ДЕШАВА СЕ...

Демократски фронт пред фијаском, Срби не постоје ни као политичка категорија у ЦГ


Демократски фронт пред фијаском, Срби не постоје ни као политичка категорија у ЦГ

22.11.2013. САОПШТЕЊА

Srpska-lista-grb

Резултати локалних избора у Мојковцу и на Цетињу дефинитивно су ликвидирали политички пројекат Нове српске демократије и делегитимисали смисао Демократског фронта. Такав вам је један једини лош дан у животу. Да је Демократски фронт однио побједу над Демократском партијом социјалиста у ова два града, Андрија Мандић је имао последњу шансу да оправда гашење Српске народне странке без обзира што би му, након Медојевића, нови политички партнер постао екстремни националиста Ранко Кривокапић. Све би се оправдало „тактиком за рушење ДПС-а“, иако је управо Мандић блокирао мој предлог на последњој сједници Главног одбора Српске народне странке, пред њено гашење, да нова странка, јасном програмском одредбом, не може ући ни у какву коалицију са ДПС-ом (и СДП-ом).

Овако, након свега, након скоро пет година Мандићевих непринципијелних политичких експеримената, нити је Мило Ђукановић пао са власти, нити постоји српска артикулисана политичка идеја, а СНС-а који је, муком створен као такав, нема. Сем у честиткама Далиборке Уљаревић Андрији Мандићу и Горану Даниловићу „што не личе на СНС“, од чега се њихови сарадници у НСД-у и не зацрвене.

Не само да Срби не постоје у друштвеном животу, када је у питању њихово значајније  функционисање кроз државне и органе локалне самоуправе, него, након 24 године вишестраначја, по први пут на било који начин не постоје чак ни као политичка категорија у Црној Гори. Од 185.000 референдумских гласача за СЦГ, данас је остало политичко згариште. Тадашње и данашње суверенистичке странке (и они који су их подржавали и тренутно су политички организовани) узели су, збирно, 80 одсто гласова на управо завршеним локалним изборима. Они су чак 60% политичког Мојковца! И не само то.

Фронт је на државотворном Цетињу доживио фијаско, погубио је скоро три четвртине гласова са предсједничких избора, док су, у Мојковцу, све са СНП-ом, пали за 30 одсто. Чак су у овим општинама пали за око двадесет одсто у односу на државне изборе, да оставим на тренутак предсједничке по страни. Дакле, и у односу на октобар прошле године, недостаје им сваки пети бирач.

Након локалних избора на прољеће наредне календарске године, чак ни Миодраг Лекић више неће постојати као неокрњен политички фактор или ујединитељ. Он већ сада носи тег тешког губитника у родном граду и тамо гдје је раније потукао Вујановића на предсједничким изборима. Мојковац и Цетиње заљуљали су клатно на другу страну, изван гравитационог поља Демократског фронта. Што због рационалних политичких разлога, тј. унутрашњих слабости, што због ирационалне логике народа да бјежи као од куге од оних којима кола крену низбрдо. Ко се год ухвати у коло са Андријом Мандићем и Гораном Даниловићем, неком чудном чаролијом бива политички обезглављен. Ево, узмите за примјер садашњу тржишну политичку вриједност Небојше Медојевића, прецизније Медојевићеву репутацију од када је са њима. Има ли политички писменог човјека који га узима за озбиљно или групације у бирачком тијелу, и поред тога што ПзП има најважније – новац за кампању, коју Медојевић, све са милион евра, може да врати и веже за себе?

Питање је данас – када су Мандић и Медојевић тако велики опозиционари и када им је „циљ“ рушење ДПС-а – што се не удружише око Устава 2007. године или онда када смо и једни и други, СНС и ПзП, имали по 50.000 гласова?

Још једно логично питање – ако ДПС краде изборе, зашто Мандић, Медојевић, Лекић и човјек са поломљеним прозором на ауту редовно учествују на њима?

Све у свему, пошто га добро знам, немам дилему да данас Мандић гризе џигерице што ме није послушао 2009. године. Данас је насамарен и од финансијера и патрона. У овом би тренутку СНС, да је остала у том облику, имала 80-ак хиљада гласова, подједнако би била или не би била партнер и власти и опозицији. Била би једини чинилац темељног политичког „центра“ у Црној Гори, па би српско питање већ почело да се решава. Послије свега, није тешко закључити да црвеног војводу у не тако далекој будућности очекује судбина Народне странке са локалних избора у Мојовцу. Јер, Срби су показали да су демократска категорија у бирачком тијелу и да практично на сваким изборима промијене политику опцију која додуше, по правилу, остаје у опозицији.

Пут који сам предлагао спорији је, али је политички и идеолошки доносио све. Мандић је дао на значају динамици и онима који су га наложили и – изгубио је све, сем плате и бенефиција за себе, Даниловића и, евентуално још једном, за овога Радуновића. Остали су већ данас несигурни.

Када је СНП, на опште изненађење, био јачи од СНС-а у Котору, на локалним изборима 2008. године, у напону снаге СНС-а, Мандић је одлучио да крене ка грађанизацији, а касније гашењу странке, иако наше бирачко тијело није на то било спремно. На све јесте, али на то – тешко. Циљ му је био, сем уласка у власт, да „укопа“ и СНП, „успут“. Данас и даље постоји СНП, час јачи, час слабији, не Милићевом памећу, напротив; него грешкама и похлепом управо Мандића и Медојевића.

Након што је Миодраг Лекић и званично, на Цетињу , Мојковцу и у Петњици, тешко политички рањен, на сваким наредним изборима може да се појави искључиво као ветеран према коме ће поједини опозициони бирачи имати позитивну емоцију, а други ће почети да га мрзе или презиру колико и Мандића или Медојевића због изневјерених обећања и ваљања у њиховом блату. Арсенал Мандићевих превара је исцрпљен онога тренутка када је окрњен Миодраг Лекић. Након девастације скорашњег предсједничког кандидата кога су издали сопствени саборци и продали његову побједу, више нема „капиталца“ или крупне политичке теме која ће спасити Мандића од проласка кроз капије које је већ обилазио Новак Килибарда. Не може му помоћи ни ,,маг” Предраг Булатовић који је заокупљен оснивањем сопствене партије.

Најпокваренија и по дометима најбесмисленија прича која је пласирана током ова три дана јесте она да је Нова српска демократија напредовала на Цетињу на коме има једног одборника, а раније није имала ниједног и да је у Мојковцу остварила парламентарни статус „иако га раније није имала“. Такву поквареност могао је да смисли само Андрија Мандић и да сугерише Милутину Ђукановићу да је лично саопшти. Каква год да је преостала екипа у НСД-у, у моралном смислу, ипак би већина њих проналазила кривине да не саопшти тако иритирајућу лаж. Милутину, међутим, коефицијент интелигенције не смета, нити су му српска увјерења била препрека да тражи помоћ од најпознатијег рођака када је решавао стамбено питање. Од када је Милутин из Електропривреде донио  шему сигурних гласова коју му је поклонио функционер ДПС-а и формулу како да се одради кампања „од врата до врата“, како би се урнисао СНП, почели су клизећи стартови у опозицији.

И, још нешто. Мојковац је први пут, након 1997. године, у руке ДПС-у предао Андрија Мандић 2009. године када је бојкотовао локалне изборе у граду у коме држи профитабилну казино фирму. СНП је био недовољан за отпор ДПС-у.

Последњих дана гласачи опозиције најчешће траже објашњење зашто функционери Нове (с обзиром да их добро познајем) потцјењују народ, спрдају се са својим гласачима и зашто тврде да је ДПС покрао изборе, па онда да су они заправо побиједили ДПС, само што обични људи то не схватају. У циљу одговора на ово питање, ваља се још једном присјетити гашења Српске народне странке и бизарног факта да се преко ноћи, на Аранђеловдан 2008. године, Андрија Мандић окреће против свих дотадашњих програмских начела:

–        против двојног држављанства, иако га он лично има;

–        против мањинског статуса за Србе, иако му је то била основа кампање 2006. године;

–        против механизама уставне и законске заштите српске националне заједнице у Црној Гори;

–        против државе свих народа, колико и грађана (дводомог парламента); а за државу какву је конципирао Небојша Медојевић;

–        против експлицитне заштите српског језика по цијену посебних одјељења за српску дјецу, након чега слиједи дискриминација српског језика (и Мандићево славље са Медојевићем, тим поводом);

–        брише из страначког програма прецизну забрану коалиције са режимским странкама ДПС-ом и СДП-ом (сада је јасно зашто, иако ми је у старту, након разлаза са црвеним војводом, ријетко ко вјеровао у погледу Мандићевог коалиционог плана са ДПС-ом, односно СДП-ом);

–        краде СНП-у тезу да су Срби и Црногорци један народ, супротно дотадашњим личним увјерењима;

Мандић је почетком 2009. године добио понуду из другог ешалона ДПС-а да, евентуално, уђе са њима и СДП-ом у коалицију након мартовских избора у циљу „помирења Срба и Црногораца“. Правдао је то и „импулсом“ са важног мјеста у Београду. Услов је био, причао је нама из страначког руководства, уочи гашења СНС-а, да освоји 40.000 гласова, што је било реално, с обзиром да је прије тога СНС добила скоро 65.000 гласова на изборима у априлу 2008.

