ДЕШАВА СЕ...

„Равна гора“, или превелики залогај за Радоша Бајића


„Равна гора“, или превелики залогај за Радоша Бајића

„Господину Бајићу треба или ускратити право да даље раби овако важну тему или одредити компетентне саветнике из редова историчара који би спречили да се брука у свим сегментима“ – пенз. пуковник мр Драган Крсмановић, бивши начелник Војног архива

09.12.2013. pogledi.rs, nspm.rs, за ФБР приредила Биљана Диковић

serija-ravna-gora-rados-bajic
Уметници су одувек имали слободу да у својим делима историју тумаче „флексибилно“. Време и простор су за њих само амбијент у који они смештају људе и догађаје причајући универзалне приче о људима, и то им нико не замера.

Код струке и науке ствари су потпуно другачије. Тражи се поузданост, објективност, чињенице и поуздани извори. Ни њима се то не замера.

Проблем настаје када уметници почну да тврде да су њихова дела истовремено и научна и да су они у свом раду испоштовали не само уметнички порив већ и научну методологију. Господин Радош Бајић је своју серију могао да назове како жели, да у њој прикаже крилате змајеве, мач у камену или људе који олово претварају у злато. Такви филмски садржаји су познати и људи их радо гледају. Али господин Радош Бајић није смео да у најави своје серије, отворено обмањујући грађане Србије, тврди како ће његова серија „дати објективан приказ историје Србије у периоду 1941-1945“.

Kult-Rados-Bajic-1
Пет епизода је било довољно да се донесу први закључци и да неко саопшти да је, као у бајци о царевом новом оделу, цар го и да Бајићева серија није испунила очекивања ни стручне јавности, ни публике из најмање три разлога:

1. У досадашњем току, серија не даје стварну слику догађаја из пролећа 1941. године.

Поред низа хронолошких и материјалних нетачности већи проблем од приказаног представља оно што је изостављено. Где су јуначки примери борби на положају код Страцина, подвизи наших авијатичара (укључујући и оне из помињаног 6. ловачког пука), монитор „Драва“, борбе у Ужицу у чијој је одбрани погинуло преко стотину војника и грађана. Уместо тога гледамо воз пун пијаних дезертера, војнике који гађају свраке или се играју змајевима са напуштеним девојчицама. Ако је и за уметничку слободу, мало је превише. И ко је убио преко хиљаду немачких војника у тих дванаест дана? Расуло у војсци је, у ствари, узело маха 14. априла, а катастрофа је наступила наредног дана када је под утиском почетка преговора о примирју наређено јединицама 1, 2 и 4. армије на северу Босне да обуставе отпор и положе оружје. Ни наговештаја приче о борби Михаиловићевог „Брзог одреда“ са Немцима код Добоја.

Кључ „новог приступа“ у тумачењу историје је у прихватању чињенице да је Југославија наставила да постоји и након априлског слома и примирја, да је пуковник, па генерал Михаиловић легитимни припадник ове војске која је постојала и коју су признале све савезничке земље, као и да је био надлежан да одређује стратегију и тактику отпора, што је и радио. Са друге стране, комунисти су били партијска војска која је окупацију искористила за реализацију револуције и преузимање власти силом. У саопштавању ових истина Бајић има слободу, али она не сме излазити из чињеничних оквира.

2. Серија је по структури и ритму најблаже речено досадна.

Уважавајући да су серије специфичне форме филмске и ТВ продукције у којима је за „сазревање“ ликова потребно више времена и савремени приступ у коме се велике историјске теме уклапају у породичне и приче обичних људи, не можемо да не констатујемо да је тежиште, уместо на историским личностима, на причи о нашим наравима и карактерима која се могла приказати и у некој другој серији не везујући је за ратно доба.

Рат је период пун динамике и обрта и то би се морало осетити у серији. Брзи продори немачких оклопних јединица, местимичан отпор југословенске војске, битке у ваздуху и на земљи, изгинули и рањени, избеглице, неизвесност, драматична политичка ситуација. Ништа се од тога не осећа у серији, све је на таласу представе о „бившој“ Југославији као заосталој земљи у којој се и вест о почетку рата добија лецима из авиона. Краљевина Југославија је била озбиљна држава. Кад отпочне мобилизација, зазвоне црквена звона, жандари се разлете по срезу са позивима, а о радио-апаратима да и не говоримо.

Код господина Бајића једина смрт може наступити од досаде, а то је велики проблем овог серијала.

Ravna-gora-box

3. Финансирање, односно једноставно питање колико то кошта и ко то плаћа?

