АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Драган МИЛАШИНОВИЋ: СЕВЕРНИ КОСМЕТ И БОРБА ЗА ДРЖАВНИ КОНТИНУИТЕТ


Драган МИЛАШИНОВИЋ: СЕВЕРНИ КОСМЕТ И БОРБА ЗА ДРЖАВНИ КОНТИНУИТЕТ

Нема тога што однарођени српски властодршци нису погазили и упрљали радећи на легализацији шиптарске сецесије последњих годину и по дана. Од предизборних обећања, преко сопственог и националног достојанства, па све до Устава и бројних закона сопствене државе, ништа им није било свето, нити ограничавајуће.

09.11.2013. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

n19243

Безочно газећи векове српске државности на Космету „јединствени државни врх“ стао је иза тзв. Бриселског споразума којим се држава Србија фактички обавезала да узме учешће у заокружењу сецесије на сопственој територији и практично омогући њену међународну легализацију, што је случај незабележен у људској историји.

Важан корак на том срамном путу српског режима било је учешће државних институција у организовању локалних избора шиптарске парадржаве на територији северног Космета, који је географски директно везан за остатак Србије, насељен српским живљем и који је до почетка имплементације Бриселског споразума био потпуно интегрисан у правни и политички систем српске државе, за разлику од оних средина где су Срби били мањинско становништво или су били окружени шиптарском популацијом.

 

Марко Јакшић и борба за српски Космет

Ваља подсетити да се након уласка НАТО снага на Косово, током јуна 1999 године, српска држава повукла и са простора северног Космета, али да се овде вратила захваљујући политичком само-организовању већинског српског становништва које је започело тзв. „брањењем моста“ а затим кроз деловање „Српског националног већа“  довело до повратка институција државе Србије на ове просторе. Овај процес заокружен је за време Владе Војислава Коштунице, а предводио га је др Марко Јакшић, истински српски патриота, чији је политички ангажман настао као плод потребе да се у датом тренутку на чело угроженог народа ставе они најхрабрији и најугледији, а не жеље за лидерством ради стицања материјалних користи. Значајну помоћ у тим временима пружио му је и његов колега по струци др Милан Ивановић.

Будући да Бриселски споразум предвиђа управо супротне процесе, односно уклањање српске државе са ових простора, природно је што је Марко Јакшић био и највећи противник овог анти-српског и анти-уставног документа. Отуда не смеју да нас изненаде напади и подметања којима је он, у протеклом периоду, био изложен, а који су кулминирали након његове политичке победе, односно пуним успехом бојкота шиптарских избора северно од Ибра.

Иако притисци овог типа за њега сигурно нису непознаница, желим истаћи да ће они овога пута бити јачи него икада и то како због његовог политичког ангажмана, тако и због чињенице да је Марко Јакшић постао симбол борбе за Космет у Србији. А евро-атлантски налогодавци српских властодржаца не воле симболе, поготово националне.

Од тога како ће се он са тим притисцима изборити умногоме зависи и судбина осталих српских лидера, али и целокупног корпуса северно од Ибра који је одбацио концепт интеграције у шиптарску парадржаву.

А његов директни противник на терену, човек који је оперативно водио кампању српских властодржаца за извођење Срба на Тачијеве изборе, био је Александар Вулин, директор Канцеларије за КиМ и министар без портфеља у Вучићевом делу српске владе.

Овде се нећемо бавити начином на који је своју прљаву кампању водио јер таква методологија произилази из срамног циља који је пристао да спроводи. За потребе овог текста указаћемо да се он у тој улози није нашао случајно, нити као пријатељ и човек од поверења Александра Вучића, што је слика коју пласирају режимски медији, већ да је за ту улогу припреман знатно пре него ли је формално приступио напредњачкој коалицији.

