ВЕРА

Анђело Панебјанко: Шта значи Путинова посета Ватикану или Баш је неки странац тај папа


Анђело Панебјанко: Шта значи Путинова посета Ватикану или Баш је неки странац тај папа

Први пут за 13 векова, папа је са другог континента, а не из Европе, а и из културе је, која не мора да има баш исти скуп вредности. Италијански дневник “Коријере дела сера”, у тексту под насловом “Неочекивано растојање”, пред папин састанак са руским председником Владимиром Путином пита се да ли тај сусрет значи опадање Европе и уздизање нових култура.
press-europe-240-150x97(PressEurope, 25. 11. 2013)

27.11.2013. Стање ствари, за ФБР приредила Биљана Диковић

putin-i-papa-445x276

Владимир Путин и папа Фрања (фото: AP)

 


НЕОЧЕКИВАНО РАСТОЈАЊЕ

(Коријере дела сера, Милано, 11. 11. 2013)

Руски председник Владимир Путин долази 25. новембра у Рим, у Ватикан, да се састане с папом. Без обзира и на друге значаје које би ова посета могла имати – нарочито оне који се тичу будућих односа римокатолицизма и православља – ово ће бити сусрет два човека који су се  прошлог лета нашли заједно, супротстављајући се Америци (и Француској) по питању Сирије.

Док је председник САД Барак Обама оклевао и колебао се око тога да ли да интервенише  и казни сиријског председника Асада због употребе хемијског оружја, Путин и Фрања су заједнички делали како би спречили америчку интервенцију. Поврх тога, папа је још и долио уље на ватру својом сугестијом да је сиријски грађански рат дело трговаца оружјем – циљајући при том углавном на Запад и његову жеђ за профитом.

Право  је време да се Европа замисли о томе шта то значи – не само за Европу, него и за Запад у целини: имати једног папу који је из културе толико различите од наше? И то – једног папу који, у односу на Европу, парадоксално комбинује културну различитост са способношћу да привуче – па чак и изазове ентузијазам.

Односи папе с његовим стадом, као и његови покушаји да из основа реформише Римску цркву, тичу се римокатоличког света, и могу само са поштовањем да се посматрају од стране оних који том свету не припадају. Али – односи Светог оца са Европом се тичу свих Европљана, исто тако као што их се тичу текуће геополитичке промене – од којих је можда и једна од најважнијих долазак Хорхе Марије Бергоља (Jorge Mario Bergoglio) на папски престо.


Европа више није (цело) хришћанство

Могло би се рећи да је долазак папе из Латинске Америке исправљање несагласности која је током последњих неколико деценија постајала све очигледнија и незгоднија. Мада се римокатолицизам ширио и учвршћивао ван Европе, он је на најспектакуларнији начин опадао  [у Европи] тамо где је хришћанство некада било.Током неколико последњих деценија, Европа је без сумње континент у коме је секуларизација (у облику дехришћанизације) постала најукорењенија.

chappatte-pape-francois-445x276

Илустрација: Patrick Chappatte

Из те перспективе, Европа је изузетак у поређењу са осталим светом (укључујући и САД). Енергија и виталност римокатолицизма, као и хришћанства уопште, у областима ван Европе је противтежа том опадању на Старом континенту. То иде до те мере да неки социолози религије сугеришу да ће хришћанство – ако се тај тренд настави – постати скоро искључиво не-европска религија. У том смислу, избор Бергоља исправља ову несагласност.

Али, природно, тај избор је добио и много веће геополитичко значење. То је и знак и илустрација драстичне промене утицаја културе Запада у оквиру међународне равнотеже. Ова промена иде у корист новонастајућих, незападних држава. Нормално је да представник цркве – био он папа, или обичан свештеник – црпи своје хришћанске вредности, као и своје идеје из друштва у коме је потекао. А земља у којој је Бергољо обучаван има традиције које су несумњиво врло удаљене од либералне Европе. То би, током времена, могло да доведе до проблема у односима папе и Европе – света који он врло мало познаје, а и оно мало што познаје, како и сам каже – није га баш одушевило.


Освета “периферије“

Велика снага римокатолицизма је увек лежала у комбиновању снаге универзалног позива поруке о спасењу са способношћу комбиновања са најбољим од локалних обичаја. Када је папа бивао Италијан, остале европске римокатоличке цркве су вешто комбиновале лојалност надбискупу Рима са развојем националних особености. Разумљиво је да су под окриљем европских папа, и ваневропске цркве настављале да тако раде.

c-della-serra-pope-445x300

Оригинални чланак на сајту листа “Коријере дела сера”

Гореописано је важило и за понтификата Јована-Павла II, који је био исто толико харизматичан као и Бергољо. Али, центар римокатолицизма је тада био чврсто устаљен у Европи, док су ваневропске цркве биле ограничене на “периферију“. Данас – Европа је та која клизи ка периферији и одржава се ту где је, само захваљујући томе што је физичко седиште папизма још увек у Риму. Ово сада је невиђена ситуација за европске римокатолике (као и у ствари за све Европљане).

У будућности ће на разним националним црквама, укључујући и на италијанској,  бити да Светом oцу указују на оно што је добро, што је специјално, што дефинише суштину европске традиције. Без тога, римокатоличка црква будућности ће имати проблеме у дефинисању одрживе и хармоничне везе са Европом,  и биће на муци да заустави европски тренд секуларизације. Упркос симпатији коју овај папа изазива, на дуге стазе би његова универзална порука бити неуспешна услед препрека и замки које је историја формирала за раздвајање Европе од осталог дела света.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис