ДЕШАВА СЕ...

ДРАГАН ВАСОВИЋ – Шампион у бојаџијској радњи


ДРАГАН ВАСОВИЋ – Шампион у бојаџијској радњи

Филозофи би рекли ако си таленат не мораш ни то бити. Таленти обећавају. Драган Васовић из Ужица имао је не само таленат него је и на тренингу, и на такмичењу, на факултету, на сваком послу био фанатичан радник. Био је јуниорски првак Београда у скоку удаљ, јуниорски првак Југославије у троскоку у Сплиту 1972. године, победник Купа Југославије у скоку удаљ у Осијеку…

22. 11. 2013. фото и текст М.М.СТАНИМИРОВИЋ-ВЕСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Драган Васовић 1

Драган Васовић, атлетичар, правник, бојаџија

Најбољи резултат у каријери постигао је 1973. године на стадиону ЈНА победивши са 7,51 метром и тако постао кандидат за Олимпијске игре у Монтреалу. До олимпијске норме му је недостајало само 19 центиметара. Није је испунио, јер је 1974. на тренингу повредио кичму и ногу кад је послужитељ лупио вратима. На леђима је имао 240 килограма и погледао је уназад. Пресекао га је бол у леђима, бацио је тегове и они су провалили паркет.

  • Први рекордер

    На Јуниорском првенству Београда 1972. године пришао ми је један старији господин. Био је то Алија Спахић, први југословенски рекордер у скоку удаљ из 1919. године са резултатом 6,76 и рекао ми: „Ви ћете бити велики скакач удаљ.“ Ја сам га замолио да се сликамо за успомену, међутим у близини није било фотографа. Рекао ми је да ћемо се сликати други пут, али, нажалост, после тога никада га нисам видео.

У делићу секунде сав таленат, вишегодишњи труд и рад, реке зноја, сви снови су се распршили као мехур сапунице. За то народ каже – није му се дало.

Барака за бескућнике

– Рођен сам 1953. године у Титовом Ужицу од оца Јовише, бојаџије, и мајке Лепе, службеника на железници. Основну школу и познату ужичку гимназију завршио сам у родном граду. Као ученик трећег разреда гимназије почео сам да тренирам атлетику.

На часу физичког васпитања у патикама шангајкама са 12 метара залета, што је врло кратак залет, скочио сам 6,55 метара. После годину дана тренинга био сам други на јуниорском првенству Београда, други на финалу купа Србије у Шапцу, четврти на финалу Купа Југославије у Осијеку, победник Шумадијских атлетских игара, седми на првенству Југославије за сениоре иако сам био јуниор. Трећи на том такмичењу 1971. године био је Ненад Стекић, мој велики пријатељ, који је 1975. године скоком од 8,45 метара постао европски рекордер.

[wzslider]

– Кад сам био ученик четвртог разреда ужичке гимназије сваке среде сам путовао у Београд на контролне тренинге у Партизан. Оправдања ми је писао Фрањо Михалић, секретар клуба, иначе освајач сребрне олимпијске медаље у Мелбурну 1952. године. Мој разредни старешина Бранко Марковић, навијач Партизана, чувао их је са посебном пажњом и љубављу.

  • Ауто на продају

    Са прескочених 7,32 метра 1972. године, у 19. години био сам најбољи јуниор у Југославији. Мене Партизан није хтео да пошаље на припреме образлажући то недостатком средстава. Новац за припреме давали су просечним средњопругашима због тога што им је тренер био Фрањо Михалић. Мој тренер Дража Милосављевић је хтео да прода ауто да би платио половину припрема, али у клубу нису хтели да дају другу половину новца.

– Са тренером Божидаром Нешковићем и још троје атлетичара био сам у Загребу 1971. године на државном првенству за сениоре. Кад смо допутовали у Загреб у вечерњим сатима, налетели смо на демонстрације у којима је учествовало преко 100.000 људи против државе, а предводили су их тадашњи руководиоци Хрватске Савка Дабчевић Кучар и Мика Трипало. Вечерали смо у башти једног ресторана.

