All

Како се Србија види из Русије… Бесплатан сир је само у мишоловци


Размишљања о Косову и Метохији!

28.11.2013.

Догађаји који се у последње време дешавају на српском Косову и Метохији, у Русији нису најбоље медијски пропраћени. За то постоје објективни разлози. Ниме, званични српски медији који су много писали о изборима у самопроглашеној „републици“, су „политички коректно“ заобишли корене проблема тако да је обичном руском читаоцу прилично тешко да разуме суштину онога што се дешава.

За просечног Србина, став према том питању је јасан – „Косово је Србија“. Тај став је дубоко укорењен у народном сећању, Косовска битка је епохални догађај који је као велика звезда водиља одредио вектор у коме ће се одвијати историја земље, формирајући оно што читав словенски свет назива „српством“. То су особине које су, сродивши наша два народа, у свим временима правим значењем испуњавале заветне речи: „Руси и Срби су заувек браћа“.

А шта се сада дешава? Како на ово питање сада одговарају обични бирачи који су далеко од политике а како извршиоци судбине, народни представници? Да ли они мисле о Косову и Метохији? Како Руси могу разумети шта се дешава ако се чак и у информативним емисијама на телевизији, овај део територије Србије неретко назива „републиком“, а понекад чак и „државом“? Шта се збива у глави обичног човека када чује да се 106 земаља света, заборављајући на норме међународног права, изјаснило за признавање „независности Косова од Србије“ …

Руски човек, који дубоко верује у моћ писане речи, тешко може да схвати да за, нове „домаћине“ светског уређења, Повеља УН – више није закон. Међутим, треба потсетити да став 4, члана 2 овог документа пружа доказе о кршењу принципа територијалног интегритета Србије: „Сви чланови ОУН се у својим међународним односима уздржавају од претње силом или употребе силе како против територијалног интегритета или политичке независности било које државе, тако и на било који други начин који је у супротности са циљевима Уједињених Нација“.

Да – данашња Србија није предратна Југославија, пре рата који је променио не само административну структуру Балкана, већ и потресао његове моралне темеље.

Парадоксално је што је део данашње омладине и политичара у структурама власти окренут ка западу који их је бомбардовао, а не ка истоку који их је бранио. За њих је запад „занимљив, разуздан и демократски“. Можда су људи који имају такво мишљење у нечему и у  праву. Земља која је уморна од бесконачних политичких и економских превирања жели стабилност и мир. Али, запад показује једну, само споља сјајну, слику живота… живота без невоља и брига о сутрашњем дану, не указујући  притом на цену коју за то треба платити… И ту се треба сетити велике народне мудрости да је „бесплатан сир само у мишоловци „.EU-misolovka-436x300

 

Србија је велика земља чија је историја вредна поштовања, земља са славном културом, традицијом, богата земља која рађа паметне и вредне људе. То је сасвим довољно да се подигне пољопривреда, да се поврати пређашња снага индустријског сектора и да се земља подигне на сасвим други ниво. А за то је потребно интегрисати не само економију и културу Запада, потребно је пружити руку традиционалним пријатељима и партнерима у Русији, Кини и Индији. Али, „под каменом који лежи вода не тече“  – а кратковиди политичари ни те народне мудрости не желе да се сете.

Понекад ми је жао оних који не разумеју шта имају и шта губе у својој домовини. И нема оправдања за њихову кратковидост, за свесну или несвесну глупост у неразумевању почињених дела када је судбина земље у питању.

Нама је тешко да проценимо ниво и организацију савременог образовања у Србији, али једна ствар је очигледна – на велику жалост, као и у Русији, оно деградира. То значи да са падом нивоа образовања опада и осећај за правду. И просечан грађанин, уместо да здраво поима, размишља и делује, одједном почиње да верује у бајке политичких руководилаца, менаџера који су им дошли у кућу са једним слоганима а засели у њој са потпуно другачијим!

Ми верујемо да сваки Србин, као сваки нормалан човек, зна да „не можеш ући у туђ манастир са својим Уставом“…  Да, сада је Устав прекршен, а садашња власт то разуме. А можда и не разуме…

Још једна победа Запада у идеолошком рату – већина омладине или не жели, или се претвара да не зна историју своје домовине. Не можемо а да се не сетимо пророчких речи које је још у XIII веку изговорио Свети Сава, духовни отац српског народа: „А ми, Срби, … судбински смо предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку и да признајемо изнад себе само Царство Небеско, а на земљи – никога!“

Па шта се сада дешава? Да ли су наша браћа заборавила своју историјску мисију?