Онда је настала јагма. Министарства су већ била „подијељена“, јер је свјежи четнички војвода рачунао на три комада. Сматрао је личним неуспјехом све испод функције првог потпредсједника Владе (тада сам први пут у животу чуо за такав термин), Даниловић се мултипрактично кандидовао за било које Министарство, само да буде министар; док је Радуновић који је тада имао фирму на издисају и држао је заједно са чланом Главног одбора ДПС-а, почео свако јутро да уредно долази у централу странке и понавља успављујуће досадну мантру – тај велики интелектуалац, у друштву телефонског екрана на „боцкање“, хтио је Министарство трговине. Зборио је да би тако најлакше нашао огромне паре за странку. Или је можда хтио да „огромним парама“ спаси фирму која је већ била банкротирала (а крио је то од нас), па је израчунао – егзистенцију је обезбјеђивала искључиво министарска или посланичка плата?

Планирана, разрађена, али ипак неостварена највећа превара српског бирачког тијела прољећа 2009. године (преваранти су се „задржали“ на 29.000 гласова) осакатила је перцепцију профитера који се представљају лидерима Нове и, као и сви преваранти, временом су изгубили осјећај за реалност и огуглали на замјерке и запажања обичних грађана који уочавају да нешто није у реду, па просто не препознају људе који су се некада борили за права Срба. Једино се на тај начин може објаснити навика чланова породице Мандић да вербално и физички дисциплинују чак и предсједнике општинских одбора НСД-а. Нажалост, чланови органа Нове постали су имуни на проблеме Срба и трче за Мандићевим (увијек лажним) обећањима као зец за шаргарепом која је редовно пола метра изнад његове главе док му сунце бије у очи. Да будем отворен до краја, чланови органа НСД-а веома брзо, овако распамећени и без идеологије, поћи ће стопама Новака Килибарде. Они су, заправо, главни кривци за то што Срби не постоје чак ни као политичка категорија у Црној Гори. Мандић је неупоредиво мање крив имајући у виду да и они, колико и ми који смо му се супротставили, имају за њега само једну ријеч.

Лично, ако бих у сопственом политичком дјеловању градирао ствари на које сам посебно поносан, онда је то чињеница да сам оне који су узели паре од режима и угасили Српску народну странку 2009. године спријечио (и формално и суштински) да постану министри у Влади Мила Ђукановића кога су тада напрасно завољели. 29.000 гласова није исто што и 40.000 и није било довољно сем за политичко таворење и редовне дневнице и плате. Што јес’ – јес’. Министарска мјеста – никада… Adio. The End. Конец.

Тзв. „негативна кампања“ коју сам водио против њих, а која је базирана на саопштавању истине о срамној издаји сопствених бирача и свога народа, обезглавила је политичке каријере оних којима је остало једино да причају о томе како им неко демолира аутомобиле које су, иначе, купили од пара „зарађених“ издајом сопственог народа. Пара, које су проклете, само што они то још не схватају, лише Мандића коме је Бог најавио да постоји.

Ко год да је Даниловићу поломио чаробно стакло на аутомобилу (а не би ме изненадило да је то и сам урадио након што су „Вијести“ истога дана затражиле одговорност „главоња“ из парламентарне опозиције), вјероватно је то урадио са разлогом. Многима несуђени министар дугује и материјално и на неке друге начине. И обично се „не сјети“ да врати или да, као човјек, призна да је погријешио.

Како год, санираће се та ситница. Оно што је возио када се почео бавити политиком на грбачи српског народа, када је дошао међу нас – директно из ДПС-а, данас у Мртвом дубоком не служи ни за превоз сијена. У нечему је макар напредовао. Иако и даље многима од нас дугује. И биће му наплаћено. Зна он то сувише добро иако јавно лепрша на танким нитима колоплета сујете и гордости, колико и јалове наде да су сви чудни, а само он паметан.

Добрило Дедеић