– На балкону је свирао камерни оркестар. Кад је конобар после завршене вечере донео рачун, наш тренер Нешковић је од конобара затражио бокал хладне воде и пешкир. Умочио је пешкир у воду и ставио га на срце. Новац који је био предвиђен за смештај и храну за три дана боравка у Загребу отишао је за једну вечеру, јер је у рачуну био „доплатак за Србе“.

У Загребу смо три ноћи преспавали у бараци Црвеног крста на железничкој станици у којој је било места за 200 бескућника. Хранили смо се на вересију у Максимиру у ресторану једног Србина. Срећом имали смо повратне возне карте.

Скок у цокулама

– По завршетку атлетске каријере играо сам фудбал за нижеразредне клубове из Ужица и околине. Играо сам центарфора, а 1979. године био сам најбољи стрелац лиге иако сам играо само у јесењој полусезони. У војску одлазим 1980. године. На првенству Југословенске ратне морнарице у луци Лора у Сплиту скочио сам 7,00 метара у војничким чизмама и поставио рекорд који није оборен до распада Југославије 1991. године.

  • Пошто старе новине

    – На двомечу репрезентација Београда и Букурешта у Букурешту 1972. године упознао сам Јоланду Балаш, тадашњу светску рекордерку у скоку увис, са резултатом 1,95 метара, која је дошла да посматра такмичење. Тај догађај остао је у сенци догађаја који се десио у хотелу у коме смо били смештени. Сиромашни људи продавали су нам старе новине, а ми смо, по савету нашег селектора Бате Ацића, плаћали њихову сналажљивост и борбу за преживљавање.

– Вишу тренерску школу сам уписао 1981. године у Београду, и као студент друге године у јесен 1982. почео сам да радим као тренер у Атлетском клубу Титово Ужице. Клуб је био сиромашан, а управа клуба није била заинтересована за напредак атлетичара па су тренери били принуђени да сакупљају добровољне прилоге да би водили децу на такмичење. Године 1983. водио сам 12 атлетичара добровољним прилозима сакупљеним од грађана на првенство Југославије у Марибору.

Управа клуба, незадовољна што водим децу на такмичење, сазвала је хитну седницу да нас искључи из клуба, али су нас спасли атлетичари. Њих око 30 припретило је да ће напустити клуб и они су одустали од своје намере. Да би ми се осветили чланови управе одбијају да ми исплате хонорар за рад у клубу. Поднео сам тужбу Општинском суду у Ужицу. На суду су сви лажно сведочили да наводно нису донели одлуку о мом пријему у клуб изузев Драгомира Жунића, секретара клуба. На суду је утврђено да клуб не постоји као правно лице, пошто је МУП издао уверење да не располаже записником са оснивачке скупштине клуба. Касније су атлетичари и ми тренери основали атлетски клуб Слобода.

Јогунасти клуб

– Моја скакачица Лидија Ивљев, која је из родног Бора дошла у Ужице да бих је ја тренирао, била је победник Купа Србије за јуниорке са резултатом 5,38 метара, а Драган Ристовић, који је касније изгубио живот у грађанском рату на ратишту у Славонији, био је јуниорски првак Југославије. Одбио сам наредбу Социјалистичког савеза општине Ужице да се споје два атлетска клуба – Слобода и Младост.

  • Пепси у Измиру

    На Јуниорском првенству Балкана у Измиру 1972. године освојио сам сребрну медаљу. На стадиону „Кемал Ататурк“ упознао сам Македонца који је служио војску у Ужицу и на стадиону је продавао пепси-колу. Због неподношљиве врућине, температура је била 42 степена па је такмичење одржано у два сата после пола ноћи. Попио са 17 пепси-кола да бих повратио изгубљену течност.

– Челници спорта у граду незадовољни одлуком управе Слободе престају да дају новац за рад клуба. Тако сам објавио оглас за милостињу у локалном листу „Вести“ и београдском „Спорту“ у којем сам позвао грађане да добровољним прилозима помогну клуб. Грађани су се масовно одазвали и клуб је наставио да ради.

