Невен Милаковић

Светозаре Ђуришићу, ти си Пјесник! У част хероине и пјесника – ТРИ СУЗЕ МИЛУНКЕ САВИЋ


невен
Невен Милаковић

Са Светозаром Ђуришићем, боље рећи, са његовом поезијом, сусрео сам се први пут на једној књижевној манифестацији, прије десетак година. Онако скромног, уљудног, ненаметљивог… примијетио сам га тек када је узео микрофон у руке. А онда, усред плахе, монотоне кише, свиклог да повлађује и незборењем награђује умишљене пјесничке величине опијене јаловим стиховима и срачунатим аплаузима, ошину ме „Пјесма о вину“ својом силовитошћу, попут грома, разби чамотињу са којом се бијах измирио и вазнесе крилима Бодлеровог албатроса у саме пјесничке висине.

Стајао сам занесен и ненадано благословљен тих неколико тренутака вриједних вјечности, све док ме недаровита тугованка следећег, са посебном помпом најављеног пјесника није вратила у стварност. Угледах Светозара како сиједа на своје мјесто, непримијећен и неспознат, скромно и суздржано, као да и сам мисли да му није мјесто међу бардовима који га окружују.

И није… рекох полугласно, а онда кренух ка њему, ваљда још ношем пређашњим летом. Приђох му, пружих руку и узвикнух: Ти си пјесник!

Гледао ме је изненађено, баш као и величине које су га окруживале, само што је, за разлику од њихових, његов поглед био мек, али и надмоћно бистар у исто вријеме.Данас, кад држим у руци књигу „Одбљесци Ловћенског пламена“, поносан сам на ту сторију и своје ријечи. Опточио је Светозар маниром највећих вјековну борбу српског народа да сачува душу међу бездушнима, сувим златом. Опточио највеће мајсторством које Бог само највећима даје. Позлатио моје ријечи, показао да је Пјесник са великим П, и Човјек са великим Ч. Ово наглашавам јер ме вријеме научило да ове двије ријечи у истој реченици не творе увијек плеоназам.

Светозаре Ђуришићу, ти си Пјесник!

Сустугла је и престигла Милунка Савић див јунаке са Плочника, Косова поља, Мишара, Вучјега дола, Фундине, Мојковца и безбројних других знаних и незнаних губилишта, судилишта и славилишта србских. Сустигао је и престигао Светозар овом књигом, бројне поете које су освештале и обесмртиле перо пишући у славу Њихову. У част хероине и пјесника…
***

ТРИ СУЗЕ МИЛУНКЕ САВИЋ

Милунка Савић

Каплар Милунка Савић, стамена као стена,
Увек испред јунака што Отаџбину бране,
Храброшћу невиђеном сакрила да је жена,
Не пустивши ни сузу пред другима да кане.

А само три су, вреле, душу јој окупале,
И не требаше више јер бешр к`о снег чиста,
Кад су низ лице јуначко на црну земљу пале,
Земља се окупала и почела да блиста.

Прва к`о бисер пала кад јавише за стрица,
Кад чу да је на Церу ранама подлегао,
Па онда кол`ко сјутра к`о рањена вучица
Слала вражије легије назад у пакао.

Друга јој, радосница, исцјели љуте ране,
Кад је генерал топлим речима осоколи,
Допустила је, ипак, пред људима да кане:
СИНЕ, ОЗДРАВИ НАМ ШТО ПРЕ, ФРАНЦУСКА ТЕ МОЛИ.

Трећа се од срамоте није низ лице слила,
Кад виђе како браћа моле за кору хлеба,
Само се к`о пред први окршај прекрстила
И на три сузе праведне узнјела до Неба.

Опрости хероино, немоћне сузе лијем,
Свака ме рана Твоја к`о да је моја боли,
Тобом бих, неустрашном, свој страдни род да свијем:
ОЗДРАВИТЕ, БРАЋО… СВЕТА НАС РАТНИЦА МОЛИ.

***

О књизи „Одбљесци ловћенског пламена“

Извор: Баринфо
Миленко Јовановић | 23:06:2013

Скроман, уљудан, ненаметљив, изузетно обдарен, прави баштован међу колегама ствараоцима. Овако, у најкраћем, књижевник Невен Милаковић види рам за портрет пјесника из Црмнице Светозара Ђуришића, чија је књига “Одбљесци ловћенског пламена” управо изашла из штампе у издању београдског Удружења књижевника “Поета”. Књигом у чијем је средишту ауторова поема посвећена српској хероини Милунки Савић, Ђуришић веома оригинално и ефектно успијева да на само себи својствен начин овјековјечи цјелокупну српску историју.

neven-milakovic-01

“Маниром највећих, опточио је Светозар вјековну борбу српског народа да сачува душу међу бездушнима, сувим златом. Опточио, дакако, мајсторством какво Бог само највећима даје” – каже Милаковић. Једнако мисли и рецензент Ђуришићевог најновијег ђела, књижевник из Београда Веселин Џелетовић.

Рецензент књиге “Одбљесци ловћенског пламена” наводи и како “фрескостиховањем одаја куле поета осликава споменике древности, ваздиже родоболнике којима пријети заборав и спасава их од вјечне погибије”.

“Ђуришић својом наумном и свевидећом поемом посвећеном Милунки Савић врхуни своје умјетничко поетско твораштво, чинећи истовремено да нам пред очима мину – први српски светац, владар и маченосац, светородна лоза Немањића, свијетли Лазар, поље Косово”, свједочи Џелетовић.

Уз поему коју је назвао “Милунке Савић кула”, у књизи су се нашли и стихови које је Ђуришић крстио као “Војевање Ђуље Јованова”, слиједећи “Примјере чојства и јунаштва” Марка Миљанова, као и “Пјесму ми је изаткала вила”, гђе вапи за српским Косовом, разговара с Његошем, моли за препород и васкрсење посрнуле Црне Горе…

Светозар Ђуришић је рођен 1949. године у Забесу код Вирпазара. Прије ове, објавио је књигу поезије “Трагом кристала” 1989. године.

(Цео текст доступан на сајту Баринфо)

1 reply »