Драган Симовић

Драган Симовић: ВРЕМЕ СТРАХА


ВРЕМЕ СТРАХА

Драган Симовић нова 

 

Време страха.

Време страха од страха.

Време умирања од страха.

Време кад људи по стотину пута на дан умиру од једног те истог страха.

Страх од смрти, страх од живота.

Страх од Трећег светског рата, страх од глади и жеђи.

Страх од Америке, страх од Европске уније.

Страх од тероризма, страх од смака света.

Страх од туђина, страх од брата.

Је ли то живот са сврхом и смислом?

Јесмо ли се за то родили као божанска бића и битија?

Где је ту наш Пут?

Где је ту наше посвећење за дела Богу мила?

После толиког страха, да ли је ишта од нас остануло?!

По чему ће да нас памте они који ће после нас доћи, они који морају доћи?

Хоће ли нас памтити по страху, од којега смо свакога часа, свакога трена, по стотину пута умирали?!

Нема подмуклијег, нема потуљенијег, нема гнуснијег, и нема грознијег непријатеља од страха!

Човек опхрван страхом, после кратког времена, престаје бити божанским бићем и битијем.

Човек у страху престаје бити човеком.

Он више није човек, већ биће страха, оваплоћење страха.

Свет живи у страху, јер смо ми тако одлучили.

Ми смо тај страх створили, ми смо га сами призвали.

Тај страх је из нашега ума.

Страх од којега умиремо у страху, јесте производ наших мисли, наших осећања, наших речи, наших дела.

Када из свог унутарњег бића погледате Србију – шта видите?

Видите земљу страха, видите народ страха, видите људе страха.

Страх влада Србијом, страх по стотину пута већи од саме Србије.

У страху је народ, у страху је власт, у страху су све владе, у страху су сви које срећете.

Страх је у Срба убио и последње зрнце части, и последње зрнце поноса, и после зрнце човечности.

Сви шуте, сви молчају, сви муком замукнуше.

Нико више не сме јавно да каже шта мисли, шта осећа, шта види, шта чује.

Данас нигде у свету нема застрашенијег народа од Срба.

Жао ми је што ћу ово рећи, али ови Срби – то нису моји Срби!

Не могу, и не желим да поверујем, да смо постали тако страшљив, тако плашљив народ.

Наши политичари, наши људи из власти, наше владе и наши изасланици, не смеју нигде у свету, па ни у самој Србији, да јавно изнесу свој став у одбрану Србства и Србије.

Немају свог става, немају свог мишљења, немају свог виђења и појимања ствари, заиста, ничега својега и србског немају!

Зашто немају?

Зато што су престрашени као најпрестрашенија дивљач.

Умиру од страха, а овамо глуме силу и моћ.

Показују силу и моћ тамо где не треба – над ионако претсрашеним и од страха слуђеним народом.

А пред сваким туђином шене као последња кучка која лиже руку која је мотком бије.

Наши политичари, и наши људи на власти, то су последње белосветске парије.

То је све сам изрод од изрода, све сам отпад од отпада.

Да смо по беломе свету скупљали све оне најгоре од најгорих, боље бисмо од ових изабрали!

Имамо власт које ће се и наши чукунунуци стидети,  после стотину лета.

А, ако ћемо по души рећи, онда имамо власт какву смо и заслужили!

1 reply »

  1. Браво. Свака част. Све лијепо речено или како рече Владике Раде: „Страх човјеку често образ каља“.

    Свиђа ми се