Наиме, активно „интересовање“ Вулина за проблеме Космета започело је након првих озбиљних протеста Срба због уступака које је Тадићев режим, оличен у Борку Стефановићу, учинио шиптарској парадржави. Вулин је постао један од оних политичара из Београда који је редовно долазио да те протесте подржи, често и алтернативним путевима, а добијао је и значајан простор у медијима да износи своје ставове који су тврдо држали страну косметских Срба. Било је то више од годину дана пре него ће напредњаци освојити власт, а у томе можемо препознати све елементе „припреме“ евро-атлантских кадрова за преузимање штафете која трчи у одређеном смеру (сходно глобалистичком постулату циљ је константа, људи су променљива). Ово свакако ваља узети у обзир када говоримо о садашњем Вулиновом ангажману на Космету и у влади Србије, а ако би шире гледали, могли би извући паралелу са начином на који је Зорана Михајловић, отприлике у исто време прешавши из УРС-а у народњаке „припремана“ да преузме енергетски сектор будуће владе. Но, то није тема овог текста.

У процес анимирања Срба да узму учешћа у шиптарским изборима који је оперативно водила Канцеларија за КиМ, најдиректније је био укључен и „јединствени државни врх“. Нема лажи коју Дачић није изговорио, нема скривене претње коју Вучић није упутио, нема лукавства којим се Николић није послужио да код Срба северно од Ибра, а посебно код њихових лидера, изазову поделе и намаме их на пред Тачијеве бирачке кутије. Али у томе углавном нису успели.

 

Значај Привремене Скупштине АП Косова и Метохије

Када је постало јасно да бахати српски властодршци немају намеру да се придржавају Устава и закона сопствене државе, као и да ће кренути у гашење државних институција на северу Космета које се Бриселским споразумом третирају као паралелне, а да Уставни суд неће одговорити на њихове захтеве за оцену уставности, Срби са севера Космета основали су, сходно важећем Уставу Србије, Привремену Скупштину АП КиМ као представничко тело грађана Србије у покрајини који поштују Устав и законе Србије.

Скупштина је конституисана 04.07.2013. године у Звечану, било је присутно 97 делегата, а за председника је изабран Славко Стевановић, иначе члан СПС-а, што је послало снажну поруку о томе да лидери Срба са севера Космета стављају националне интересе изнад партијских налога.

Иако влада Србије није признала ово тело, није му могла оспорити упориште у Уставу Србије, као и чињеницу да је израз народне воље.Због тога су се српски властодршци, тачије њихови налогодавци, одлучили да према овом телу користе стратегију игнорисања, те у контролисаном медијском простору, на који је упућена већина грађана, не можете наћи никакву информацију о раду Привремене Скупштине, као и да не постоји.

Па, ипак, ово тело, пре свега кроз велико залагање свог председника Славка Стевановића, налази начине да стави до знања да изборе сецесионистичке државе Косово сматра нелегалним, као и да њихове резултате неће признати. Недавно је господин Стевановић са својим сарадницима посетио Русију, где је имао прилику да изложи погледе српског народа на покушаје режима да их отера из сопствене државе.

На јасно изражену одлучност српског народа са севера Космета да не пристане на самоукидање живота у сопственој држави, српски властодршци су, у недостаку било којих аргумената осим демагошких, реаговали прво новим притисцима и обећањима, а када то није дало резултата прибегли су новој злоупотреби постојећих позитивних прописа. Дана 10.09.2013.  српска влада је, позивајући се на члан 85. „Закона о локалној самоуправи“ распустила четри општине са севера Космета (Косовска Митровица, Звечан, Лепосавић и Зубин Поток) и у њима увела привремене мере. На тај начин смењена су легално, од народа, изабрана руководства, а постављени привремени органи, чији је очити задатак био да раде на организовању шиптарских избора и обезбеде бар отварање бирачких места.

Проблем за Владу настаје у чињеници да поменути члан 85. Закона о локалној самоуправи  предвиђа само три услова за распуштање скупштина општина:

1)    ако скупштина не заседа дуже од три месеца;

2)    ако не изабере председника општине и општинско веће у року од месец дана од дана конституисања скупштине јединице локалне самоуправе или од дана њиховог разрешења, односно подношења оставке;

3)    ако не донесе статут или буџет у року утврђеном законом

Дакле, јасно је да овај Закон распуштање општина предвиђа само као процедуралну, а не као политичку меру, чиме се гарантује неопходна независност локалне самоуправе од централне власти. Како ниједан од ова три услова није постојао у случају распуштања поменуте четри општине јасно је како је ова одлука незаконита и да представља још једно кршење Устава али и Европске повеље о локалној самоуправи чији је Србија потписник.

