ДРУШТВО

ПОГЛЕДИ: Јама “Понор“ код Фоче (репортажа)


ПОГЛЕДИ: Јама “Понор“ код Фоче

У једном броју од маја или јуна 1990. године, “Погледи“ су објавили писмо читаоца из Миљевине код Фоче, Миленка Кебаре, о јами Понор. Послали су екипу која је направила репортажу и то је објављено 12. октобра 1990. Био је то први чланак о злочинима комуниста уопште у земљи. После је уследила серија у “Погледима“, а после још 19 година основана је и државна комисија “за утврђивање околности настанка масовних гробница после 12. септембра 1944“.

Током 2012. године на сајт “Погледа“ јавио се један читалац из Фоче, који је кренуо трагом чланка из 1990. године. У наставку доносимо фотографије које је он начинио, као и његове описе тих фотографија, затим факсимил чланка из “Погледа“ од 12. октобра 1990, и најзад део из књиге “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, 5. том, у коме се говори у овом великом злочину.
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ… РЕПОРТАЖУ ПРЕНОСИМО У ЦЕЛОСТИ…

28.08.2013. извор: ПОГЛЕДИ и Милорад Милошевић, приредила Биљана Диковић

Фотографије јаме “Понор“:

Ponor-8-pejzaz-1-NET
Уз помоћ следећих фотографија ћу детаљно приказати два пута који воде до ушћа ријечице Понор у ријеку Бистрицу. На ушћу се налазе ДВА УЛАЗА у подземне тунеле у којима се налазе кости жртава. Први пут води из Миљевине према руднику, па даље, узбрдо, према Цркви. Око 500 метара прије Цркве скренемо лијево, након 500 метара скренемо десно и укаже нам се следећи призор…

Ponor-9-Pejzaz-2-NET
Бијела црта показује куда тече Бистрица (и пут Миљевина-Фоча), зелена правац тока Понора, црна улаз у подземне тунеле. Брдо у крајњој позадини је Кмур изнад Фоче, удаљен 12 километара. Даље спод нас је шљака, отпад од рудника, још један пут и борова шума. Десно, на равни је спомен-обиљежје. Одавде до ушћа је 1 километар и до ове тачке се може доћи возилом. Крећемо се низ ријеку Понор…

Ponor-10-pejzaz-3-NET
Када прођемо борову шуму, дођемо до овог мјеста гдје терен нагло пада у правцу јаме, према асфалтном путу. До ушћа око 300 метара.

Ponor-11-pejzaz-4-NET
Након тога нам се указује гротло у гдје се обрушава поточић (зелена стријела), гдје ријека Понор извире и износи кости (плава стрелица) и магистрални пут. Улаз у подземни тунел је означен црвеном стрелицом.

Ponor-12-pejzaz-5-NET

Доле се може сићи без већих проблема.

Ponor-13-pejzaz-6-NET

Исто

Ponor-14-pejzaz-7-NET
ПРВИ УЛАЗ се види са пута. Овде означен црвеном стрелицом, тунел води према Фочи а плава стрелица означава стазу којом се долази на малу зараван изнад гротла и са које се може лако сићи у његово дно. Горње фотографије су усликане са те заравни.

Ponor-16-pejzaz-8-NET

Бистрица протиче десет метара десно од тунела, иза насипа.

Ponor-17-pejzaz-9-NET
Дно гротла, усликано са асфалта, одатле дубоко неколико метара, плава стрелица УЛАЗ/ИЗЛАЗ, зелена-пресушен поток, црвена-пропусни отвор испод пута, према Бистрици…

Ponor-18-pejzaz-10-NET
Такође са асфалта, само сам се измакао улијево да усликам УЛАЗ који је заклоњен стијеном. ПРВИ УЛАЗ је веома узан, не вјерујем да би се овуда могло ући у подземне канале.

Ponor-19-pejzaz-11-NET
Ући у подземне тунеле је могуће кроз ДРУГИ УЛАЗ који се налази у саобраћајном тунелу са лијеве стране коловоза, крећући се из правца Миљевине. У њима се налазе посмртни остаци. ПРВИ УЛАЗ, означен црвеном бојом, продужимо око 50 метара, улазимо у тунел …

Ponor-1
…и стижемо до ДРУГОГ УЛАЗА у подземне тунеле.

Ponor-3
Дакле ДРУГИ УЛАЗ је скоро непримјетан и ако се не варам на њега није ни обраћана пажња у оном издању “Погледа“, што је и разумљиво јер се и не види. Судбина је хтјела да ја случајно, приликом проласка за Миљевину, окренем се на своју десну страну и опет кажем, сасвим случајно у тренутну видим отвор у зиду тунела… То је било пре пар седмица и одмах сам одлучио да читав крај детаљније обиђем. Читајући “Погледе“, ствар је добила смисао, јер се помиње УЛАЗ У ЈАМУ, каже се да је затрпан и бетониран. Осим тога посједујем слику костију, начињене 1991. године на којој се виде кости разбацане по површини некакве пећине. То је дефинитивно овај улаз, приказаћу га још једном…

