ДЕШАВА СЕ...

Ранко Гојковић: „БИСЕРИ НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ“ – НЕМАЊИЋИ КАО ПУТОКАЗ


Ранко Гојковић: „БИСЕРИ НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ“ – НЕМАЊИЋИ КАО ПУТОКАЗ

„Чији си ти, малени народе српски?
Ми смо потомци светих духовника
и светих краљева задужбинара и свечара
из свете лозе Немањића…“
+ Свети Николај Српски +

24.12.2013. Фонд стратешке културе

Поштанска марка: "900 година од рођења Стефана Немање"

Поштанска марка:
„900 година од рођења Стефана Немање“

Велики јубилеј који је наша држава практично прећутала  – 900 година од рођења зачетника светородне и благородне династије Немањића – боље и речитије говори о карактеру српске власти од хиљаду критичких чланака и анализа. На жалост, као да је по нечијем налогу и СПЦ читаву годину дана трошила огромну енергију и новац у величање догађаја који се одиграо у Милану, само да се не би величао зачетник династије којој можемо захвалити што и данас као православни народ битишемо на овој балканској ветрометини.

Прво и логично питање је – зашто је то тако, зашто се српска држава (и појединци из Цркве) отклањају од светих Немањића? Одговор је једноставан – јер је пример Немањића најстрашнија могућа критика њиховог деловања. Немањићи благодарећи величанственој мисији Светог Саве, прекидају вагање коме се приклонити – раслабљеној Византији или јеретичком Риму (Свети Сава је осетио да улога Христа као Алфе и Омеге у Византији слаби, а да етнофилетизам јача). Стварањем националне Цркве код Срба, Свети Сава је као истински духовни отац нације трасирао пут свом народу и од тада до данас – Срби као народ и СПЦ као његова брижна мајка – представљају најјачи стуб правоверја на Балкану. Јасно је да заслепљеним извршиоцима воље Брисела и Вашингтона не могу као узор служити они који нису дозвољавали туђину да управља ни српском државом, ни српском црквом. Та благородна лоза оставила је потомцима за углед многобројне свете духовнике, свете задужбинаре, свете краљеве и цареве, свете свечаре… Немањићи су потомству оставили такве величанствене задужбине да ни векови који су прохујали нису умањили њихов сјај. На крају ове јубиларне године, деветстоте годишњице светородне лозе Немањића, подсетићемо се укратко само најзначајнијих представника ове светородне лозе и најзначајнијих задужбина које су оставили потомству.

Стефан Немања (монашко Симеон, због светог мира које је точило из његовог гроба назван Мироточиви), зачетник благородне лозе која је владала Србијом више од два века, рођен 1113. године, а по неким изворима, управо те године је његов отац Завида први пут постао владар Рашке. Стефан Немања је био Велики Жупан од 1166 до 1196. године. Најпознатије задужбине Студеница и Хиландар. Над светим моштима очевим, Свети Сава измирио завађену браћу Стефана и Вукана (који беше заблудео дружећи се са папистима).

Растко Немањић (1175-1235), у монаштву Сава, духовни отац српског народа, познатији као Свети Сава, творац Номоканона (Законоправило Светог Саве) – најзначајнијег правног документа у историји српске државе и Цркве,уз очеву помоћ саградио Хиландар. Свети Сава је роду српском оставио највећу задужбину до краја света и века – Српску Православну Цркву. Наиме, 1119. године од Византијског Цара је испословао да Рашка Црква добије статус аутокефалне Архиепископије. Свети Сава 1121. године сазива први такве врсте у историји хришћанства, велики црквено-државно-народни сабор у манастиру Жича, у коме је и чинодејствовао.

Стефан Првовенчани – Свети Краљ (1196-1228), брат Светог Саве, Велики Жупан (1196-1217) и Краљ Србије (1217-1228), у монаштву Симон. Свети Сава му скида богомрску папину круну и на поменутом Сабору у Жичи крунише га и миропомазује на православно краљевство, па отуд и надимак Првовенчани. Најзначајнија задужбина Стефана Првовенчаног је манастир Жича, прво седиште Српске Архиепископије.

Краљ Радослав (1192-1235), син Стефана Првовенчаног, владао од 1223 до 1233. године, у монаштвуЈован. Најзначајније задужбинарско дело је проширење Богородичине цркве у манастиру Студеница.

Краљ Владислав (1198-1269), син Стефана Првовенчаног, владао (1234-1243). Потомству оставио предивни манастирМилешево, у који су из Бугарске пренете мошти српског сверодитеља Светог Саве.

Краљ Урош I Немањић, (1112-1145), син Стефана Првовенчаног, владао (1243-1276), најпознатија задужбина манастир Сопоћани, са црквом Свете Тројице из 1260. године. Манастир Градац је задужбина његове жене Јелене Анжујске.

