ДЕШАВА СЕ...

Србија и Евроазијски простор: да би се сарађивало не мора обавезно да се разговара са терористима


Србија и Евроазијски простор: да би се сарађивало не мора обавезно да се разговара са терористима

2011. године Владимир Путин је писао о томе да би Евроазијски економски савез могао да игра улогу ефикасне везе између Европе и региона Пацифичног прстена. Наравно, у праву су они који кажу да мислећи о интеграцији, пре свега треба узимати у обзир интересе своје земље, у датом случају Србије. Ипак они који затварају очи пред, да их тако назовемо, „источним“ могућностима сарадње, баве се тиме за шта оптужују своје опоненте – подстичу земљу на самоизолацију.

26.11.2013. пише: Тимур Блохин-Глас Русије, за ФБР приредила Биљана Диковић

4Euroasian_Union

© Коллаж «Голос России»

Мени се чини да је за Србију важно да не испусти из вида могућност сарадње са Евроазијским економским савезом, при томе то треба радити не онда када буде касно, већ сада – такву изјаву дао је у скупштини Србије амбасадор РФ у Београду Александар Чепурин, иступајући на отвореним расправама на тему Интеграциони процеси на евроазијском простору и перспективе за сарадњу са Србијом.

Само Србија треба да остане руска губернија и једина азијска земља у Европи – увређено истичу српски корисници Интернета, којима није по вољи мисао господина Чепурина о томе да за све увек постоје алтернативе, мада се у Србији често чују супротне изјаве. Они који виде у свему колонизаторску политику русије (аутор термина је превише познат да бисмо га наводили), хтели бисмо да препоручимо не само да сами пишу ауторске чланке, већ и да читају радове других политичара у сличном жанру. 2011. године Владимир Путин је у листу Известија писао о томе да неки суседи објашњавају нежељу да учествују у интеграционим пројектима на постсовјетском простору зато што то ступа у противречност са њиховим европским избором. „Сматрам да је то лажна дилема. Ми не планирамо ни од кога да се ограђујемо и да неког некоме супротстављамо. Евроазијски савез ће се градити на универзалним интеграционим принципима као неодвојиви део Велике Европе, обједињене јединственим вредностима слободе, демократије и тржишних закона“ –  истакао је руски лидер.

И на конференцији у Скупштини Србије директор Одељења за развој интеграција Евроазијске економске комисије Виктор Спаски је подсетио да је пројекат ушао у активну фазу после кризе 2008-2009. године, када су председници Русије, Белорусије и Казахстана почели да реализују одавно постојећу идеју у циљу да истрају. При томе је било узето у обзир искуство Европе, Азије и Латинске Америке.

Царински савез осигурава једну слободу – слободу кретања робе. Следећа етапа је јединствени економски простор, када се додају још три слободе – кретање услуга, капитала и радне снаге. Задатак је да се до 2015. формира Евроазијски економски савез и, како је правилно подвукао Александар Чепурин, то је пројекат који не предвиђа никакве политичке функције, већ само решавање економских проблема.

Да истакнемо да сада сумарни бруто национални производ држава које учествују у процесу формирања евроазијског економског савеза износи 85% бруто производа ЗНД. Осим тога, то је једино тржиште за скоро 170 милиона потрошача. Ипак разговор мора да се преведе у политичку раван, толико се активно ова тема намеће.

Мислим да се убеђени српски проевропљани-максималисти плаше да не постану далека руска провинција о којој смо говорили у почетку. Тиме се они разликују од нормалних проевропљана – а њих је, по подацима анкетирања јавног мњења изведеног недавно на иницијативу Нове српске политичке мисли све више: скоро 50% грађана залаже се за што је могуће тешње везе и са Русијом, и са ЕУ. За максималисте, када би се објединили у некакво удружење, добро би одговарао назив Четврти круг европске интеграције. Термин није наш, већ српског научника Љубодрага Савића, који је користио у интервјуу једном од централних руских канала. Такве земље као Србија, Румунија, Бугарска, по Савићу, осуђене су да остану испоручиоци јефтине радне снаге и полигон за реализацију оног за шта у ЕУ једноставно не може бити места. Ту, између осталог, пада на памет изјава коју је дао Дмитриј Медведев још као председник: „Евроазијски економски савез избегнуће проблеме зоне евра, пошто није конгломерат разједињених земља“, у том смислу што се ниво превише разликује.

Евроазијске интеграције су врата кроз која може да се уђе без услова који противрече националним интересима земље, истакао је у интервјуу за Глас Русије српски политиколог и публициста Александар Павић:

Евроинтеграције би Србију претвориле у мање од губерније ЕУ. Србија је већ сад, већ у овом приступном периоду суочена са константним свакодневним условљавањем. Она већ сад, иако је тек у предсобљу ЕУ, нема суверенитет. Губерније у Русији имају већи суверенитет него што има Србија као потенцијални члан ЕУ.
ЕУ је на првом месту политички пројекат, она није везана само за економску сарадњу, то је некад било, у њеном зачетку. И да је на томе остало, као Европска економска заједница, заједница суверених држава које су се економски повезале и сарађују, то би била матрица која би сигурно до сада већ природно, спонтано освојила целу Европу. Међутим, ЕУ се већ одавно претворила у један свестан политички пројекат, то је практично правлење једног новог Совјетског Савеза, али без идеологије осим чисто бруталног личног интереса најјачих држава-чланица. С друге стране, не постоји никаква индиција да је Евроазијски економски савез политички пројекат зато што се све време говори само о економији, не постоје никакви други услови у смислу “ви сада морате да разговарате са терористима да бисмо са вама трговали“.

2011. године Владимир Путин је писао о томе да би Евроазијски економски савез могао да игра улогу ефикасне везе између Европе и региона Пацифичног прстена. Наравно, у праву су они који кажу да мислећи о интеграцији, пре свега треба узимати у обзир интересе своје земље, у датом случају Србије. Ипак они који затварају очи пред, да их тако назовемо, „источним“ могућностима сарадње, баве се тиме за шта оптужују своје опоненте – подстичу земљу на самоизолацију.

Захваљујемо на помоћи украјинском историчару Сергеју Белоусу.