– Спортски моћници забранили су рад клуба 1988. године. Сазвана је седница са председницима радног народа и социјалистичке омладине и донета је одлука о забрани рада клуба са само једном реченицом: „Забрањује се рад Атлетског клуба Слобода.“ Против Зорана Јовичића, који је потписао забрану рада клуба у својству ненадлежног лица, поднео сам кривичну пријаву због злоупотребе службеног положаја.

– Од тужилаштва сам добио одговор да није учињено кривично дело и предмет је архивиран. Атлетском клубу Слобода је ускраћено право на приватну кривичну тужбу. Младост је примљена у СОФК уместо Слободе и тиме је добила средства која су требала да припадну клубу у коме сам био. Слобода је била једини клуб у Србији и Југославији чији рад је забрањен.

– Одлуку је донео ненадлежни орган – Општински комитет Савеза комуниста, иако је рад клуба могло да забрани Министарство унутрашњих послова и то само у два случаја – ако је рад клуба био усмерен против уставног и државног уређења и ако број чланова клуба падне испод пет. Ни по једном ни по другом основу није било услова за гашење клуба, али то је требало онима који су форсирали Атлетски клуб Младост.

Занат из Византије

– Увек сам био жедан истине. Болеле су ме туђе, исто као и моје муке па сам у једном периоду радио и као новинар. Године 1991. био сам у редакцији ужичког „Одјека“, а 1994. био сам уредник спортске рубрике „Ужичке недеље“. Повремено сам писао за београдске медије.

– После забране Атлетског клуба Слобода наставио сам студије и дипломирао сам на Правном факултету у Београду. Са Мирјаном Трмчић сам се оженио 1993. године и заједно смо радили у адвокатској канцеларији све до 1998. године. Тада напуштам адвокатуру и прелазим да радим у занатску бојаџијску радњу својих родитеља да бих наставио породичну традицију.

  • Страховлада Азема Власија

    – Мој велики пријатељ Ненад Стекић је 1979. године у Сијудад Мексику покушао да обори светски рекорд Боба Бимона од 8,90 метара. У томе би највероватније и успео, јер је ваздух у Мексику разређен, да му није засметао један бугарски тренер, који је стајао изнад јаме за скок удаљ и љуљао сат са ланцем као клатно, лево-десно. И у таквим околностима кад му је љуљање сата померало кору великог мозга, он је скочио фантастичних 8,39 метара. Ове чињенице нису познате јавности, јер Ненад није хтео да тражи оправдање за не обарање светског рекорда.
    У београдском „Спорту“ 1979. године под насловом „Стекић то није заслужио“ бранио сам Ненада од напада челника Атлетског савеза Југославије и тада моћног Азема Власија, када су тражили да Стекић повређен путује на Медитеранске игре у Казабланки. Стекић није отпутовао, али је суспендован. Једног од наших највећих спортиста нису бранили ни новинари, ваљда због страха од Власија и других политичких моћника.

– У радњи радим са мајком Лепом. Мој покојни отац Јовиша, који је водио радњу и посао све до своје смрти, био је члан Националне службе генерала Милана Недића, а ујак Милош Видић, звани Доктор Рупељево, био је члан Краљеве војске ђенерала Драже Михаиловића. Зато сам и имао проблема у атлетском клубу. У бојаџијској радњи, која ради од 1948. године, нашао сам духовни мир.

– Рад са муштеријама који живе од свога рада и пркосно се боре са свим недаћама које им намеће ово транзиционо време причињава ми задовољство. Пратим ове летаче и прелетаче по политичким странкама и морам признати да никада нисам био ни у једној странци.

Члан сам Странке сопствене савести. Могао бих да се бавим политиком, али ми кућно васпитање то не дозвољава.

– Бојаџијски занат постоји 2.000 година. Прве бојаџије у историји били су Феничани који су боју правили од морских алги и та боја је била пурпурноплава. На ове просторе бојаџијски занат је стигао у доба Немањића из Византије. Вуна се боји у казанима, канчел по канчел, преко дрвене мотке се провлачи горе-доле кроз раствор боје и сумпорне киселине.