Несумњиво, Србија данас, изнурена тешким годинама оскудице, je веома слаба у поређењу са Западом. Али имамо једно питање и за владајућу елиту и за обичног српског бирача: Да ли ви заиста верујете да је овај бесконачан низ проблема настао само због догађаја из последњих ратова?

У једном од наших претходних чланака, „Како је то било“ писали смо о округлом столу који је одржан у априлу 2013. у згради Државне Думе Руске Федерације, коме су присуствовали чланови Народне Скупштине Републике Србије, српски новинари и јавне личности. То је било пре скоро пола године, али сећање нас враћа на догађаје током те посете због тога што се оно што је речено некако не може повезати са ликом српског патриоте.

Тако је Милош Алигрудић, председник Одбора за иностране послове Народне скупштине, рекао: „Желимо да се састајемо чешће, барем једном годишње, да дискутујемо о актуелним темама и питањима. И тема о којој смо говорили,  о улози Србије у Европи и на Балкану, је за нас веома важна. Нама је веома важно да имамо разумевање и сарадњу са Русијом. Србија треба да инсистира да посредник у том питању буде непристрасан“. По мишљењу Милоша Алигрудића: „Уједињене Нације спроводе своје специфичне циљеве, амбиције и интересе. Са своје стране, Европска унија диктира Србији своје услове, што је довело до једнополарне слике. Сваки разуман човек зна и разуме да када један тас ваге претеже, ту не може бити објективног мишљења.“

Поставио је Господин Алигрудић и питање заштите интегритета Србије. Према његовом мишљењу Русија није у право време ушла у сукоб. И „Као коначан исход, имамо оно што имамо. Ми схватамо да ћемо, ако прекинемо свој пут ка Европској унији, имати више штете него користи.“ Сада, након октобарских избора на Косову ово звучи, у најмању руку, двосмислено.

Доследнији у свом стремљењу ка Западу је био члан Одбора за спољне послове Невен Цветичанин. Према његовом мишљењу, Србија мора да сарађује са НАТО-ом јер је она „сувише мала да води светску политику“ и да „ми не желимо да будемо Северна Кореја.“ Тврдећи да је потребно бити прагматичан, и да тек након добијања датума за улазак у ЕУ, треба да ради на овој позицији: „Србији не треба рат, њој је потребан мир. Србија треба да постане Швајцарска на Балкану. Било би лепо ако бисмо били неутрални партнери.“

Па, опет, „бесплатан је сир само у мишоловци“, и није важно да ли је сир швајцарски…

Тешко је коментарисати речи Александре Ђуровић – члана Одбора за спољне послове: „Пут у Европску унију и сами услови за приступање европским интеграцијама су прихватљиви за нас. То нам је потребно, то је исправно и ми ћемо покушати да решимо ова питања што је могуће брже.“

Хтела бих једно да питам – да ли су ове исте речи говорили народни посланици и током своје предизборне кампање? Сада није потребно расправљати о томе – да ли је априлска посета била „куртоазна посета или посета ради размене искуства“.

По свој прилици, оцена те посете мора да буде строга и недвосмислена. Делегати Скупштине су нам помогли да разумемо тужну истину: „Ми смо за себе све одлучили. Ми нисмо дошли да питамо ни да тражимо помоћ. Ми ћемо се предати. Ми не можемо да урадимо ништа, ми смо слаби.“

Ако је ово мишљење политичке елите, онда није изненађујуће што се српски патриота  политичар-националиста Војислав Шешељ више од 10 година налази у затвору Хашког трибунала са бесмисленим оптужбама за подстицање међуетничке мржње, подстрекавање на „геноцид, вршење убистава, мучење, прогон и злостављање несрба током распада Југославије.“ Не чуди што се из дана у дан тај процес понижавајуће отеже, ни за јоту се не померајући напред, јер је Трибунал заузет разјашњавањем небитних детаља, као што је одређивање статуса оптуженог. У одбрану Шешеља, политичара који се дуги низ година доследно залагао за развијање братских односа са Русијом, скоро нико из српске јавности није проговорио ни реч.