Краљ Драгутин(1252-1316), владао (1276-1282), син краља Уроша I, у монаштвуТеоктист, најпознатија задужбина црква светог Ахилија у Ариљу и манастир Папрача на извору реке Спрече. Краљ Драгутин је био задужбинар и појединих фрушкогорских манастира.

Краљ Милутин (1253-1321) син краља Уроша I, млађи брат краља Драгутина скоро 40 година био краљ Србије (1282-1321). Највећи задужбинар међу светим Немањићима, народно предање каже да је за сваку годину своје владавине саградио по једну светињу. Најпознатије задужбине: Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричано, манастир Бањска, манастирска црква у Хиландару…

Симонида Немањић, (1289-1346), жена краља Милутина, кћер Византијског цара Андроника IIПалеолога. Најмлађа српска краљица чија су лепота и судбина били инспирација бројним српским уметницима – песницима, романописцима, сликарима, фрескописцима… Најпознатија је величанствена Симонидина фреска у манастиру Грачаница, коју је оштетио дивљи Албанац, ископавши ножем Симонидине очи на фресци.

Краљ Стефан Дечански (1276-1331), син Краља Милутина и отац Цара Душана,  владао (1321-1331). Најпознатија задужбина Високи Дечани, где је и сахрањен 1331. године и где се његове свете нетрулежне мошти и данас налазе. Његова задужбина је и манастир Гориоч посвећен Светом Николи, чијим молитвама је прогледао (ослепљен огњем, горењем очију – отуд и назив манастира Гориоч).

Цар Душан (1308-1355), познатији као Душан Силни, син Стефана Дечанског, владао као Краљ (1331-1346) и као Цар (1346-1355). Први српски православни Цар, крунисан за Цара Срба и Грка у Скопљу 16. априла 1346. године. Душанов законик (усвојен на Сабору 1349, проширен 1354. године) уз Номоканон представља најзначајнији законик у историји српске државности. Најпознатија задужбина Цара Душана је манастир Светих Архангела покрај Призрена.

Цар Урош (1337-1371), син Цара Душана, владао (1355-1371). Његова задужбина је манастир Матејча, који је започео да гради још његов отац, а он са мајком, царицом Јеленом, завршава овај манастир у Скопској Црној Гори.

Поред ових најпознатијих задужбина светих владара Немањића, мноштво величанствених задужбина остало је потомству и од Немањића који нису били овенчани краљевском или царском круном. Да поменемо само две такве задужбине – манастир Морачу покрај Колашина, задужбину кнеза Стефана Немањића (сина Вукановог, брата Светог Саве), као и манастир Крку у српској Далмацији, задужбину Јелене Шубић, кћерке краља Стефана Дечанског.

Немањићи су оставили потомству јединствен обликхришћанства – светосавље као “српски црквени национализам” са Крсном Славом, која је имала непроцењив значај и заштитну функцију за православне Србе у време вишевековног ропства. Овај богонадахнути изум светосавља, не само да није начинио од Срба расколнике нити јеретике, него је штавише, Крсна Слава представљала посебан облик молитвене заштите српских породица и облик очувања српског православног идентитета кроз векове. Овај специфичан начин националног црквеног живота омогућио је Србима да остану јединствен народ и за време Турског и Хабзбуршког ропства. Важно је истаћи да се светосавље није претворило у етнофилетизам (као код Грка), нити националну нетрпељивост као код Бугара. Усудио бих се рећи да су једино Срби и Руси сачували монархистички менталитет. Само у Србији и Русији вековима мирно живе народи различитих култура и религија. И данас, у време својеврсног либерално-демократског ропства, Крсна Слава помаже православном Србину који је достојно слави, да се одупре онима који би да му промене свест, а истовремено, ни данас се у Србији не прогањају припадници других народа и култура.

Најмоћнији владари епохе, свети владари Немањића, били су дубоко свесни наважнијег – да су они пре свега слуге Господње. Том својом службом Богу, послужили су на најбољи могући начин и свом народу. Све ово побројано (а то је само делић оставштине ове светородне династије), у суштој је супротности са оним што чине слуге Брисела и Вашингтона, па се не треба чудити што прећуташе велики јубилеј – 900 година од рођења великог Немање.

