АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Алексеј Воробјов: ЕВРОПСКИ ПУТНИК ЗА РИЈАД или УПОЗНАЈТЕ РАСИМА ЉАЈИЋА


Алексеј Воробјов: ЕВРОПСКИ ПУТНИК ЗА РИЈАД
или УПОЗНАЈТЕ РАСИМА ЉАЈИЋА

Он је као сенка, увек присутан мада га ретко примећујемо. Али, чак и када га приметимо, заборавимо на њега чим нам нестане из видокруга. А често нестаје. Не воли публицитет, ретко говори више него што мора, али никада не заборавља на своју мисију. А мисија му је важна и вишеструка.

11.12.2013. Фонд стратешке културе

ALEKSANDAR VUCIC, RASIM LJAJIC

У српској политичкој сфери он је увек центар како год да се она нагиње. Никоме се не нуди, али га се сви сете. Никада се не извињава, али му је увек све опроштено. Једини је политичар који је од петооктобарског пуча до данас био члан свих наших влада и свих минута њихове владавине, па ипак нико не помиње да је он за нешто крив. У његовој изборној бази виоре се турске заставе, обучавају вехабије и формирају паравојске, али он није екстреман. На утакмици клуба у коме је председник УО, његови телохранитељи и  суграђани, славе „жуту кућу“ (1), али он, наравно, нема ништа с тим…

Јер, он је Расим Љајић, тихи део свих наших постоктобарских страдања, патњи и понижења, човек у коме се спајају анти-српски интереси евроатлантизма и исламског фундаментализма и, како време показује, највеће завештање Алије Изетбеговића земљи Србији. Његово политичко трајање показује да он нас познаје одлично, а ми њега веома лоше. Можда је крајње време да га упознамо мало боље…

rasim-ljajic1

Политички корени

Када су, својевремено, упитали Алију Изетбеговића кога сматра могућим политичким наследником у СДА избегао је директан одговор, али је јасно истакао да највећим политичким потенцијалом ове партије сматра Хариса Силајџића и Расима Љајића (тадашњег генералног секретара СДА Санџака). За првог је истакао да га одликује изузетан интелектуални потенцијал и енергичност која га, истина, повремено води у исхитрене реакције али је тако неопходна у тешким временима, а код овог другог нахвалио је стрпљење, методичност и упорност у остваривању зацртаних циљева. Ни код једног није погрешио.

Али, откуда је Алија Изетбеговић, рођен 1925-те, босански исламски дисидент Титове Југославије, дошао у додир са Расимом Љајићем, санџачким студентом медицине, млађим од њега готово 40 година. Ма, сасвим случајно, ако желите веровати самом Љајићу. Ево шта он каже о почетку своје политичке каријере:

„Једном приликом сам са групом санџачких студената који су студирали у Сарајеву био у Беговој џамији, на централној молитви за Муслимане. Ту је био и Изетбеговић, кога тад нисам знао, и неко од студената ме замолио да се распитам за оснивачку скупштину СДА, која је одржана 26. маја у Холидеј ину у Сарајеву. Питао сам га како можемо да добијемо неколико позивница. Изненадио се и позвао нас да дођемо код њега. Отишли смо и видели да је врло мало знао о Санџаку, стекао сам утисак да не зна ни које су општине у границама Санџака. Питао је да ли можемо да оснујемо одборе странке у Санџаку, с обзиром на то да ће то бити странка за целу бившу Југославију, са централом у Сарајеву.

Рачунао сам да ћу бити само онај који ће да пронађе људе. Видео сам да су сви народи формирали своје националне странке. С друге стране, СДА је тад био на позицији очувања бивше Југославије, која је представљала оптимални интерес за Муслимане, с обзиром на то да су после Срба били најраспрострањенији народ, живели су од Македоније до Словеније….“ (2)

Лепа, очишћена прича. И питка. Толико питка да би неко ко Љајићу не верује могао помислити да су је обликовали стручњаци неке тајне службе (рецимо, МИ-6).

Дакле, година је 1989-та. Наивни, санџачки студент медицине, двадесетпетогодишњак, са групом земљака одлази на молитву у сарајевску Бегову џамију баш у време када тамо долази и, од глобалистичких намесника, одабрани будући лидер југословенских муслимана, кога он, наравно, не зна. Но, зато га препознаје неки други студент (наравно, без имена), који жели да се распита о оснивачкој скупштини СДА, али из непознатог разлога не прилази лидеру сам, него моли баш Љајића да то учини. А, замислите сад то, одушевљени лидер који не зна готово ништа о Санџаку, одмах га зове к себи и даје му задатак да оснива страначке одборе. И то је почетак…

Ова прича, истинита колико и теза да су нас наши западни „пријатељи“ бомбардовали ради нашег добра, лансирана је поводом избора Расима Љајића за личност 2004. године у избору часописа „Време“ и представља класичну операцију „прања“ биографије глобалистичког референта који улази у нову политичку раван, а у складу са улогом која му предстоји.