Без објављених цифара тешко је дати тачну процену, али је очито да је за овакву врсту серије превелики. Овде нема масовних сцена какве тема заслужује, нема сцена борбе, тенкова у пламену, полетања авијације. Бајић је прибегао старом трику – покренути дуг пројекат који гарантује вишегодишње финансирање. Пет епизода је обухватило15 дана. Овим ритмом ни три стотине епизода неће бити довољно да опише наше учешће у злосрећном рату.

Господин Радош Бајић је очито загризао залогај који не може да прогута. Од глумца је постао режисер, па сценариста и продуцент. Покушај да постане историчар засада му не иде баш најбоље. Они који финансирају овај пројекат могли би мало боље да процене како се троши њихов новац. Господину Бајићу треба или ускратити право да даље раби овако важну тему или одредити компетентне саветнике из редова историчара који би спречили да се брука у свим сегментима од опреме и наоружања (сабље и немачки шмајсери где им није место), простора (неке ствари баш и нису биле у Барањи) и времена (не само датуми већ и метеоролошки време није било ни приближно онако како је приказано), до догађаја (ко је кога клао) и карактера.

Тема је превише озбиљна да би се упропастила лошом и површном реализацијом, није довољно генерала Михаиловића приказати уљудно, не заклати превише људи у једној епизоди и славити храброст сценаристе и режисера. Србија је сувише дуго чекала на ову тему да би се задовољила са исподпросечним, историјски нетачним и досадним. Србија заслужује боље!

***

Овако важну тему, као историјско и национално питање, ПРЕ СВЕГА У ИСТОРИЈСКОМ СМИСЛУ ТАЧНОСТИ ИЗНЕТИХ И ПРИКАЗАНИХ ДОГАЂАЈА у својим текстовима прати и публициста Милосав Самарџић и за читаоце смо одабрали коментар на пету епизоду серије РАВНА ГОРА.

„Равна Гора“ 5: Чист фалсификат!

Пише: Милослав Самарџић

Радош Булајић – то је први коментар посетилаца сајта „Погледа“ на пету епизоду ТВ серије „Равна Гора“.

Ravna-Gora-Radmila-Vukadin-Taralic-2

Ова епизода носи типично комунистички наслов – „Кама“. Кад год су говорили о четницима, свих ових деценија, комунисти су користили ту реч. И једини наводно четнички предмет остављен у Војном музеју у Београду је управо кама.

Али, ово што сада ради Радош Бајић, то није радио ни Вељко Булајић.

Наиме, радња се дешава у априлу 1941. године. Ма колико фалсификовали историју, комунисти до сада нигде нису написали да су априла 1941. четници, или припадници Југословенске војске, некога заклали.

Код Радоша Бајића, неки пљачкаши „из Србије, из Санџака“, већ долазе у Босну и почињу да пљачкају муслиманска села – што такође није тачно. Дражи, у његовом штабу у Источној Босни, приводе два везана муслимана. После подужег монолога о братству и заједништву, он их пушта, али један од војника који их одводе, супротно наређењу, коље старијег од њих. Крвава кама долази у први план, преко целог екрана, а потом још једном, када је овај пере у реци. Таква сцена о Дражиним људима није снимљена још од Титовог времена.

Сцена је језива, док су злочини које су починили муслимани, у претходној епизоди, приказани апстрактно. Иначе, ти злочини су били стварни.

Ако се већ кренуло са злочинима, први су наравно били хрватски, муслимански и албански злочини.

Али, други су били комунистички. Чим су изашли на терен, јула 1941. године, комунисти су почели да убијају тзв. „класне непријатеље“, и то на свиреп начин. На пример, у Општини Кнић, у којој је сниман и део пете епизоде – оно кад говори комуниста, то је школа у селу Борач – испод цркве су ухватили Крсмана Миладиновића. Он је био опанчар у Крагујевцу, али је уочи рата мобилисан у жандармерији. Почетком септембра 1941, када није био на дужности, у родном Книћу препознао га је комуниста Миљко Тошић, који је такође био опанчар у Крагујевцу, а у то време политички комесар 2. чете Крагујевачког партизанског одреда. Несрећног Тошића су мучили и убили са преко 100 убода ножем.

Примера таквих убистава било је на стотине, широм Србије, и управо су комунисти постали познати по свирепим убиствима.

Четничко коришћење каме је сасвим друге природе – војничке, и нема везе са комунистичком пропагандом, па ни овом у серији „Равна Гора“.

