Америка

Игор Гојковић: Српске „ненасилне“ револуционаре плаћају Американци


Игор Гојковић: Српске „ненасилне“ револуционаре плаћају Американци

Викиликс потрвдио документима оно што су у Србији сви знали. Американци финасирали обарање Милошевића и изазвали светски револуционарни хаос. Српски отпораши добили као награду у власништво рајско острво на Малдивима. Досадашња свргавања легалних режима „ненасилним револуцијама“ припрема за поход на Русију.

21.11.2013.

Стратфор викиликс Stratfor WikiLeaks спецслужбы секретная информация 2012 март коллаж

© Коллаж «Голос России»

Најновија документима поткрепљена информација Викиликса да је америчким парама срушен Слободан Милошевић, у Србији није никога изненадила, већ је само потврдила оно што су сви знали. На сајту Викиликса прошле недеље је објављена интерна преписка запослених у америчкој организацији за геополитичку анализу „Стратфор”, у којој се помиње Срђа Поповић, некада истакнути члан организације “Отпор”, а данас извршни директор Центра за примењену ненасилну акцију и стратегије (CANVAS), за коју се у поменутим мејловима тврди да широм света „обара диктаторе и аутократске режиме“ који нису по вољи Вашингтона.

У мејловима писаним између 2007. и 2010. године, активисти „Цанваса“ се описују као бивши припадници “Отпора”, који су, након што су оборили Милошевића, обукли одела и основали „Цанвас“. Отпораши се ту карактеришу као „импресивна“ група, која оде, постави „радњу“ у некој држави где покуша да руши режим. „Када се употребе правилно, моћнији су од борбене групе носача авиона”, пише о „Цанвасу“ један од сарадника „Стратфора”.

„Стратфор” даље наводи да „Цанвас“ добија „много америчких средстава” и пише да је један од људи који лобирају за њихове финансије Мајкл Макфол са Хувер института при Стентфорском универзитету, који је нико други до садашњи амерички амбасадор у Москви.

У преписци сарадника „Стратфора“ се прецизира и да је “Отпор” финансирало више америчких, такозваних невладиних организација, као што су “Фридом хаус”, „Међународни републикански институт“, „Институт за отворено друштво“, „Институт Алберт Ајнштајн“ и „Амерички институт за мир“, преко којих су били повезани и са државним „ЈуЕс Ејд“ (USAid) и Стејт департментом, па „Стратфор“ открива да им, пошто су оснивачи „Цанваса“ исти људи као и код „Отпора“, и данас паре долазе из истих извора.

Иначе за „Стратфор“ који има статус приватне америчке обавештајне компаније важи епитет „ЦИА у сенци“ или „Мала ЦИА“, а његови аналитичари су од некадашњих српских отпораша окупљених у „Цанвасу“ добијали информације и контакте на терену, будући да су се активисти „Цанваса“ појављивали као промотери такозваног „ненасилног отпора“ у многим земљама у којима су Американци желели да сруше актуелне власти.

Главни човек за контакт „Стратфору“ у Србији је био некадашњи лидер „Отпора“ Срђа Поповић који је за ту прилику добио и специјалну шифру СР501, а њега је на вези држао Марко Папић, „Стратфоров“ геополитички аналитичар за Евроазију. Викиликс је објавио и да та сарадња потиче од краја 2007. године од када су некадашњи отпораши достављали „Стратфору“ обавештајне информације из Грузије, Венецуеле, али и Србије.

Папић појашњава да су након свргавања Милошевића, тадашњи клинци који су водили „Отпор“ одрасли, обукли одела и направили „Цанвас“ – Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије или „експорт револуцију“, као и да се и даље финансирају из фондова САД, и у ствари иду широм света покушавајући да руше режиме који не пријају Вашингтону.

Према овим списима, „Цанвас“ и Поповић су посебно били ангажовани на дестабилизацији и свргавању режима Уга Чавеса, а деловали су и у Ирану, Египту, и Азербејџану где су тренирали иранске активисткиње. У Грузији су вршили обуку покрета “Кмара“ који је покренуо тамошњу револуцију, у Украјини су обучавали припаднике покрета “ПОРА” наранџасте револуције, у Либану су обучавали групе које су извеле “Кедар револуцију”, у Египту обучавали покрет “6. април” и више грађанских група које су одиграле кључну улогу у свргавању Мубарака, а на Малдивима успешно излобирали победу проамеричког кандидата Мохамеда Нашида на председничким изборима.

Колико су финансијски добро прошли припадници „Цанваса“ после свих ових револуција за сада није познато, али се зна да су због консултантских револуционарних услуга на Малдивима оснивачи „Отпора” добили у власништво, ни мање ни више него цело једно рајско острво под именом Тинаду, опкољено тиркизним Индијским океаном, да се на њему одмарају ови уморни идеолози ненасилних револуција.

У исто време када је Поповићу поклонио острво, председник Малдива је признао Косово као независну државу, што је у великом стилу тада објавио најбогатији Албанац Беџет Пацоли. Срђа Поповић је управо у то време боравио на Малдивима, уживао на рајском острву Тинаду, и ниједног тренутка му није пало на памет да покуша да излобира нешто и за своју земљу, кад је већ толико задужио свог пријатеља Нашида. Наравно, за ово није било америчких пара.

Поповића од милоште „Стратфор“ у објављеној преписци назива „наш српски револуционарни пријатељ“, а интимизирање иде дотле да Поповић своје колеге из „Стратфора“ позива и да му буду гости на свадби у септембру 2011. године.

„Стратфор“ је иначе приватна америчка обавештајна компанија коју је у Тексасу 1996. године основао Џорџ Фридман, а у Србији је постала позната по својим девним обавештајним извештајима за време НАТО бомбардовању Југославије, али и по томе што је формирање руско-српског центра за ванредне ситуације у Нишу прва окарактерисала као руску војну базу на нишком аеродрому.

А један од лобиста за америчко финансирање српских отпораша, садашњи амерички амбасадор у Русији Мајкл Макфол је своје везе са активистима „Отпора“ и „Цанваса“ детаљно описао у својим књигама „Ширење демократије у иностранству: Зашто смо дужни да то урадимо и како то можемо да урадимо“(2009), „Демократија и ауторитет у посткомунистичком свету“(2009), „Наранџаста револуција: Узроци демократског пробоја Украјине“(2006), „Између диктатуре и демократије: руска посткомунистичка политичка реформа“(2004), и „Незавршена револуција у Русији: политичке промене од Горбачова до Путина“ (2001).

Довољно је само погледати ове наслове, поново повезати Макфола са Поповићем и „Цанвасом“, и сабрати два и два из којих се јасно види да су српски „Отпор“ и касније „Цанвас“ били само увертира за нешто много крупније. Као крајњи резултат добија се слика жеља актуелне америчке администрације усмерених према Русији, које Вашингтон, на срећу, никада неће моћи да оствари.