ДЕШАВА СЕ...

СВЕДОЧЕЊЕ: Косара Гавриловић, кћерка дипломате Краљевине Србије Милана Гавриловића (ФОТО)


СВЕДОЧЕЊЕ: Косара Гавриловић, кћерка дипломате Краљевине Србије Милана Гавриловића (ФОТО)

Писана заоставштина Милана Гавриловића, дипломате у Краљевини Србији, а потом и у Краљевини Југославији, стигла је из Америке у Београд после више од шест деценија. Извршилац тестамента је његова кћерка Косара Гавриловић, којој је отац оставио у аманет да његова архива буде враћена кад у Србији не буде комунизма. Косара Гавриловић стигла је у Београд с књигом очевих сећања. Тврди да у Србији више нема оног комунизма који је њен отац познавао, али је ту у другачијем облику.

26.12.2013. СРБИ НА ОКУП, ВЕСТИ

косара-гавриловић

Она се сећа комунистичке песме “Саградићемо новог човека” и убеђена је да су комунисти у томе успели, променивши начин мишљења, ушавши у срж човекове душе. У Србији и данас живе комунистички рецидиви. Али, ипак је одлучила да направи компромис, јер сматра да је важно да очева архивска грађа и интелектуална заоставштина буде у Београду. Ради се о документима и списима који су настали између 1938. и 1976. и свакако ће бити драгоцени историчарима и истраживачима. Посебно у области деловања тадашње југословенске дипломатије, али и краљевске владе у егзилу за време Другог светског рата, као и подаци о поратној антикомунистичкој емиграцији на северноамеричком континенту.

– Неко ће се вероватно запитати зашто ће се татина документација чувати у Архиву Југославије, државе које више нема? Они су једини били заиста заинтересовани. Осим тога, ту је и симболична веза, јер се тај архив налази на Андрићевом венцу, на Топчидеру, где је пре Другог светског рата била наша кућа и окућница коју смо звали Виноград. И у којој сам живела са родитељима, братом, три сестре и баком по мајци. Данас је у нашој вили, конфискованој после Другог светског рата, резиденција египатске амбасаде.

косара

КРАЉЕВ КОВЧЕГ

– Милан и Јелена Гавриловић изродили су седморо деце, пет кћери и два сина. Петоро нас је дочекало старост. Отац је проживео албанску голготу у Првом светском рату, а мајка је са прворођеним сином Слободаном, старим три месеца, и својом мајком Косаром – Бубом последњим возом стигла до Солуна одакле је доспела на Крф. Слободан је умро на Крфу 1916. Вукосава је рођена 1917. у Лондону где је Милан тада био секретар српског посланства. Из Лондона је 1918. премештен у Атину на место отправника послова.

– Ту је рођена Ивана. Умрла је у детињству од галопирајућег шарлаха. Године 1919. отац постаје директор Политичког одељења Министарства спољних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али део времена проводи на раду у Одељењу за извршење међународних уговора. Марта 1922. постављен је за саветника посланства у Берлину, а јула исте године и за саветника посланства у Риму.

– Рођена сам 1924. у Београду и одрастала са братом Алексом и три сестре: Вукосавом, Војиславом (Војом) и Даринком (Созом), на имању Виноград на Топчидеру, које је наследила моја мајка. Сећам се краља Петра Другог Карађорђевића, кад је 1934. у соколској униформи корачао као дечак иза очевог посмртног ковчега, а десетак метара иза њега корачала је његова мајка краљица Марија, држећи за руке млађе синове Томислава и Андреја. Ми смо краљеву сахрану посматрали са прозора наше куће на Теразијама. Имала сам 10 година кад је краљ Александар Први Карађорђевић убијен у Марсеју. Његов најстарији син је од мене био старији само годину и по, а као новоустоличени краљ морао је да буде одвојен од мајке и браће, да га васпитавају и на њега утичу сви осим најрођенијих. И то се касније, дубоко сам уверена, одразило на цео краљев живот. Убиством краља Александра, умрло је и детињство његовог сина краља Петра Другог.