Данас се нико не сећа ни помоћи коју је у своје време Томиславу Николићу указао Слободан Милошевић, српски лидер и патриота. Долазак на власт садашњег првог човека Србије је на много начина повезан са делима и политичким багажом покојног председника Савезне Републике Југославије. И опет ћути политичка елита… Живот иде даље? Све је заборављено?

Николић није млад политичар, зар је и он заборавио недавну прошлост? Не желим да мислим да је и он, попут неких других људи на власти који су заборавили своју дужност према свом народу, почео да живи по другим принципима, по другим правилима, по другим законима, да је постао политичар чији морал каже: „Ти си достигао Олимп, ти си становник Неба! Све што се може постићи већ је постигнуто, сада ништа више не треба да радиш, радуј се власти коју си добио“.

Али, авај, живот није лак, а нарочито није лак за политичара. У политици нема јагањаца, тамо су стари вукови, или вучићи који теже да то постану. Они посматрају, али и уче да „приме ударац“, а ако треба и да га нанесу. Сваки шеф државе морају да схвати да ако он није свестан потреба своје земље дубље и потпуније од других, ако не може да нађе и укаже на снаге, начине и средстава за реализацију задатака који стоје пред народом, онда његово место неће дуго трајати. Земља која је преживела бомбардовање, хуманитарну катастрофу и грађански рат не сме да заборави своје синове – родољубе. Историја то неће опростити, и она ће још о томе дати своју сурову реч.

Већ сада Томислав Николић има супарника, младог Александра Вучића. То је политичар са озбиљним амбицијама који, што није никаква тајна, стреми ка власти. И овде важи изрека нашег великог војсковођр Александра Суворова: „Лош је онај војник који не сања да постане генерал.“
Једина српска странка коју, по нашем мишљењу, колико-толико занимају, или су занимале, судбине националних јунака, је партија Војислава Коштунице. Али, на велику жалост, чак и она се постепено повлачи из заштите хашких затвореника, и мало ради за српске патриоте који чаме у тамницама Међународног суда за бившу Југославију.

Куда све ово води? Могуће је да у блиској будућности у Србији настане међупартијска криза, и да на политичку сцену дођу нове партије као што су „Двери српске“ , „Источна алтернатива“ исл., које ће окупити младе српске патриоте који не гледају равнодушно на судбину хероја, на историју и будућност Србије. Али када они дођу на власт, можда већ буде касно!
Имамо ли ми право да пишемо овако оштре речи? Можда да. Наш „Руски одбор за одбрану генерала Младића“ постоји мање од годину дана. Али за то време је одржано више од 30 различитих састанака, путовања и активности усмерених на одбрану правних и легитимних интереса грађана Србије који су пали под жрвањ натовске машине за млевење.

Одбор и даље наставља да ради како би се обезбедило спровођење пуноправног и независног испитивања здравственог стања и пружање пуне здравствене заштите генералу Ратку Младићу и другим српским родољубима осуђеним пред Хашким трибуналом. Одбор, у складу са својим могућностима, пружа правне савете српским адвокатима о сложеним правним питањима која се односе на заштиту права српских родољуба.

Одбор је млад, и упркос активном деловању Павла Дорохина, његовог помоћника Сергеја Мељника и других сарадника и чланова Одбора, често се суочава са супротстављеним деловањем многих „подводних каменова“. Сада смо први пут поставили питање медицинског прегледа српских затвореника. Нећемо се зауставити у свом раду, и наставићемо активно деловање док не постигнемо позитиван резултат. Али постигавши овај циљ поћи ћемо даље јер је пред Одбором доста проблема које је потребно решити. Ми не покушавамо никога да увредимо, ми се трудимо да овим обраћањем кажемо нашим пријатељима Србима да нису сами! И наш Одбор може да уради много више ако нам ви у у томе будете помогли.

Сергеј Мељник, Извршни секретар „Руског Одбора за одбрану генерала Младића“
Наталија Пичурина, Члан „Руског Одбора за одбрану генерала Младића“

http://sv-melnik.livejournal.com/12895.html
https://www.facebook.com/sergey.melnik.967?fref=ts

_____
Превод са руског: СРБски ФБРепортер

***

Размышления о Косово и Метохии!

28.11.2013.

События последних дней, происходящие в сербском Косово и Метохии, не слишком хорошо освещены в России. Тому есть объективные причины – официальные сербские средства массовой информации, много писав о выборах в самопровозглашенной «республике», так «политкорректно» обошли корни проблемы, что разобраться в сути происходящего обычному российскому читателю довольно сложно.