Но, о томе нешто касније. Да се вратимо наставку приче и 1990-тој години, када Расим Љајић успешно успоставља страначку структуру СДА по Санџаку, где у први план избацује Сулејмана Угљанина као председника, док он остаје у сенци као Генерални секретар, али са свим полугама одлучивања и директном везом са Изетбеговићем. Са тих позиција организује „Референдум о аутономији Санџака“ одржан 1991 године, а тих година по партијском налогу постаје колумниста листа „Муслимански глас“, као и шиптарског часописа „Зери“, познатом по промовисању албанског сепаратизма. (3).

Након разлаза са Угљанином, формира тзв. Коалицију „Санџак“ која 2000-те прераста у Санџачку демократску партију, где се већ профилише Љајићево наводно скретање према грађанској опцији, сходно припреми терена за евроатлантску окупацију Србије и улогу која је њему била намењена у том процесу.

Пред формирање ДОС-а борави у Лондону, наводно да би учио језик, и ту га, о какве ли случајности, проналази Зоран Ђинђић. Из те чудесне лондонске магле, Изетбеговићев перспективац, излази као део сложеног механизма за глобалистичко освајање и прекрајање Србије.

Па, ипак, своје корене није заборавио. На дан сахране Алије Изетбеговића скинуо је своју грађанско-демократску маску и, са позиција министра за људска и мањинска права СЦГ, у сарајевском листу „Дневни Аваз“ објавио скандалозну читуљу свом политичком учитељу, која почиње речима „Последњи селам, нашем драгом предсједнику…“ (4). Просто је невероватно како се јефтино, тада, политички извукао, дајући при том не само неубедљиво, већ сваком разумнијем човеку увредљиво, објашњење како је све то пропуст његовог пријатеља, новинара “Дневног Аваза” (извесног Сеада Нумановића) кога је он овластио да у његово име напише читуљу, а овај је, ето, занемарио чињеницу где живи и какву функцију Расим обавља.

Иако је сваком познаваоцу политичких прилика било јасно да овакво објашњење представља чист цинизам и да се читуља темељи на тада прокламованом ставу да је БиХ матична држава а Алија Изетбеговић председник свих муслимана бивше СФРЈ, из чега јасно произилази алузија на територијални интегритет Србије, нико од партнера из ДОС-а није озбиљно тражио разјашење оваквог текста читуље, а ни Расим Љајић, нити његова партија, никада се нису званично оградили од овог текста.

RASIM LJAJIC

Прокуратор Хашког суда

Након петооктобарског пуча Расим Љајић почиње да се одужује лондонским маглама за то што су убрзале његову метаморфозу и спојиле га са зораном Ђинђићем. Ни пријатељи из исламског света нису били незадовољни с њим. Његова преданост била је награђена новим функцијама и растом реалног утицаја у глобалистичком подјармљивању Србије. Круна његовог позиционирања у том смислу јесте именовање за председника „Националног савета за сарадњу са МКТЈ“ јула 2004. године, чиме добија кључну улогу у глобалистичком кажњавању Србије, њеном понижавању и убијању националног достојанства, кроз ову институцију. (5)

Мисија Хашког трибунала, као увођење новог механизма који чека непослушне вође и народе, била је од првенственог стратешког и оперативног интереса за стварање новог светског поретка, па је готово отворено пркошење Војислава Коштунице његовим захтевима уносило велику нервозу код осионих глобалиста. У том контексту избацивање у први план Расима Љајића, и његово упаривање са Бруном Векарићем, као првим оперативцем српског Тужилаштва за ратне злочине, било је увођење својеврсне прокуре Трибунала над Србијом и Србима, будући да њих двојица јесу грађани Србије, али не и Срби. Како би се ово маскирало Љајићу је профилисан нови имиџ и дат значајан простор у медијима, што је кулминирало његовим избором за личност 2004. године у часопису „Време“ и већ поменутом интервју тим поводом. (То мењање профила, иначе је саставни део глобалистичких манипулативних процеса и данас га гледамо на примеру Александра Вучића).

Доласком Љајића на место председника „Националног савета за сарадњу са МКТЈ“ српске власти су према овој институцији заузеле крајње вазални став, не само спроводећи све њене захтеве, већ и стављајући целокупни државни апарат у службу хашког тужилаштва и НВО сектора који је водио сопствене селективне истраге ради сатанизације оптужених и наводног демаскирања српских злочина. Својим чињењем и нечињењем он је од хашког Суда направио пакао за српску државу и грађане, а посебно за оптужене.