косара1

ШАЛ ЗА ХЛЕБ

– Мојим родитељима Милану и Јелени говорили су да им је брак из бајке, а мајка је објашњавала да брак не зависи од љубави колико од узајамног поштовања и разумевања. Татин живот је била политика, њен свет била је уметност, али се брзо снашла и у политичком животу. Посебно на почетку Другог светског рата кад је отац био дипломата у нашем посланству у Москви. Отишао је 1940. а породица није могла да пође са њим, јер је бака Буба била на самрти. Са татом је у Русију мама послала најстарију ћерку Вукосаву. Алекса, Воја, Соза и ја смо остали са мамом и бабом. Кад су биле демонстрације 27. марта 1941, ђаке су распустили. Пошто је баба у међувремену умрла, мама је са нас три ћерке, кренула код тате и Вукосаве у Москву. Мој брат Алекса није помишљао да пође. Чекао је позив за војску, да иде у рат и брани своју земљу. Кад је држава пала под немачку окупацију, Алекса је успео да се домогне Египта и затим дође у Лондон.

– Маму, Воју, Созу и мене очев пријатељ је аутом пребацио до Грчке, а понели смо само неопходне ствари. Понела сам, сећам се, шлафрок од плетива који сам волела. Помислила сам да би требало да понесем и нешто што је припадало баби Косари, пришла сам фотељи и узела шкотски шал који сам јој донела када сам била у пансиону у Швајцарској. У ауту на путу ка Грчкој, у једном тренутку у руци сам уместо шала држала парче хлеба. Отишао шал за храну… Отворила сам прозор и љутито бацила хлеб понављајући да ћу запамтиту бабу. Ноћили смо у Скопљу. Рано ујутру чула сам тутњаву и видела формације авиона на небу. Био је то 6. април 1941. Задивљена, рекла сам наглас: ‘Нисам знала да имамо тако моћну авијацију.” У том тренутку почеле су да се руше зграде и било је јасно да авиони нису наши. Возач нас је на граници предао грчким војним властима и вратио се за Београд, у војску.

косара2

ЛУТАЊЕ ПО СВЕТУ

– Пут нас је затим водио од Флорине до Платија, па од Атине до Александрије, онда у Каиро, Јерусалим, Кејптаун, Ливерпул и најзад Лондон. У Платију смо 7. априла 1941. увече прешли у воз за Атину пун војника, рањеника и цивила. Кад је Соза у полумраку купеа села на кесу са нечијим заборављеним сировим јајима, њен пригушен врисак је замро, јер је мама тихо и одсечно рекла: “На овом путу неће бити плакања.” А где год да стигнемо мама нас стави у школу. Не можемо, говорила је, да губимо време тек тако… рат, не рат… Отац нас је дочекао у Лондону где смо допутовали бродом. И кад је насред океана један полудели морнар упао у кабину, и почео да дави маму, ни тад није било плакања. Што је озбиљнија ситуација, све је било мање суза. Много касније цео тај пут ми се учинио као природан след лутања по свету, које је постало генетско обележје моје породице, мога народа.

– Током ратних година у Лондону у стан су нам долазиле дипломате, писац Артур Кестлер и Ерика Ман, ћерка Томаса Мана. Било је оних који су постали пријатељи, попут Лејди Паџет, Ребеке Вест и њеног мужа Хенрија Андруза. Мајка је волонтирала у Међународном комитету Црвеног крста као југословенски представник. Слали су пакете југословенским ратним заробљеницима у немачким логорима. Сећам се да се у то време причало како је енглеска краљица Мери критиковала нашу краљицу Марију што не може да се скраси, називала је краљицом луталицом. Мене су у нашем лондонском окружењу узалуд убеђивали да се чешће дружим са краљем Петром Другим, јер смо скоро вршњаци. Није ми одговарало његово држање и његово друштво. За мој укус био је и низак и јако мршав, а волео је да попије. Моје амбиције су биле да после рата завршим студије. Дипломирала сам филологију, руски и француски језик на Кембриџу. Удала се и у браку, који је трајао 13 месеци, 1951. године родила кћер Анђелију.