Но, има Влада и већих проблема са Законом о локалној самоуправи. Наиме, члан 86. став 2. поменутог Закона (по коме су општине распустили) предвиђа да је председник Народне скупштине дужан да у року од два месеца од ступања на снагу распуштања јединице локалне самоуправе распише изборе за одборнике нове. Тај рок истиче 10.11.2013. године.

Управо на ову чињеницу упозорила је млађаног Небојшу од Мегатренда Привремена Скупштина АП КиМ у свом саопштењу од 06.11.2013, упозоравајући га да ако то не уради чини кривично дело злоупотребе службеног положаја.

Али, опет, ако то уради прекршиће Бриселски споразум, а он се код српских властодржаца од самог почетка третира као акт који је чак и изнад Устава земље.

Без обзира како ће реаговати Стефановић, након истека овог рока Привремена Скупштина АП КиМ биће једина институција заснована на Уставу Србије која постоји и функционише на простору северног Космета и у томе је њен огроман значај за очување државног континуитета на овим просторима.

 

Избори и последице

Када је постало јасно да ће изласност на северу Космета бити минимална упркос манипулацијама са списковима, интерно расељеним лицима, организованим аутобусима и другим варијантама за „обликовање изборног тока“ из богатог репертоара садашњег секретара владе Вељка Одаловића (1), маскиране групе су упале на три изборна места у Косовској Митровици и полупала изборне кутије, након чега је гласање на тим местима било прекинуто.

Не чекајући ни секунда српске власти и режимски медији су за ове инциденте оптужиле људе који су водили кампању за бојкот избора, што је иначе легитимно право у свакој демократској земљи, а пре свих Марка Јакшића, кога су ни мање ни више окривили да спроводи Тачијеве интересе. На удару се нашла и ДСС због прикључења анти-изборној кампањи у њеном другом делу.

Реторика власти била је веома запаљива, а противници избора су у неодмереним иступима Вулина и Пантића, без икаквих доказа, повезани са непознатим особама и названи српским екстремистима, хулиганима, чак и криминалцима.Посебно се истакао Александар Вучић медијским позивом међународној заједници да допусте српским снагама да уђу у Митровицу и тамо успоставе ред за 45 минута. Из њихове кампање произашао је захтев да се избори у Митровици потпуно пониште а гласање понови на свим бирачким местима.

Иако је анти-изборни штаб очигледно био спреман за овакав сценарио и аргументовано одговорио на сваку оптужбу, али и поставио незгадна питања режиму, остаје питање да ли је оваква реакција власти била увод у неки припремљени сценарио или је последица беса што нису обавили поверени задатак страних налогодаваца.

Овде бих подвукао сличност са реакцијом српских властодржаца након недавног убиства припадника Еулекс мисије, када су Вучић, Дачић и Николић, малтене док је увиђај на лицу места још увек трајао, својим иступима јасно указали на некакве српске екстремисте, поражене противнике бриселског процеса и (тада још увек) долазећих избора, као и остале мрачне снаге које, по њима, живе на северу Космета и тим чином желе да скрену Србију са пута у европски рај.

На срећу, ни тада ни сада, међународна заједница није прихватила запаљиву реторику српских властодржаца. Истрага о убиству припадника Еулекса се води веома темељно и још увек траје, а што се тиче инцидента на бирачким местима, након повратка из Брисела, где им је очигледно скренута пажња на незрелост њихових потеза, српске власти су нагло спустиле лопту и поново се окренуле бирачима а не тражењу криваца у другим, легитимним, политичким опцијама. Није прошао ни њихов бесмислени захтев за понављање избора у целој Косовској Митровици, што је пре био вапај лошег ђака да му професор да још једну прилику, па ће се гласање поновити само на три инцидентна бирачка места.