АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ПРИПРЕМЕ ЗА БИТКУ КОЈА ЋЕ РЕШИТИ РАТ


 ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ПРИПРЕМЕ ЗА БИТКУ КОЈА ЋЕ РЕШИТИ РАТ

Над Србијом се спрема највећа политичка олуја после Петог октобра

30.11.2013.Нови Стандард

kol29113a
Ноторни Блиц исцртава мете на челу Томи Николићу и његовим људима, затим свим проруским министрима, па и самом руском амбасадору Чепурину; Млађа Динкић у једнако ноторном Куриру списку дописује Дачића, опомињући Вучића да је последњи тренутак да заузме страну; локални башибозук укопава ровове и припрема терен, јер ко би за друго васкрсавао Вука Драшковића и разрешавао хипотеке кафанског силеџије Ненада Чанка, исто онако како се затвореници враћају у живот кад треба да ураде неку неподопштину од високог интереса; припремају се и прави борци, неки опредељени још одавно, неки још нису, а неки ће и да промене страну; једино се не развијају заставе, ваљда зато да би глупаци и даље мислили да су сви исти и да рата нити има нити га може бити, јер императив таквих ратова је да започну и заврше се испод стола. Већина осталих медија и аналитичари о надолазећој олуји ћуте, седећи пред допола напуњеним тањиром, заинтересовани једино за то да се њима не промени ништа, срећни што их још не мобилишу и пуни поверења у чињеницу да све што они могу да преспавају – није се ни догодило.

zeljko_cvijanovic_kolumnaВеличину борбе која предстоји не одређује само то што ће она решити рат већ што ће и историјско памћење записивати по тој бици: онима који у њој буду на правој страни заборавиће се све, чак и ако су цео живот били на погрешној; онима који су све време били с правдом све се брише, запамтиће се само са чиме су били у тој бици.

2.

Смисао који је омогућио да се та битка води и да једна страна не буде обрисана и понижена, као сваки пут у последњој деценији, није дао само почетак градње Јужног тока – ипак је то само цев – већ чињеница да је тај почетак, по свој прилици, невероватном брзином сишао у испошћени народ, који га је препознао као алтернативу, као нешто чему се може веровати, што може да сачува часну прошлост, да промени мрачну будућност, нешто због чега се вреди потрудити, чак и поднети жртву. И то је јасно свима, чак и Блиц, непогрешиво одан сваком досадашњем потезу против народних интереса, не усуђује се да се успротиви тој цеви, него опада њене носиоце као морално и политички недостојне.

3.

Колико су ствари промењене за само мало времена, колико се већ припрема та битка, говори и то што борба жутих и напредњака за Београд није више тако велика прича, како је изгледало док је настајала; што хапшења познатих људи нису више ни тема кафанских разговора, како је било до јуче; што борба за Војводину изгледа као трећеразредна ствар, а никад то није била.

Уосталом, све те битке, као некакав ситни кусур, биће решене у овој која предстоји. Чак ни калкулација неизвесних ванредних парламентарних избора нема више она значења која је имала до јуче – ко ће Србијом владати наредних година – већ сасвим нова. Питање је дакле куда ће Србија са своје ивице ићи – ногом која пропада у бездан или оном која се од бездана одмиче.

4.

Већ толико пута је речено да Јужни ток није само цев. Боље речено, он још није цев, а већ производи снажна дејства. Тешко да би без почетка градње Јужног тока Руси показали толико иницијативе у Србији, тешко да би у Србију тако широко ушли Кинези, немогуће је да би се Дачић усудио да потпише брзу пругу Београд-Будимпешта са Кинезима и Орбаном, највећом економском мором западног света и њеним најпрезренијим европским одметником. Та кап преко које Брисел неће моћи да пређе мера је храбрости коју је у том моменту показао Дачић – а то је посебно важно – била је то храброст онога који не воли да гине, него за себе радије налази излаз и добитну карту.

У том рату Дачићева позиција биће најфлуднија. За оне који су заборавили, реч је о човеку који је само пре неколико месеци добио озбиљну подршку Џозефа Бајдена и који је највише од Срба походио Америку у последње време. Нема везе што много нервира Русе, зачикавајући Запад њима уочи почетка преговора са Бриселом, тек реч је о српском љубимцу руског броја два Сергеја Шојгуа, који своје симпатије према Ивици не гаји зато што овај лепо пева, већ због тога што је Русима завршио базу у Нишу. Питање Дачићевог коначног опредељења зато неће бити у његовој склоности Москви или Бриселу, односно најмање ће се он одређивати по томе. Дачића, како је речено, интересује да преживи – ако може, са народом; ако не може, може и против народа, само са Ружићем.

Више него ико други, Дачић је показао како уме да игра и са Русима и са Америма. Његов проблем је у томе што таква игра данас више није могућа: мораш да си негде јер нити су Амери толико јаки да би могли да у Србији толеришу један Јужни ток, нити су толико слаби да их не питаш шта мисле. Иако би свако на сцени пожелео да буде у Ивициној улози, са толико избора, чак ни он не може да је учини перспективном ни на средњи рок.