косара6

ВИЈЕТНАМСКИ РАТ

– Тата је отишао у Америку 1950, а Соза 1951. Мама и ја са ћерком придружиле смо им се 1959. Алекса је остао у Лондону, док се Вукосава, са мужем Миланом Коеном и сином Леоном убрзо по завршетку Другог светског рата вратила у Београд. У Америци сам била најпре професор у школи, а затим сам предавала руски на Универзитету “Џорџ Вашингтон’ у Вашингтону. За време рата у Вијетнаму подржавала сам студентске демонстрације, па сам остала без посла на универзитету, а Анђелија је као учесник у демонстрацијама била ухапшена. И онда сам доспела у рај. Запошљавам се у Светској банци као преводилац за десет пута већу плату. Тад сам упознала Борку Вучић. Била је то жена змај. Једном сам је замолила да ми понесе новац за рођаке у Србији, упозоривши је да шаљем велику своту. Када је чула да је реч о 3.000 долара, рекла је: “Косара, помислила сам да треба да понесем 300.000, а три је ништа.”

– Радила сам и као хонорарни преводилац за Стејт департмент. Интересантан ми је био и сусрет са Месићем и Туђманом. Слутећи да они неће хтети да ја преводим, упозорила сам Стејт департмент, али одбили су да ангажују другог. Туђман ме је питао где сам рођена и чија сам, а затим демонстративно одбио моју помоћ речима: ‘Неће мени преводити четничка ћерка.” Страшно је желео и да се слика са председником Бушом, па смо у ходнику чекали да се Буш у пролазу рукује са Туђманом. Буш је наишао, руковао се са свима, а мене загрлио, пољубио и обратио се Туђману: “Остављам вас у сигурним рукама госпође Гавриловић”. Окренула сам се Туђману и рекла: “Немојте бринути, ја сам једини бирач у овој просторији који може да гласа. Зато сам добила пољубац.”

косара5

ЖИВОТ У КЕЛИЈИ

– Мој први сусрет са Косовом био је 1976, а владику Артемија упознала сам 1978. За време ратова 90-их година владика Артемије је почео да долази у Америку. Обично су то били разговори са српском дијаспором, али и они у Белој кући, Стејт департменту и различитим институцијама где је владика покушавао да се избори за разумевање положаја Косова и Метохије. Један мој пријатељ у Вашингтону рекао ми је да владика нема преводиоца на Косову. Без размишљања сам рекла: “Он зна колико сам стара и да сам глува. Ако ме такву прима, долазим.” Напустила сам кућу са базеном и отишла у Грачаницу 2000. године. Остала сам тада осам месеци. Поново сам се вратила 2008. у Грачаницу да тамо и останем. Добила сам келију, храну, а заузврат сам преводила, уређивала башту и са медицинским тимом сестре Ирине обилазила наше енклаве.

– Из Грачанице сам принудно отишла 2010. након што је Синод присилно уклонио владику Артемија са Косова и Метохије, јер није желео да потпише меморандум којим Албанци обнављају светиње које су срушили, јер није дао благослов Бајдену да дође на Косово, јер је остао доследан богословском учењу светог Јустина Поповића, јер…

– Када сам чула да долази администратор Атанасије, нисам желела да останем. Рекао је да је то срамота за моју породицу. Тад сам викнула: ‘Владико, баш зато што сам из те породице, нећу вам дозволити да се играте Бога.” И отишла сам. Последњих неколико година живим у Београду. У годинама сам кад више не морам да мислим шта ћу са својим животом и шта год да живот смисли да уради са мном, прихватићу.

косара3

Сећање на Топчидер

– Са родитељима и ћерком живела сам у држави Мериленд, у малом граду Бетезда близу Вашингтона. Живели смо скромно. Мама се само једном пожалила да је тешко живети где први суседи нису никад чули за Пушкина. Вредно је радила у башти, а отац је много писао. Понекад би рекао: “Цела ова кућа би могла да стане у наш велики хол тамо у Београду.” Знали смо да су кућа у Винограду и на Теразијама конфисковане.

Есесовац у УН

– Тек после очеве смрти 1976. први пут сам дошла у Београд са делегацијом Светске банке. Тих година добила сам и информацију да је генерални секретар УН (Курт Валдхајм) био есесовац. Пао ми је мрак на очи. Пресавила сам табак и члановима Светске банке и ММФ-а предложила да му се стопирају новчане принадлежности које се плаћају из фонда наше банке и земаља чланица, укључујући и Југославију. Сутрадан су ми саопштили да им је јако жао, али да укидају место консултанта.

Р. Лончар – Вести

kosara-gavrilovic

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.