Ponor-5-NET
Вјерујем да ћемо улазом у њега, након одређеног времена наићи на овај призор…

Ponor-6-NET
Напомињем, ове фотографије са костима су настале прије рата, па су ове кости вјероватно даље помјеране кретањем воде. Унутрашњост “јаме“ је тамна јер ми није радио блиц, а ускоро намјеравам да уђем унутра са својим пријатељима. Планови су у току. Признајем да помало стрепим од тога, узевши у обзир да од тројице који су претходно улазили у јаму, двојица су покојни, да се улаз налази између двије црне тачке и да људи ту редовно гину. Још кад знам да се унутра налазе многе кости и несмирене душе покојника који су били млађи од мене, неправедно и без суда, а сада се за њих врло мало зна и то је некажњем злочин… није свеједно. Тај тунел ће вам грађани представити као “Тунел у коме је сахрањено двије хиљаде Срба“…

Ponor-7-iz-drugog-ugla-NET
Малопре сам опет прегледао фотографије у апарату. Хтио сам да их обришем јер сам их пребацио на компјутер. Начинио сам двије фотографије ДРУГОГ улаза у подземни тунел и мислио сам да су исте, па сам објавио само једну. Онда сам зумирао и видио да се на другој види под ходника и на њему неки облици . Ово сам тек примјетио када сам прегледао фотографију код куће. Понављам да током фотографисања блиц није радио. Да ли по дну примјећујете неке облике? Скините фотографију па зумирајте.

Ponor-Pogledi-1
Нисам сигуран колико је остатака пронађено, али може се лако сазнати. Не много, сигуран сам свега пар и то са друге локације, поред сеоског пута. Обратићемо се свештенику, кости су похрањене у Цркви у Миљевини. Заиста је застрашујуће. Рудник угља Миљевина је почео са радом 1947. Није се шљака одмах депоновала горе већ после, 70-тих, 80-тих, кад је се накупило. Наводно је потпуно попуњена крајем 80-тих. Не знам гдје је био отвор јаме. Сада не постоји, али постоје подземни пролази по дну јаме, кроз које отиче вода и улазе под брдо. Излази су приказани горе. Ево “Погледа“ из 1990. на којима је приказан тај улаз. Међутим, не и онај ДРУГИ, скривен у тунелу. За њега се знало и фотографије костију су из ДРУГОГ УЛАЗА.

Чланак из “Погледа“ од 12. октобра 1990, страна 1

Ponor-Pogledi-2
Чланак из “Погледа“ од 12. октобра 1990, страна 2

Ponor-Pogledi-3
Чланак из “Погледа“ од 12. октобра 1990, страна 3

Ponor-Pogledi-4
Чланак из “Погледа“ од 12. октобра 1990, страна 4

Ponor-Pogledi-5
Чланак из “Погледа“ од 12. октобра 1990, страна 5

Ponor-Pogledi-6
Чланак из “Погледа“ од 12. октобра 1990, страна 6

Ponor-Pogledi-7

Злочини комуниста у Источној Босни
маја 1945.

До ушћа Сутјеске у Дрину стигло је више од 10.000 четника и неколико хиљада небораца. Многи су изгинули, али већина је заробљена. Када је 13. маја престао организовани отпор, колоне небораца, а са њима и доста четника без оружја, кренуле су према Србији, носећи објаве о амнестији, у којима је писало да је рат завршен и да им се ништа неће десити.

Међутим, били су похватани и готово сви убијени. Према комунистичким изворима, од 13. до 20. маја 1945. године у источном делу Босне убијено је најмање 9.300 заробљених четника, одмах по заробљавању, или после краћег држања у заробљеништву.122

Не може се рећи да ли се међу 9.300 убијених подразумевају и цивили који су пратили четничку главнину (рођаци, омладина за које није било оружја, итд), као и припаднике цивилних формација Југословенске војске (чланови Централног националног комитета Краљевине Југославије, чланови пропагандне, културне и других секција, санитетско особље, свештена лица, и сл).

Највећа група жртава је данима, на камионима, довожена до превоја Вратла код Фоче. Ту су везивани бодљикавом жицом, по троје или четворо, и преко села Оцркавља у дугим колонама спровођени до крашке јаме Понор, удаљене два километра од села Миљевине. Изнад јаме, метком је убијана само по једна жртва, вукући за собом двојицу или тројицу. “Данима се из јаме чуло запомагање недотучених“, сведочио је очевидац Миленко Мирков Вуковић из Миљевине.123

Други очевидац, Миладин Кебара, бележи:

Понор о коме је реч удаљен је од моје куће 1,5 километара, дубок је око 200-300 метара. Када сам се приближио Понору угледао сам партизане изнад пута. Обзиром да је терен брдовит, изашао сам иза кривине, чуо пуцње из машинке, и угледао старшан призор.