Для рядового серба отношение к этому вопросу однозначно – «Косово – сербская земля!» Это глубоко сидит в народной памяти, эпохальные события Косовской битвы, великой путеводной звездой определили вектор развития истории страны, сформировав то, что весь славянский мир называет «сербством».

Те самые качества, которые сроднив наши народы, во все времена наполняли реальным смыслом заветные слова: «Русские и Сербы – Братья навек».

Так что же теперь? Как сейчас отвечают на этот вопрос далёкие от политики простые избиратели и вершители судеб, народные избранники? Думают ли они о Косово и Метохии?! Как разобраться россиянам, если даже в новостных программах телевидения дикторы, уже не вскользь, называют часть сербской территории «республикой», а иной раз и «страной»? Что происходит в голове обывателя, когда он слышит, что 106 государств мира, забыв о нормах международного права, заявляют о своем признании «независимости Косова от Сербии»…

Русскому человеку, глубоко верящему в силу письменного слова, тяжело понять, что новым «хозяевам» мирового переустройства Устав ООН – уже не закон, а стоит вспомнить, что пункт 4, ст. 2 данного документа содержит свидетельства нарушения принципа территориальной целостности Сербии: «Все Члены Организации Объединенных Наций воздерживаются в их международных отношениях от угрозы силой или ее применения как против территориальной неприкосновенности или политической независимости любого государства, так и каким-либо другим образом, несовместимым с Целями Объединенных Наций».

Да, нынешняя Сербия, это не Югославия перед войной, изменившей не только административное устройство Балкан, но и поколебавшей нравственные устои.EU-misolovka-436x300

Парадоксально, но часть нынешней молодёжи и политиков во властных структурах, смотрят в сторону бомбившего их Запада, а не защищавшего Востока. Для них там «интересней, разгульней и демократичней». Может быть, люди имеющее такое мнение в чём-то и правы. Страна, уставшая от бесконечных политических и экономических потрясений, хочет стабильности и спокойствия. Но капитал показывает одну, только внешнюю глянцевую картинку своей жизни, жизни без забот и хлопот о завтрашнем дне, не указывает цену которую нужно за это заплатить… И тут вспоминается великая народная мудрость про то, кому принадлежит «бесплатный сыр в мышеловке».

Сербия – великая страна, с честной и достойной историей, славными культурными традициями, богатейшей землёй, рождающая умных и трудолюбивых людей. Этого вполне достаточно, чтобы поднять и сельское хозяйство, возродить былую мощь промышленного сектора, и вывести страну на совершенно другой уровень. А для этого необходимо интегрироваться не только в экономику и культуру Запада, надо протянуть руку традиционным друзьям и партнерам в России, Китае и Индии. Но, «под лежащий камень вода не течет», к сожалению, и эту народную мудрость тоже не хотят вспоминать иные недальновидные политики.

Иной раз жалко тех, которые не понимает, что имеет и что теряет на своей Родине. И нет оправдания недальновидности, осознанной или неосознанной глупости в непонимании совершаемых поступков, когда речь идёт о судьбе страны.

Нам трудно дать оценку уровню и организации современного образования в Сербии, но одно очевидно – к великой жалости, как и в России, оно деградирует. А значит, вместе с ним падает и правосознание. И среднестатистический гражданин вместо того чтобы здраво размышлять, думать и действовать вдруг начинает верить в сказки политических управленцев. Управленцев, которые пришли к ним в дом под одним лозунгом, а засели в нём совсем с другим! Хотя, нам думается, что каждый серб, каждый здравомыслящий человек, знает «Нельзя входить в чужой монастырь со своим Уставом». Да сейчас устав переписан, и действующая власть это понимает. А может быть, и нет…

Еще одна победа Запада в идеологической войне – большинство молодежи или не хочет, или делает вид, что не знает, истории своей Родины. Как тут не вспомнить пророческие слова, сказанные духовным отцом сербского народа великим Святым Саввой Сербским ещё в XIII веке: «А мы, сербы, … судьбой предопределённые быть Востоком на Западе и Западом на Востоке и принимать над собой только Царствие Небесное, а на земле — никого!» Так что же сейчас происходит?! Неужели наши Братья забыли свою историческую миссию?