Тешко би се могли побројати сви намерни правни пропусти, сва кршења људских права, сва понижења и вређања, сва политичка и правна подметања, све манипулације „сведоцима“, сви притисци на пријатеље и родбину којима су били изложени осумњичени за ратне злочине, како у Хагу тако и у Србији, као и све лажи и срамна трговања којима су се Љајић и Векарић служили да би што хитније и што потпуније испунила налоге хашког антисрпског правног монструма.

У том послу нису се либили ни полузаконитих и незаконитих радњи, као ни  злоупотребе репресивног државног апарата. Класичан пример за ово је хапшење генерала Лукића 2005. који је у болничкој пиџами и са прикључком за инфузију поведен на пут у Шевенинген, као и начин хапшења и испоруке тешко оболелог генерала Младића.

Такође, познати су многи случајеви отвореног одбијања државе да олакша одбрану оптужених пружајући увид у информације које нису државна тајна а могли би им бити од користи, док су се тужилаштву Трибунала и НВО сектору који им је отворено помагао, стављали на увид и најповерљивији документи.

У сваком случају, за прогон и кажњавање Срба оптужених у Трибуналу српска држава, у лику Расима Љајића, често је била далеко опаснији противник од хашког тужилаштва и никада није користила могућности које ју је пружао сам Трибунал да помогне својим грађанима, за разлику од Хрватске или Федерације БиХ.

Овај однос најбоље се може ценити кроз реакције Љајића односно „Националног савета за сарадњу са МКТЈ“ на сумњиву смрт Слободана Милошевића и Милана Бабића, као и толерисање потпуно незаконитог једанаестогодишњег држања у притвору Војислава Шешеља, који при том не одговара за конкретне злочине већ за своје политичке ставове и вербални деликт који они називају „говором мржње“.

Свакако да је Љајићево понашање као прокуратора Трибунала над Србијом, а не представника српске државе у односу са Трибуналом, умногоме допринело формирању статистике Хашког суда из које следи да су Срби једини народ који је на простору бивше СФРЈ чинио организоване злочине. О политичкој тежини такве статистике не треба ни говорити без обзира на компромитованост Трибунала.

Иако се веома труди да не експонира суштину своје хашке прокураторске службе и на сваку хашку неправду нам поручује да „морамо сачувати хладне главе“, Љајић је веома нервозно реаговао када је Вук Јеремић заказао дебату о раду „ad hoc“ кривичних трибунала и поручио му:

„Одлука Вука Јеремића да као председавајући Генералне скупштине УН закаже расправу о Хашком трибуналу само доноси штету Србији. Нико озбиљан неће доћи на ту расправу, сем нас, Венецуеле и Кубе, на пример. Сутрадан ће све бити заборављено. Ефекат ће бити нула, минус. То је само Јеремићева лична помоција и ништа друго“ (6)

На његову жалост, као и жалост његових ментора, бојкот није успео, па је говор председника Николића на 43 странице у коме се хашки суд пореди са инквизицијом и отвара питање зашто је злочин против мира искључен из хашких процеса, изазвао велику пажњу и сигурно ће бити значајан документ у историјској оцени улоге МТБЈ.

Тихи промотер исламских интереса

Служење евроатлантским циљевима у Србији, његов боравак у Лондону непосредно пред формирање ДОС-а, напуштање запаљиве реторике о обесправљености муслимана, као и поменута промена личног и политичког имиџа  не би смела да вас наведе на помисао да се Расим Љајић удаљио од служења исламским циљевима. Напротив. Он је данас најважнији ослонац исламског фактора у Србији, човек из сенке који стоји иза наводног појачавања интереса арапских земаља за инвестирање у Србију, као и иза формирања балканске трилатерале (Турска, Србија, БиХ) која има за циљ враћање Турске до границе са Дунавом. То што се донедавно Тадић, а сада Вучић или Динкић шепуре пред камерама дајући некакве изјаве о својим заслугама за политичке, трговачке или финансијске аранжмане са тим земљама, значи само да имају мањак знања, а вишак похлепе. Јер, где год су они дошли данас Љајић је био пре годину или две. И фигуративно и физички.

Од 2003 до 2006. године он је обављао дужност копредседника (српског представника) Мешовитог комитета за економску сарадњу са арапским земљама. Стратешке везе и контакти које је тада остварио сада су у пуној реализацији.

Љајићево деловање у промоцији исламских интереса, као и снага његовог утицаја на српску стварност, може се јасно сагледати кроз последњи пример, успостављања дипломатских односа Саудијске Арабије и Србије.

