеше и биће дика.

    Свиђа ми се

  2. Штета што није објављено само писмо Путину које све раскринкава до танчине. Има га само у преводу на једном украјинском рускојезичном сајту, са руског интернета било је обрисано одмах. http://glagol.in.ua/2013/03/13/serbyi-kosovo-i-metiohii-obratilis-k-putinu/

    Свиђа ми се