Бесспорно, сейчас, Сербия измотанная годами экономического лихолетья очень слаба в сравнении с Западом. Но у нас один вопрос, и к правящей элите и к рядовому сербскому избирателю: Вы и впрямь верите, что весь поток нескончаемых проблем только из-за событий последних войн?

В одной из наших предыдущих статей «Как это было» мы написали о Круглом столе, состоявшемся в апреле 2013 года в здании Государственной Думы Российской Федерации на котором присутствовали депутаты Народной Скупщины Республики Сербия, сербские журналисты и общественные деятели. Это было почти полгода назад, но память всё возвращает нас к событиям визита. Потому что некоторое из сказанного как то не связывается с образом сербского патриота.

Так, Председатель Комитета по международным делам Народной Скупщины Милош Алигрудич сказал следующее: «Мы хотели бы чаще встречаться, хотя бы раз в год и обсуждать актуальные для нас темы и вопросы. И обсуждаемая тема роли Сербии в Европе и на Балканах для нас очень важна. Нам очень важно иметь понимание и сотрудничество с Россией. Сербия должна настаивать, чтобы посредник в этом вопросе был беспристрастен». По мнению Милоша Алигрудича «Организация Объединенных Наций преследует свои определенные цели, амбиции и интересы. В свою очередь, Европейский Союз диктует Сербии свои условия, в результате получается однополярный взгляд. Каждый разумный человек знает и понимает, что когда одна чаша весов перевешивает, не может быть объективного мнения». Поднял господин Алигрудич и вопрос о защите целостности Сербии. По его мнению, Россия не вступила в нужное время в конфликт. И, «В итоге, мы имеем то, что имеем. Мы осознаем, что если прервем свою дорогу в Европейский Союз, в этом будет больше вреда, чем пользы». Сейчас, после октябрьских выборов в Косово это звучит, по меньшей мере, двусмысленно.

Последовательнее в своём стремлении на Запад был член Комитета по международным делам Невен Цветичанин. По его мнению, Сербия должна сотрудничать с НАТО, потому что она «слишком мала чтобы вести мировую политику», что «мы не хотим быть Северной Кореей». Утверждая, что надо проявить прагматизм, и получив дату приглашения, только тогда работать над этой позицией: «Сербии не нужна вражда, ей нужен мир. Сербия должна стать Балканской Швейцарией. Было бы хорошо, если бы мы стали нейтральными партнерами». Что ж, опять «бесплатный сыр в мышеловке», и не важно, что сыр «Швейцарский»…

Сложно прокомментировать слова Александры Джурович – члена Комитета по международным делам: «Путь в Европейский Союз, сами условия вступления в Европейскую интеграцию – приемлемы для насЭто нам нужно, это правильно, и мы постараемся решить эти вопросы как можно быстрее».

Одно хочется спросить, эти ли слова говорили депутаты Скупщины в ходе своей предвыборной кампании? Сейчас и не нужно спорить и обсуждать был ли апрельский визит – «визитом вежливости или визитом, по обмену опытом». Пожалуй, оценка должна быть более жёсткой и однозначной. Делегаты Скупщины дали нам понять грустную истину: «Для себя мы все решили, мы приехали НЕ СПРАШИВАТЬ, НЕ ПРОСИТЬ ПОМОЩИ. Мы сдаемся. Мы не можем ничего сделать, мы слабы».

Если это мнение политической элиты, то совсем не удивительно, что сербский патриот политик-националист Воислав Шешель более 10 лет находится в гаагской тюрьме с нелепыми обвинениями в разжигании межнациональной розни, подстрекательстве к «геноциду, совершению убийств, пыток, преследованию и жестокому обращению с несербами в период распада Югославии». Не удивительно, что изо дня в день процесс унизительно затягивается, ни на йоту не продвигаясь вперед, так как трибунал занят выяснением незначительных подробностей, таких как определение статуса обвиняемого. За Шешеля, политика, который много лет последовательно выступал за развитие братских связей с Россией, почти никто из сербской общественности не замолвил своего слова.