Шта ће га онда определити? Ако прича о Јужном току буде довољно велика да поред ње неће моћи да буде довољно гласна никаква прича о Банани и Дачићевим пријатељима, он ће обема зграбити тај имунитет који руска цев може да му да. Ако се Србима успе замаглити прича о алтернативи и ако их убеде да све су само сањали и да се руски гас не точи у трактор, тада ће Банана-ефекат бити много већи, а Дачић много западнији.

5.

Позиција Томе Николића је опет најпостојанија. Он је на Запад могао да рачуна само док није на изборима победио, даља очекивања према њему са те стране била су да преда власт Вучићу и Ивици, да много не смета и да гарантује бирачима да ови све што раде – раде јер воле Србију. Елем, чак и кад би га Руси ишутирали, Тома не може да постане западни играч. Зато ће он играти за Јужни ток до краја, без много маневра, у то нема нимало сумње.

Сумње настају пред питањем хоће ли бити у стању да окупља свет око себе, хоће ли имати снаге да озбиљно ради, хоће ли моћи да убеди Коштуницу да поново гарантује за њега, пошто су претходно један другог по једном масно превеслали. У свему томе ће му највећи адут бити он сам и огромно искуство које има, а највећа препрека више него танак тим.

6.

Вучић је опет једини који рат може да спречи. Ако пред Бајдена – кога ће ускоро видети – стане као бранилац Јужног тока, Дачић ће се лакше определити, Томи ће лакнути а Запад неће имати на кога да рачуна у српској власти, неће у Србији имати никог јачег од Ђиласа. Ако оде да би за себе тражио изборе по сваку цену од истог оног Бајдена, чија посета Београду у мају 2009. је закуцала жуте за странпутицу од које се никад неће опрати, нешто ми каже да ће бити овако. Натераће га да се најпре разиђе с Томом, чиме ће га ослабити таман до мере на којој би могли да му више верују – не преко 25 одсто. Рећи ће му да су разочарани што, као најмоћнији политички Србин није боље одиграо косметске изборе и што су Руси у Србију ушли као у путер. Понудиће му да се докаже тако што ће да се помири са Ђиласом, са којим ће правити коалицију која ће пред Србију, наравно, после избора, стати са идејом да је приоритет промена устава, а не Јужни ток. Тражиће од њега да преузме западну заставу у рату против Срба, и да испод те заставе построји још и Вука, Чеду, Чанка и сву олош-елиту.

Понудиће му власт, која ће га брзо одвојити од његовог највећег адута – подршке грађана – власт какву не може да преживи. Ако окружен таквим светом изгуби, нешто ће од њега можда и остати; ако с таквима победи, неће проћи много и зажалиће што није изгубио.

7.

У том рату странци ће се једва видети, јер су, има већ пет година, научили да се на отвореној сцени за њихов интерес боре Срби, чак и да све то сами уредно плате. Можда се неће видети ни сам рат, због чега се не треба чудити, то је само још једна од технологија којој су научили овдашњу сцену.

Што цела ствар буде мање видљива, то ће западне силе имати веће шансе на победу. Што буде видљивија, то може да буде и због јединог странца кога у Србији желе да виде. Руси су се вратили, и данас ниједна агенција не покушава да мери колико би подршка Путина некој страни у српском рату могла да повећа њене шансе.

8.

И заиста, ко ће у том рату да победи? Да би се на то питање одговорило, мора се знати ко су у њему заиста актери. Политичари? Не, отишло је све то предалеко, они су само статисти, нека врста манекена супротстављених принципа. Исток и Запад? Не, макар по томе што и једна и друга страна могу себи да дозволе луксуз да на краће или дуже време изгубе Србију и да преживе. Ово ће зато пре свега бити рат рат између народа и олош-елита, једино те две групе заиста се боре за опстанак.

Народ је, по дефиницији, непобедив, сем у случају кад удари сам на себе. Зато ће на његовој страни бити онај ко га буде сабирао, а против онај ко га буде делио. Народ ће да удари сам на себе само ако не буде знао за шта се заиста бори. Зато ће на његовој страни бити онај ко му буде говорио истину, наводећи га да препозна своју историјску судбину, против њега биће онај ко буде замагљивао значења и борбу за народни и државни опстанак паковао у борбу за бољи живот, чланство у ЕУ и сличне трице.

Народ ће победити свакако, ради се о томе да му се овај пут пружа прилика да у том Јужном току, који је успео да препозна, схвати колико ту није реч о цеви, већ о народу и држави, и да победи без сопствених жртава. Можда последња прилика.

3 replies »

  1. Србији је потребна КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА. Морамо да преокренемо ток досадашњих збивања ако мислимо да преживимо. Точак мора да се покрене у супротном смеру свим силама. Зато…КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА… или нас неће бити !

    Свиђа ми се

  2. Да, долази време када ће двострука игра престати. Само се надам да ће тај исти народ, овога пута, умети да препозна ствари и да неће себи дозволити да нестане, заједно са својом пољуљаном државом без територије и границе, Скоро двадесетогодишња прича о „бољем животу“ у ЕУ која нас је довела до самога дна, ваљда више неће проћи као мамац, као ни заиста одвећ потрошени носиоци тих и таквих обећања.

    Свиђа ми се

    • Овде се не ради ни о каквим „обећањима“ било кога, већ о почетку промена у односима светских сила, које ће се одразити на читав свет и бројне земље, па тако и на Србију. Није ми јасно откуд такав коментар?

      Свиђа ми се