Већ деценијама Саудијска Арабија отворено финансира све антисрпске противнике и пројекте дајући значајан допринос страдању српског народа. У Босни су финансирали куповину оружја муслиманским снагама, али и довођење муџахедина из целог света на босанско ратиште. На Косову су годинама финансирали најрадикалније снаге албанског сепаратизма, а након проглашења независности плаћали лобирање његовог признања. Сносили су део трошкова за злочиначко НАТО бомбардовање Србије, а од почетка финансирају антисрпски рад Хашког трибунала…

Због њиховог односа према Србији били су једина арапска земља са којом никада нису постојали дипломатски односи. Они су успостављени 17.04.2013. године, а већ 05.05.2013. у званичну посету Ријаду допутовао је Расим Љајић, и то на позив краља те државе Абдулаха бин Абдулазиза ал Сауда (7), а током тродневног боравка у Арабији састао се и са министром иностраних послова Саудом ал-Фејсалом и са министром економије Мухамедом ал-Џазером.

Надам се да је јасно да на овако високом нивоу не може бити примљен министар трговине било које земље, те да се овако дочекују само они најважнији гости. Шта мислите, чиме је то заслужио Расим Љајић?!

Уместо закључка

Формирањем Социјалдемократске Партије Србије (СДПС) током 2009. године Расим Љајић је формално завршио своју политичку метаморфозу од Алијиног фундаменталисте, који је у политичку орбиту Србије лансирао Сулејмана Угљанина, до лидера партије левог центра, релативно лагодно позиционираног на српској политичкој сцени.

Али, то је само маска за лаковерне, којих у Србији није мало. Основа његовог политичког деловања била је и остала дубоко антисрпска.

Управо то је оно што спаја његов боравак у Лондону пред формирање ДОС-а и овогодишњи пријем код суверена Саудијске Арабије. При томе не смемо заборавити да је управо ова земља главни финансијер вехабизма и осталих милитантних исламских покрета, као и да се много младих момака из Љајићеве изборне базе данас бори у Сирији на страни побуњеника које финансирају његови саудијски пријатељи.

И није проблем што је Љајић европски путник за Ријад, проблем је што за собом вуче и нас.

———————

Одреднице:

(1) – Инцидент на фудбалској утакмици Нови Пазар – Рад на којима је група пазарских навијача „Екстреми“ истакла транспарент у коме слави „жуту кућу“, место где су отетим српским цивилима од стране албанских терориста вађени органи за даљу продају.

http://www.novosti.rs/vesti/sport.294.html:402904-Transparent-Srce-bubreg-pluca-zivela-Zuta-kuca-u-Novom-Pazaru

(2) – Интервју Расима Љајића часопису „Време“ бр.732 од 13.01.2005. године (http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=402759)

(3) – Исто

(4) – Дневни Аваз од 22.10.2003.

POSLEDNJISELAM

našem dragom predsjedniku
ALIJI IZETBEGOVIĆU
Neka mu Allahdž.s. podari dženetski rahatluk, njegovoj porodici sabur, a
nama vječno pamćenje na njegov neprolazni lik i djelo.
Rasim Ljajić

(5) – Од јула 2006. Љајић делује као координатор за спровођење Акционог плана за завршетак сарадње са МКТЈ

(6) – Ало 04.12.2012.

http://www.alo.rs/vesti/politika/jeremic-i-ljajic-u-verbalnom-ratu/5867

(7) – Б-92 05.05.2013

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=05&dd=05&nav_id=710978

foto http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/67863/Ljajic-Bosnjaci-ne-mogu-biti-konstitutivni-narod

3 replies »

  1. Да, био ја на промоцији у Сврљигу и лесковцу. Говорили сви…боли глава… а оно… Специјални рат са запада, је на моју жалост увелико одмакао на нашу штету. Има ли уопште спаса за моју Србију

    Свиђа ми се

  2. Све што нам се дешава, није случајно, све је планирано. Управо то : није случајно и планирано, опомиње СВЕ БУДНЕ, савесне и одговорне СРБкиње и СРБе, матице и расејања, да је дошло време за ФУНДАМЕНТАЛНЕ привредне, културне и политичке ,, ПРОМЕНЕ „. Све што се у свету, нарочито, нама свима драгој и јединој домовини СРБији догађа је морални-етички-душевни и прије свега ,, УМНИ ИЗАЗОВ “ којем се са задовољством ОДАЗИВАМО. Удружени-умрежени и ЗЊАЊЕМ богати постајемо моћни, и као такви за фундаменталне промене смо способни, корак по корак, стижемо до циља. Почетак припрема је познат : март.2014 године.
    У ИМЕ ИСТИНЕ И ПРАВДЕ И ЗДРАВОГ СРБСКОГ РАЗУМА. АМИН !!!

    Свиђа ми се