+        +         +

Хришћански мудраци кажу, погледај нечију кончину и знаћеш какав му је био живот. Свети Сава овако пише о блаженој кончини свог оца:

“… А када је дошао 12. дан тога месеца, рече: – Чедо моје, донеси ми Пресвету Богородицу, јер такав имам завет да пред Њом испустим дух свој. И када је била извршена заповест, и вече када је наступило, рече: – Чедо моје, учини љубав, положи ме на расу која је за мој погреб, и спреми ме потпуно на свети начин као што ћу и у гробу лежати. И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен под главу моју, да ту лежим док ме не посети Господ да ме узме одавде. <…> А када је настала ноћ, пошто су се сви опростили и кренула црквена служба, одмах се просветли лице блаженога старца, и, подигавши лице к небу рече: – Хвалите Бога међу светима Његовим, хвалите Га и на тврђи силе Његове. А ја му рекох: – Кога виде те говориш? А он, погледавши на ме, рече ми: – Хвалите Га и на силама Његовим, хвалите Га и по премногој владавини Његовој! И пошто је ово рекао, одмах испусти свој пребожанствени дух и усну у Господу”.

Читајући поново о блаженом уснућу Немање великога, зачетника светородне лозе Немањића, сетих се нехотице и једне друге кончине. Ради се о кончини Зигмунда Фројда, човека који је обележио европску културу XXвека. Архимандрит Рафаил Карелин овако описује Фројдову кончину:

“Фројд већ не могаше да говори; он објашњава покретима палчевима, језика изједеног болешћу, као црвима. Метастазе рака су већ прекриле попут паукове мреже његово тело, на лицу се појављују гангренозни чиреви, образи тамне, из уста капље сукрвица; живи леш око себе шири неподношљиви смрад. <…> Агонија се наставља. Фројд је имао драгог пса, од кога се није никада одвајао. Сада је и он, не издржавши смрад, побегао из собе; ово је био последњи удар за Фројда: <…> Његова смрт је такође симболична: она као да оличава труљење те културе која је грађена на сексу и крви, на култу изопаченог наслађивања и насиља. Тај смрад гнојавог трупла, има име “разврат”. <…> Богохулни језик Фројда иструлео је у устима свог власника, претворивши се у гној, који је капао из уста и враћао се у грло. Фројд, који је изазвао Небеса, умро је попут немоћног црва, напуштен од свих…”

И тако, ономе који слављаше Небеса и после блаженог уснућа из гроба точи свето миро са неземаљским миомирисима, а онај који изазиваше Небеса, још пре земне кончине око себе шири неподношљиви (чак и за верног пса!) трулежни смрад. Према свецу и миро. О ове две дијаметрално супротне кончине, о томе шта значи славити, а шта изазивати Небеса, требали би пре него што буде касно, да поразмисле заговорници “европских вредности” – они за које је улазак у евросодом питање здравог разума, као и они у СПЦ који такву политику подржавају.

  +        +         +

Сулуда неконтролисана агресија Запада је коначно заустављена у Сирији, Украјина је на путу “враћања себи” и извлачења из пакла еуроунијаћења, “Јужни ток” је кренуо у Србији – све су то тектонски потреси који су дубоко уздрмали западне глобалисте и њихове најамне слуге широм света. Свети владика Николај каже – ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани. Дошло је време за враћање Срба испуњењу завета, време је да Срби престану да служе евросодому и врате се служењу својој крви, своме имену и презимену, своме срцу и духу, да се врате пре свега и изнад свега служењу Христу, онако како је служио Немања велики, како је служио његов син и наш духовни родитељ Свети Сава и њихови благочестиви наследници епохе Немањића. То је једини пут који може омогућити Србину да поново његошевски каже – бежи грдна клетво с рода, завет Срби испунише. Молитвама светих Немањића, нека тако буде!

фото http://www.kanal9tv.com/postanska-marka-povodom-900-godina-od-rodenja-stefana-nemanje/

7 replies »

  1. Када је био на издисају, Сава га положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и спаситеља, блажени старац изусти ове речи: Всјакое дихани е да хвалит Господа! (Све што дише нека хвали господа!). И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године

    Свиђа ми се

  2. Хвала Ранку Гојковићу. Допунио сам своје знање о Немањићима. Остало је питање аутору: како саставити лозу по потомцима славних Немањића до данас? Има ли директних потомака по мушкој али и по женској линији? Крије ли се негдје тајна васкрснућа данашњег Немањића за владара Србије више је хипотетичко питање?

    Свиђа ми се

      • Надам се у срцу да добијемо цара Немањића што прије. Више срба у цркви јесте више молитви и више спасења. Наравно да треба чувати тајну данашњег Немањића јер су мрачне силе свугдје око нас, почевши од комуниста па преко ЦИА-е, Мосада, МИ6 итд. спремне на убијање.

        Свиђа ми се

      • Кад окупимо људи и ја све Србе који су одани и добри да не науде нашем цару целог Балкана и онда наступамо на несрећу тих проклетника и нек пате.И наравно с Русијом,мајком православља,се боримо даље до коначне победе.Време ускоро долази можда за пар месеци зависно о стању у целом свету.Покушаће да нам наметну лажног Немањића али то неће проћи код мене.

        Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.