Изнад пута који је поред саме јаме, падао је човек и повлачио још тројицу са собом. Нагиб је толико велики да је било довољно толико потезање да остали губе равнотежу и суноврате се у јаму. Из рупе се чуо страшан ођек пада. Када сам погледао испред, видео сам непрегледну колону поред пута – били су повезани по четворица један до другог. Челу колоне прилазе по два партизана, одсјецају од колоне прву четворицу и нареде им да стану изнад јаме; пуцањ из машинке два партизана која то врше у седећем стању, ођек из јаме и све поново…

Већина побијених била је испод 20 година, готово сви сељачка ђеца у србијанским опанцима, сукненим оделима.124

Били су то ненаоружани младићи, који су пошли са четницима да би се склонили од комунистичке насилне мобилизације. Многи од њих нису ишли на север, када су јануара 1945. последње четничке колоне напустиле ове крајеве, већ су их ту сво време чувале српске фамилије. Кебара сведочи да су им убице псовале “српску мајку“. То су били партизани 16. муслиманске бригаде. Сем у јами Понор, “убијали су их и где су их затекли, тако да сам гледао лешеве по ливадама и у шуми где сам чувао стоку“, пише Кебара.

Трећи очевидац, Милорад Ј. Вукосављевић, сведочи да је на челу једне од колона пред Понором био један пуковник, кога су ударили у стомак, па је “повукао и остале за собом“.125

Четврти очевидац, фочански свештеник Новак Станојевић, сведочи да је у овој области убијала и 10. херцеговачка бригада:

Доживео сам дане месеца маја када су вршена масовна стрељања шумадијских четника на теренима Фоче – Зеленгоре – Миљевине – Калиновика и када је Дрина била пуна лешева. Ноћу између 17. и 18. маја у селу Оцркављу били су заробљени и те ноћи стрељани свештеник Будимир Соколовић и ђакон Бошко Живадиновић…

Био сам над јамом о којој пише Вуковић, у селу Будњу код Миљевине. Опојио сам многе гробове у које су, већином саме жене, сахрањивале по 30 и више лешева. Било је међу њима свештеника, па су ми сељанке доносиле њихове ствари које су пронашле. На једном требнику било је написано: “Данас, 24. маја, убили смо попа издајника – 3. батаљон 10. херцеговачке бригаде“…

Последња група од око стотину била је спроведена за Сарајево 26. јуна, на трећи дан Духова.126

После јаме Понор, највеће стратиште тог пролећа у Босни и Херцеговини било је Сарајево. Заробљеници, четници и цивили, стрељани су сваке ноћи, углавном крај врела реке Босне.

За целу Босанску голготу није познато име ма ког рањеног или болесног четника који је пао у руке комунистима, а преживео.

Попис убијених четника из Србије, као и цивила који су их пратили, за сада није сачињен.

За целу Босну познат је коначни попис страдалих у Другом светском рату само за стотинак села, и то:

– 27 српских села на Озрену: 1.710 погинулих, од којих 1.090 од окупатора, 548 од партизана и 72 од четника.

– 20 српских села на Требави: 1.101 погинуо, од којих 600 од окупатора, 441 од партизана и 60 од четника.

– 16 српских села у Општини Шамац: 858 погинулих, од којих 517 од окупатора, 305 од партизана и 36 од четника.

– 7 српских села у Општини Орашје: 189 погинулих, од којих 37 од окупатора, 141 од партизана и 11 од четника.

– 28 српских села у Општини Брчко: 1.440 погинулих, од којих 676 од окупатора, 667 од партизана и 97 од четника.127

Погинули од окупатора углавном су жртве хрватских и муслиманских усташа, а они су, као и жртве партизана, у највећем броју случајева убијани ван борбе, било као ратни заробљеници, било као цивили. Погинули од четника углавном су припадници комунистичких формација, или особе осуђене на смрт због разних кривичних дела.


122 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 51.

123, 124, 125 Партизански злочини у Србији 1944-45: 150.000 незнаних гробова, 6-7.

126 Партизански злочини у Србији 1944-45: 150.000 незнаних гробова, 7-8.

127 М. Максимовић, Бесмртници Озрена, Требаве и Посавине, 407-488.

Из књиге М. Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, пети том, стране 760-762.

2 replies »

  1. Мој Ненаде заборавио си да ништа, па ни данас несмијеш у свом крају потписати правим именом јер комунисти су још на власти , твој стриц је штито тебе …

    Свиђа ми се

  2. Први текст о српском стратишту Понор, које се налази надомак села Доњи Будањ код Миљевине, општина Фоча, објављен у „Погледима“ пре готово две ипо деценије није Миленко него Миладин Кебара. Будући да нас Кебара има мало, није ми познато у мом полувековном животу да је постојао иједан Миленко Кебара, а поуздано знам да ауторство над овим текстом припада сада покојном Миладину, мом стрицу, који већ двадесет година почива на гробљу у Старом Бару (Црна Гора). Њега нико никада није звао Миленко али јесте понеко Миле, међутим, колико се сећам, јер ми је тај стари примерак „Погледа“ у завичају, у Фочи, он је испод тог текста био потписан својим правим именом – Миладин. Надам се да убудуће неће бити недоумица око Миладиновог имена. Слава му.

    Свиђа ми се