Никто сейчас не вспоминает и о помощи, оказанной в свое время Томиславу Николичу сербским лидером и патриотом Слободаном Милошевичем. Во многом, вхождение во власть нынешнего первого лица страны связано с делами и политическим багажом покойного президента Союзной Республики Югославия. И опять молчит политическая элита… Жизнь идёт? Всё забыто? Николич не молодой политик, неужели и он забыл недалёкое прошлое? Не хочется думать, что подобно иным людям во власти, забывшим долг перед своим народом, он стал жить по другим принципам, по другим правилам, по другим законам. Политиком, чья мораль твердит «Ты достиг Олимпа, ты Небожитель! Все, что можно достичь – уже достигнуто, уже ничего не надо делать, просто радуйся своей обретенной властью».

Но, увы, жизнь не проста, а политика тем более. В политике нет ягнят, там матёрые волки, или волчата, которые стремятся стать заматереть. Они наблюдают, но они и учатся «держать удар», а если надо – могут его нанести. Любой Глава государства должен понимать, что если он не осознаёт потребности страны глубже и полнее других, не умеет найти и указать силы, пути и средства для осуществления задач, стоящих перед народом, его место не будет долгим. В стране, пережившей войну, гуманитарную катастрофу и гражданскую войну нельзя забывать своих сынов-патриотов. Этого история не простит, и она ещё скажет своё суровое слово.

Уже сейчас у Томислава Николича есть соперник, молодой депутат скупщины Александр Вучич. Политик, обладающий серьезными амбициями, и что ни для кого не секрет, стремящийся к власти. И тут уж, как говорил наш великий полководец Александр Васильевич Суворов: «Плох тот солдат, кто не мечтает стать генералом».

Единственная сербская партия, на наш взгляд, которая хоть как-то интересуется, или интересовалась судьбой национальных героев, это партия Воислава Коштуницы. Но, к большому сожалению, даже она постепенно уходит с арены защиты гаагских заключённых, мало что делая для сербских патриотов, томящихся в застенках Международного Трибунала по бывшей Югославии.

К чему это все может привести? Возможно, в скором будущем в Сербии произойдет межпартийный кризис, и на политическую сцену выйдут новые партии, такие как «Двери Сербские», «Восточная Альтернатива» и им подобные, где соберутся молодые сербские патриоты, которым не безразлична судьба героев, история и будущее Сербии. Но пока они придут во власть, может быть уже будет поздно!

Имеем ли мы право писать такие горькие слова? Пожалуй – да. Наш «Российский общественный комитет в защиту генерала Младича» существует меньше года. Но, за это время проведено более 30 различных встреч, поездок и мероприятий, направленных на защиту правовых и законных интересов сербских граждан, попавших в жернова натовской мясорубки. И сейчас Комитет продолжает работу по обеспечению возможности проведения полноценной независимой экспертизы состояния здоровья и оказания полноценной медицинской помощи Генералу Ратко Младичу и другим сербским патриотам, осужденным Гаагским судом. Комитет в силу своих возможностей оказывает юридические консультации сербским юристам по сложнейшим правовым вопросам защиты прав сербских патриотов.

Комитет молод, и, не смотря на активную деятельность Павла Дорохина и его помощника Сергея Мельника, соратников и членов Комитета, мы часто сталкивается с противодействием многих «подводных камней». Сейчас мы первым делом ставим вопрос о медицинском освидетельствовании сербских узников. Мы не остановимся в своей работе, и будем продолжать активные действия, пока не достигнем положительного результата. Но достигнув этой цели, мы пойдем дальше. Потому что задач у Комитета много и все их необходимо решить. Мы не пытаемся кого-то обидеть, мы пытаемся этим заявлением сказать друзьям нашим сербам, что Вы не одни! И наш Комитет может сделать намного больше, если и Вы будете в этом нам помогать.

Ответственный секретарь «Российского общественного комитет в защиту генерала Младича»
Сергей Мельник
Член «Российского общественного комитет в защиту генерала Младича»
Наталья Пичурина

http://sv-melnik.livejournal.com/12895.html
https://www.facebook.com/sergey.melnik.967?fref=ts

____________
ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
О посети делегације Скупштине Србије Москви – из руског угла! ЕВО КАКО ЈЕ ТО БИЛО…
Делегација руског Одбора за одбрану Генерала Младића – Сусрет са Александром Чепурином, амбасадором Русије у Србији
Павел Дорохин упутио писмо Сергеју Лаврову са молбом да се у Савету Безбедности УН заузме за права генерала Ратка Младића!
Павел Дорохин: Русија треба да интервенише – У процесу против Генерала Ратка Младића грубо прекршене норме међународног права!