Увођење каме на описани начин још у априлу 1941. је први од три велика историјска фалсификата у овој епизоди. Други је излазак комуниста на терен – такође у априлу 1941. И у том сегменту Радош Бајић престиже Вељка Булајића. Заиста, никада комунисти нису тврдили да су слали своје људе на терен тако рано, просто јер то никако није могуће доказати. Они су били у градовима до напада Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941, односно, до Стаљинове директиве од 4. јула да организују герилу. Управо тај дан су деценијама славили као „Дан борца“, а не неки датум из априла.

Међутим, на састанку у Београду одржаном 20. априла, како је то приказано у петој епизоди, комунисти кажу да пакт са Немцима из 1939. није пакт о ненападању, већ Стаљинова тактика да се добије у времену, да се направи довољно топова, и зато, каже главни међу њима, „сутра, по налогу партије, сви на своје терене“.

Напротив, какви су били налози партије, видимо из једног расписа генералног секретара  Ј. Б. Тита, писаног с краја марта 1941:

„Радни народи Југославије не желе никакав рат. Пакт о узајамној помоћи Немачке и Совјетског Савеза, као и улаз совјетских трупа у балтичке земље, изазвали су велико одушевљење у широким народним масама Југославије. КПЈ је сада у положају да узме активног учешћа у збацивању монархистичког режима. Тога ради она ће пружити подршку свим елементима који имају исти циљ, без обзира на њихов политички карактер. Југославија мора најпре бити растурена у више делова, и партија ће после тога деловати у сваком од њих, сходно раније датим директивама“.

Броз је тада поновио и раније дате директиве комунистима, међу којима су и ове:

„Да пруже сву потребну помоћ усташама и другим сепаратистичким организацијама које доприносе брзом паду режима. Посебно треба да подрже црногорске сепаратисте ако прихвате антимонархистичлки став.

Немачка ће врло брзо да сломи југословенски отпор и уз помоћ Италије у Хрватској ће да успостави усташки режим и сличне сепаратистичке режиме у другим деловима земље. Комунисти треба да се инфилтрирају у све те нове државне органе и обавештајне службе“.

Комунисти су током Априлског рата пуцали у леђа југословенским војницима и одмах по окупацији ступили су у немачку службу. Управо је обнародован случај Добривоја Видића, који ће касније постати председник Србије. Он је служио Немцима у Ужицу, као и Љубодраг Ђурић и Петар Стамболић, који су проводили време у друштву немачких официра, како у њиховим канцеларијама, тако и по градским кафанама. Они су давали Немцима информације о непредатим деловима Југословенске војске, који су се у то доба окупљали у Западној Србији, на челу са генералштабним пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем.

Трећи историјски фалсификат је сам Дражин лик. Дража је призакан пре свега као успорена особа, креће се као успорени снимак. Не уме да држи под контролом чак ни групу од неколико десетина војника – мада је по чину пуковник, и то са ратним искуством од осам година (1918-1920; борба против албанске побуне 1919-1920. рачунала се као посебан рат, четврти заредом).

Пре него на чин, овде треба подсетити на Дражин положај у Априлском рату: начелник Оперативног одељења 2. армије. Дакле, главни оперативац у армији.

Затим се треба подсетити његовог другог положаја у Априлском рату: командант специјалног Брзог одреда. То је била интервентна јединица састављена од одабраног људства и најбоље расположиве технике, која је имала више борби против Немаца и усташа. Недавно је откривена и умрлица једног немачког тенкисте, погинулог у борби протиов Брзог одреда 15. априла 1941. године код Добоја.

И најзад, треба се подсетити Дражиног положаја од 15. априла 1941. године – који је он рачунао као Дан устанка – па надаље: командант гериле.

Дакле: оперативни официр, командант Брзог одреда, командант гериле. Све су то термини који асоцирају на хитру и способну особу – какав је Дража уистину био. Да неко не извршава његово наређење онако као што је приказано у петој епизоди, малте не на његове очи – то се просто није дешавало.

Глумцу који тумачи Дражин лик, Небојши Глоговцу, стављено је у задатак да оживи Дражин лик не из 1941, већ из 1946. године. Тада је он био сасвим друга особа, због последица ратних напора, али и мучења и дрогирања мескалином у комунистичким затворима. Односно, тек тада се његови покрети могу описивати као успорени.

 

3 replies »

  1. Pa serija i nije snimljena da pokaze nasu istinu, vec istinu onih koji vec decenijama vladaju Srbijom… Izdaja za izdajom,,. Siromastvo sve vece, beda i tuga… Da bi skrenuli paznju sa gorujucih problema u drzavi (koju su svojom politikom srozali do dna), snimili su i tu seriju, ne bi li nas slomili u potpunosti tj.dokraicili… Namecu nam silom svoje stavove… Poce Srbija da me podseca na GOLI OTOK!!!

    Свиђа ми се